Jovo Maksić srpski je glumac sa stalnim angažmanom u Beogradskom dramskom pozorištu, koji ovih dana boravi u Banjaluci. Tu snima seriju "Kosti", u kojoj uz Ljubišu Savanovića igra jednu od dvije noseće uloge.
S obzirom na to da je rođen u Bosanskom Grahovu i da je odrastao u Kninu, nije mu bilo teško progovoriti ijekavicom i prilagoditi se ovdašnjoj sredini. Kako je sam rekao, uloga Koste u "Kostima" bila je nešto što je potajno i priželjkivao nakon što je pogledao seriju "Meso", koju je radila ista autorska ekipa na čelu sa scenaristom Nikolom Koljom Pejakovićem i rediteljem Sašom Hajdukovićem.
O ulozi koju je dobio nije mnogo želio da priča, pravdajući se da neće da daje pogrešne informacije. Kaže da su uloge poput života - koračajući nikad ne znate šta vas čeka, jer svakim novim korakom gradite svoj karakter. Kakav će karakter Jovo Maksić izgraditi jednom od glavih likova u seriji "Kosti", na malim ekranima vidjećemo tek sljedeće godine, a na koji način će to pokušati, u kojoj atmosferi to trenutno radi, te koje su njegove filmske i pozorišne preokupacije, govorio je u intervjuu koji je tokom jednog dana snimanja dao za "Nezavisne".
NN: Da li Vam je ugodan boravak u Banjaluci?
MAKSIĆ: Stvarno moram da kažem da sam prezadovoljan. Oni su meni kao familija, od načina na koji se radi do svega ostalog. Od poslednjeg do prvog čoveka u hijerarhiji, vidi se da ljudi žive za ovaj posao i njima zaista treba dati da rade. Neke naše kolege treba samo da dođu ovde na snimanje da vide kako se radi i sa kojom ljubavlju se radi na nečemu. Mi ipak ovde nešto stvaramo, zbog toga smo se školovali i tome smo i težili. U ovom našem poslu radi se dosta po onoj narodnoj "kako ćemo - lako ćemo" i to tako "lako" na kraju i ispadne. Fali ljubavi, žara i entuzijazma kakav postoji ovde, a meni je to najbitnije. Divno se osećam ovde, bez ikakvog preuveličavanja i revanširanja po osnovu "ja tebi serdaru, ti meni vojvodo". Da mi nešto smeta, ja bih to vama rekao iskreno. Takav mi je na kraju krajeva i lik.
NN: Ovdje ste već skrenuli pažnju pozorišne javnosti na sebe nakon što ste prije nekoliko godina na Teatar festu "Petar Kočić" osvojili nagradu za najboljeg glumca festivala.
MAKSIĆ: Jeste, bio sam ovde sa "Bunarom". To je predstava Egona Savina. Pisala je Rada Smiljanić, devojka iz ovih krajeva. Rada Živković, Egon Savin i ja dobili smo nagradu za tu predstavu. Bilo je to lepo iskustvo.
NN: Rekli ste da ste bili zadovoljni "Mesom". Da li je ta serija, po Vašem mišljenju, imala nedostataka i ako jeste, kako "Kosti" učiniti boljim ostvarenjem?
MAKSIĆ: Rediteljski i glumački neka bude isto i neka se radi isto. Napredak bi bilo dobro ostvariti u nekim tehničkim stvarima, gde je pored entuzijazma, volje i ljubavi potreban i finansijski momenat. Sa druge strane, kako da vam kažem, postoji nešto kod dece što je dečije, naivno, i da nije naivno, to ne bi bilo ni zanimljivo. Kada se radi gerilski i kada postoje znanje i volja, onda se to oseti, pa dođe i sve ostalo.
NN: Da li je taj nedostatak "naivnosti" i ljubavi nešto što u principu najviše i zamjerate današnjoj srpskoj kinematografiji?
MAKSIĆ: U Beogradu se mnogo više radi i mnogo brže se živi. Ja sada mogu govoriti iz perspektive čoveka koji radi u pozorištu. I tu se izgubila neka ljubav. Odjednom se radi u jednom pozorištu devet premijera godišnje, zato što je neko rekao da tako treba. Što ne bi radili četiri ili pet, a da se to uradi bolje. To se isto može preneti na film i na televiziju. Ovde je, čini mi se, drugačije. Mi smo imali šest meseci pripreme, naravno ne svaki dan, ali sam dolazio jednom nedeljno ili jednom do dva puta mesečno. To sam retko doživljavao u Beogradu. Ja o ovoj ulozi razmišljam mesecima i isto toliko radim na njoj i to je u našem poslu sasvim normalno, a danas se normalnom, nažalost, čudimo.
