Film koji, pored toga što izgleda i zvuči grozno, konstantno skače i vrti se ukrug, nesiguran kojim putem želi ići.
Ovaj dugo iščekivani naučnofantastični film, baziran na istoimenoj priči Nila Gejmena, u režiji Džona Kamerona Mičela, imao je sve predispozicije da postane hit.
Međutim, "Kako razgovarati sa djevojkama na žurkama" (How to talk to girls at parties) je, kako se na kraju ispostavilo, uspio od potentne priče o pank-rok vanzemaljcima da napravi jedan od dosadnijih filmova koje sam gledala ove godine.
U suštini, kada se posmatra teorijski, stvari na papiru izgledaju kao dobitna kombinacija: ljubavna priča između mladog Britanca Ena (Alex Sharp) i vanzemaljke Zen (Elle Fanning) koja je na Zemlju stigla zajedno sa svojom kolonijom, na školsku ekskurziju; pank-rok svirke u engleskim podrumima; vanzemaljci; Nil Gejmen i tako dalje. U praksi je to, ipak, nešto posve drugačije. I nije dobro. A krivca možemo pronaći samo u Mičelu, reditelju, i u Filipi Goslet, koja je zajedno sa Mičelom potpisala scenario.
Nefokusiranost scenarija, njegova nesigurnost u procesu građenja odnosa između ovo dvoje mladih ljudi i očigledna nemogućnost da se prepozna koliko potentan taj odnos zapravo jeste doveli su do toga da gledamo film koji, pored toga što izgleda i zvuči grozno, konstantno skače i vrti se ukrug, nesiguran kojim putem želi ići. Svesti ovakvu priču, zabavnu, buntovnu, hrabru i otkačenu, kakve su mahom sve priče Nila Gejmena (što ovaj film nikako nije), na vanzemaljsku politiku, na Enovu porodičnu istoriju, zatrpavati nas nelagodom i teškim temama u filmu u kojem je samo odnos između pankera i vanzemaljke, sam po sebi, mogao i trebalo da bude dovoljan, zaista je šteta.
Ocjena: 2,5/5
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.