Najpoznatiji srpski dramski pisac i scenarista Dušan Kovačević proslavio se djelima "Maratonci trče počasni krug", "Radovan Treći", "Balkanski špijun", "Sabirni centar", "Ko to tamo peva" i "Profesionalac".
U Banjaluci je boravio povodom premijernog prikazivanja fimske varijante drame "Sveti Georgije ubiva aždahu".
Za "Nezavisne novine" govori o priči koja ga je zainteresovala i njenim teškoćama da se prikaže na filmskom platnu, kao i o odnosu između politike i umjetnosti.
NN: Scenario "Svetog Gergija" ste uradili po priči koju Vam je ispričao Vaš djed. Iako je tematika Prvi svjetski rat, Vi ste se odlučili da akcenat bude na detalju iz istorije srpskog naroda, koji mnogima možda i nije poznat. Zašto?
KOVAČEVIĆ: Razlog je vrlo jednostavan. Na nekakav način me deda i obavezao i opteretio jednom pričom koju je ispričao usput o stradanju svog brata i kasnije sam u razgovoru s njim saznao da je ta tragedija zadesilo samo jedno selo. Radilo se o našem selu, Mrđenovcu pored Šapca, koje je svedeno na samo 17 ljudi, jer su mobilisani, kako su oni tada pričali, i "škartovi", ljudi nesposobni za rad. Tad sam pomislio kako je to jedna užasna antiratna priča o ljudima koji su stradali u ratu i koji moraju da stradaju još jednom i da je to vrsta opomene. Priču sam napisao osamdestih godina za pozorište, u nadi da će nekog da prizove pameti, jer je jedna od najužasnijih stvari u 20. veku i kroz celu istoriju čovečanstva taj užas od rata. Rat nam se ponovio, a ova drama je devedestih igrana kao da je pisana juče, kao da se ništa nije promenilo.
NN: Koliko je bilo teško za vrijeme komunističkog režima pisati o Prvom svjetskom ratu, koji je više povezan s nacionalnim identitetom Srba?
KOVAČEVIĆ: Bilo je poprilično komplikovano. Izvođenje novosadske predstave "Georgije" je bilo u jednom trenutku indirektno zabranjeno, zato što je iz Centralnog komiteta ne znam više ni čega stigla naredba da vojnici na sceni ne smeju da imaju obeležja, jer je bilo potrebno da se nose epolete oficira iz Prvog svetskog rata, a zajedno s njima i sve oznake monarhije. Neko je to zabranio i onda sam ja rekao da ako zabranjuju obeležja predstave neće biti ni bez njih i to je trajalo tri dana. Sve su to gluposti koje su se događale u početku, da bi kasnije mnogi od tih koji su zabranjivali priču bili najveći Srbi i nacionalisti. Oni su kasnije stavili epolete i nosili šapke neprilično sebi dodeljujući razne titule koje su, u staroj ozbiljnoj srpskoj vojsci, dobijane isključivo posle velikih, teških i dobijenih bitaka. Ta apsurdnost samo u kratkom roku u periodu od nekih 15 godina je dovela do jedne vrste poniženja ljudi koji su zaista stradali tokom Prvog svetskog rata.
NN: Film "Sveti Georgije ubiva aždahu" se očekuje i na svjetskim festivalima. Po Vašem mišljenju, kakvu poruku će prenijeti?
KOVAČEVIĆ: Poruka filma je da su Srbija i narod sa svih srpskih prostora u prošlom veku prošli golgotu. Prošli su užas samom činjenicom da su na tom putu, da su na tom mestu, da su interesna zona velikih sila, carevina, imperija, raznih igara svetskih, koje su se negde lomile i preko Srbije. Ako gledamo gubitke u ratovima u odnosu na broj stanovništva, Rusi su najviše stradali, verovatno zbog unutrašnjih sukoba, ali smo i mi imali te lične sukobe, prijatelje sa strane koji su krenuli da nas unište, a potom lične razmirice. Ovakva priča mogla je da bude napisana na sličan način i u Drugom svetskom ratu, jer malo nam je bio Nemac tada, nego smo morali i sami da se obračunavamo, partizani, četnici, ustaše, što je izraženije bilo po manjim mestima i selima. Ne može se reći da nam je to uvezeno sa strane. Jeste bilo jako puno politike "zavadi pa vladaj", ali to bilo kom samosvesnom, ozbiljnom narodu ne može da se desi. Englezima se tako nešto neće desiti nikad, jer jedan dvor kod njih vlada skoro hiljadu godina. Kad je ugrožena Engleska, ona se brani svim mogućim sredstvima. Kod nas je drugačije... Zato priča ima dve poruke, a to je da je 20. vek bio katastrofa i da je, koliko god nas danas ima, to samo mali broj od onih koji su preživeli. Druga poruka je da bi u 21. veku bilo dobro, pametno i obavezujuće da vlade srpskih zemalja na sve moguće načine nastoje da spasu stanovništvo od novih ratova.
NN: Kod Vas je umjetnost uvijek bila u borbi s postojećim sistemom od samog početka s "Maratoncima" do "Georgija". Ima li nade da se u budućnosti "izmire"?
KOVAČEVIĆ: Mogao bih na to da vam odgovorim teorijski, ali ću vam radije reći da će u Banjaluci u junu gostovati moja predstava koju sam napravio sa Teatrom "Zvezdara", a koja se zove "Generalna proba samoubistva". Ta predstava će biti najbolji odgovor na ovo pitanje.
Bez RS ne bi bilo filma
NN: Film je poput njegovih junaka podnio žrtve, jer je prvi pokušaj snimanja bio još devedesetih, potom početkom ovog vijeka, da bi tek 2007. godine bio snimljen, ali je i projekcija kasnila. Sve u vezi s "Georgijem" je bilo teško. Zašto?
KOVAČEVIĆ: Tu je opet bila indirektno umešana politika, jer nemojmo zaboraviti da su bivši naši rukovodioci i vođe na prostorima kompletne nekadašnje Jugoslavije bili Titovi ili savremenici ili saborci ili pioniri i njima to nije odgovaralo. Da sam ja rekao da sam napisao sjajan film o partizanima on bi devedesetih bio snimljen, što je samo jedna dimenzija priče. Druga je da nam nije potrebna priča koja se događa s početka veka, treća je bila da imamo preča posla i da su pare potrebne za nešto drugo. Ako krenemo od svega toga, film je negde prodisao činjenicom da je Vlada Republike Srbije omogućila ozbiljna sredstva za pripreme. Onda je usledila izuzetno važna pomoć Vlade Republike Srpske, koja nam je mnogo pomogla i tokom snimanja i u ljudstvu i obezbeđenju terena i uslova da se mesec dana snima u RS. Meni je to posebno drago i u RS sam došao s velikim zadovoljstvom, jer da nije bilo njene pomoći ovaj film nikada ne bi video svoj kraj.