NN: Što se tiče pozorišta, fudbalskim rječnikom rečeno, Vi ste napravili veliki transfer iz Malog pozorišta "Duško Radović" u Beogradsko dramsko pozorište. Kako Vam je "legla" ta promjena, jer igrati za djecu i za "ozbiljniju" publiku zasigurno nije isto?
MAKSIĆ. Dobro pitanje. Ja sam uvek govorio da sam imao sreće što sam počeo da radim u dečjem pozorištu. Tu se počinjete formirati kao glumac, a mnogi takvu igru potcenjuju. To sam doživeo na kastinzima, gde su od mene ljudi očekivali kreveljenje ili ne znam šta već. Verovatno se neko na taj način i bavi predstavama za decu, ali to nije to. Ja sam se tu brusio, a onda sam sa Egonom radio i shvatio da sam prerastao uloge u dečjem pozorištu. Ne u smislu da su one nedostojne mene, nego sve manje ih je bilo za mene kako sam stario. Ja jesam mladolik, ali ipak imam 47 godina i ne mogu da igram decu. Neke predstave doduše još uvek igram u "Radoviću" i one su mi jako drage. Tu igram tinejdžere i ja volim te uloge, ali to malo postaje smešno sa scene gledajući. Naravno da treba mlađi glumci da dođu na moje mesto. Beogradsko dramsko pozoriše, sa druge strane, ima veći dijapazon uloga za mene i sve je došlo u svoje vreme.
NN: Koliko sam upoznat sa Vašom biografijom, rođeni ste u Bosanskom Grahovu, ali živjeli ste u Kninu, odakle ste ratnih godina otišli u Beograd, upisavši Akadmiju umjetnosti, ne sluteći da će za Vama veliki broj sugrađana doći u izbjegličkoj koloni. Kako danas gledate na to vrijeme nesrećnih devedesetih?
MAKSIĆ: Tako ga gledam kako ste ga i opisali, kao nesrećno. Sa današnje distance svi smo mi pametni i svi smo mi generali posle bitke, pa znamo da je sav taj rat i sve to besmisleno. Ja i dan-danas idem dole i taj kraj mi je teško gledati. Sve je pusto. Kada idem do Zadra, vidim pusta sela. Otuda odlaze i Hrvati. Pričao sam sa jednim mojim prijateljem Hrvatom, koji kaže: "Vi ste otišli silom, mi odosmo milom." Ničije zlo nije nekom dobro donelo. Sve se to vrti i to je mučna tema. Na kraju sve kad sabereš, bitno je da ostaneš zdrave pameti, ako si već fizički ostao zdrav i nisi osakaćen. Ja sam imao sreću što sam se mlad oženio, dobio dete i ostao zdrav.
NN: O duhovnom zdravlju govorio je i film "Isceljenje", u kojem ste igrali pravoslavnog monaha. Nezahvalno je govoriti o svojim ulogama, ali da li tu ulogu smatrate vrhuncem Vaše dosadašnje filmske karijere?
MAKSIĆ: Ja to gledam kroz rad, a ne da li sam zadovoljan i da li sam postigao neki vrhunac. Ja nikad nisam zadovoljan. To je kao kada čuješ svoj glas i kažeš "ko je ova budala". Tako i ja uvek vidim greške. Međutim, način na koji je rađeno je nešto što ostaje. To je rađeno tako što se sastala grupa dobro uigranih ljudi. Reditelj Ivan Jović i njegova supruga Monja. Ona je pisala scenario. On je završavao školu režije i mi smo se upoznali tako što sam ja radio na njegovim kratkim filmovima i to je bila neka energija koja se prepoznala. Kao što mi ova ovde energija prija, tako mi je i ta energija prijala. Radili smo za svoju dušu, a kada se radi za svoju dušu, to ne može biti loše. Uspeli smo snimiti film za dvanaest dana i to je zaista gerilski bilo. To smo radili bez ikakvog budžeta i pretenzija, i na kraju napravili ozbiljan film.
NN: Za kraj, šta biste voljeli igrati, a da niste do sada?
MAKIĆ: Imam viziju da pred kraj svog pozorišnog puta napravim monodramu o braći Karamazovima, gde bih igrao sva tri lika. Braća Karamazovi su zapravo Dostojevski i to je njegova ispovest. Ja to tako zamišljam, ali to zahteva da se sedne, razmisli, studira i dobro radi. To ću možda da ostvarim u nekim zrelijim godinama kada budem imao manje posla i kada budem osećao da mi treba neki odmor.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.