Ja sam rođen kao Jugosloven, a Jugoslavija je bila multietnička država koja se, koliko pamtim, time ponosila. Vaspitan sam da poštujem i volim sve narode i narodnosti koji su živeli u Jugoslaviji i da ih sve, na neki način, smatram svojima i srodnima, kaže režiser Srđan Karanović, čiji je novi film "Besa" imao premijeru u Beogradu 31. marta.
Režiser koji je snimio jednu od najpopularnijih serija u bivšoj Jugoslaviji "Grlom u jagode" bio je zgrožen ratnim dešavanjima na ovim prostorima i otišao je u Ameriku, ne želeći da snima više filmove.
Ipak se odlučio vratiti i nakon dvadesetak godina napravio je prvo "Sjaj u očima", a zatim i "Besu".
Radnja novog filma smještena je na početku Prvog svjetskog rata, u kojem Filip, direktor škole i vojno lice, napušta ženu Slovenku Leu, koju igra Iva Krajnc, na jugu Srbije i odlazi u Beograd na službu. Leu prepušta Arnautu Azemu, kojeg igra Miki Manojlović, da je čuva, a Azem daje besu da će to i uraditi.
Sa Karanovićem smo razgovarali o novom filmu, dugoj pauzi koju je napravio, seriji "Grlom u jagode" i drugim zanimljivim stvarima iz njegove bogate biografije.
NN: Na početku filma "Besa" se spominje da je priča inspirisana istinitim događajima. Koji su to događaji, gdje ste za njih saznali i koliko su dosljedno preneseni u filmu, a koliko ih je dramaturgija izmijenila?
KARANOVIĆ: Usput sam u životu pokupio razne anegdote, priče i pričice koje su me inspirisale da izmislim i sklopim svoju priču koja je za film "Besa" jedino važna. Ostalo bi spadalo u domen trača ili "poslovne tajne". Svi pisci proze ili filmova pronalaze modele u realnom životu ili u istoriji i onda, uz pomoć svoje mašte, smišljaju svoja dela. Ta činjenica i taj postupak su poznati u slučaju slikara i njihovih modela, ali postoje i u ostalim stvaralaštvima. Mogu samo da kažem da je ljubavni deo priče u potpunosti plod moje mašte, a nikako istinitih događaja.
NN: Već ste pravili filmove sa tematikom u kojima Albanci imaju veliku ulogu, kao i u filmu "Za sada bez dobrog naslova". Šta Vas privlači da njih koristite u filmu i ljubav između različitih nacionalnosti?
KARANOVIĆ: Danas, kad Jugoslavija više ne postoji, za mene kao i za mnoge druge još postoji nešto što ja nazivam "jugoslovenskim kulturnim prostorom". Trudim se što je moguće više da znam šta se dešava u kojoj državi nastaloj od bivše Jugoslavije. U sve krajeve bivše Jugoslavije, na primer, radije putujem nego bilo kuda po Evropi i svetu. U mojim filmovima me pre svega interesuju "sudbine ljudskih bića", a njihovu nacionalnost slobodno biram shodno potrebama priče i teme kojom se bavim. Nikada nisam analizirao ni svoje ni tuđe filmove tako što bih "merio" nacionalne pripadnosti likova. Ne znam čemu i kome bi služila takva "analiza". Od više od stotinu važnijih likova u mojim filmovima dvoje su Albanci! Pa, šta?
NN: Prvi film nakon devedesetih je "Sjaj u očima", u kojem imate takođe problem nacionalnosti. Da li Vam je bilo dosta ćutanja?
KARANOVIĆ: Moje filmske priče su vrlo "uzemljene" u realne prostore iz kojih sam potekao i u kojima živim. Na moju žalost, ljudi su ovde počeli poslednjih dvadesetak godina da se "ocenjuju" i vrednuju po svojim nacionalnim pripadnostima, a ne po onom najvažnijem, ljudskim vrednostima. Zato mislim da je prirodno da moji filmski junaci nisu mogli da sasvim pobegnu od takvih situacija i sudbina. "Besa" je tek moj drugi film u poslednjih 20 godina. Bio sam, kao i mnogi, užasnut krvavim raspadom Jugoslavije i rešen da se više ne bavim svojim poslom. Zato sam prihvatio poziv i nekoliko godina bio profesor filmske režije na univerzitetima u SAD. Tamo, u Bostonu, sam počeo i da "sanjam" film "Sjaj u očima". Tada sam rešio i da se vratim u Beograd i da pokušam ponovo da snimam. Mnogo vremena i godina je dodatno prošlo u prikupljanju sredstava i realizaciji ta dva filma. Inače, mislim da filmovi ne treba ni da pokušavaju da budu aktuelni na način kako to čine novine i televizija. Za iole mudar film ipak je potrebna distanca u odnosu na realna zbivanja.
NN: Takođe često na jedan način pokazujete naše podneblje kao izrazito patrijarhalno kroz filmove, od "Petrijinog venca", pa i u ovom filmu. Mislite li da je to veliki problem našeg društva?
KARANOVIĆ: Patrijarhalnost u raznim oblicima postoji u mojim igranim filmovima "Petrijin venac", "Za sada bez dobrog naslova", "Virdžina" i "Besa". Ne vidim u tome nikakav poseban problem. Ta patrijarhalnost je jednostavno deo tih priča i načina života iz kojih potiču junaci tih filmova, a i svi mi. Nije ni dobra ni loša, ali se nadam da je specifična. Drukčija nego što bi mogla da se vidi u jednom američkom, francuskom ili, na primer, finskom filmu.
NN: Zbog čega ste izabrali Mikija Manojlovića za ulogu Azema i mladu Ivu Krajnc za ulogu Filipove žene?
KARANOVIĆ: Uvek biram glumce pažljivo, sistematično i dugo. Trudim se da koristim sva sredstva koja su poznata i dostupna mom rediteljskom zanatu u našim uslovima. Pravim dugačke audicije, probna snimanja, razgledam fotografije, gledam pozorišne predstave ili već snimljene filmove u kojima igraju glumci koji bi mogli da me interesuju. Nije mi samo važno da je neko dobar glumac, već da li on i kako odgovara za pojedinu ulogu, kao i kakav će biti u odnosu sa izabranim partnerima. Mikija dugo poznajem i sa njim sam već ranije radio tri puta. Vrlo lako se sporazumevamo i radimo. On je izvrstan profesionalac s kojim je lako bilo raditi. Mislim da se više mučio s lektorom za albanski jezik i muzičkim saradnikom koji ga je učio da peva albansku pesmu nego sa mnom.
Ivu Krajnc sam pronašao u Ljubljani, pošto mi je saradnica podele u tom gradu prethodno snimila oko 40 glumica koje su teoretski dolazile u obzir za ulogu Lee. Najubedljivije je odigrala scene koje sam izabrao za probno snimanje i ostavila na mene izvrstan utisak u dugim razgovorima koje smo imali u vezi s filmom i mojim konceptom. Takođe mi se činilo da će ona najbolje odgovarati Mikiju i da će njih dvoje moći skladno da igraju dva sveta koji su istovremeno tako blizu, a tako daleko.
NN: Za razliku od Vašeg kolege Rajka Grlića, koji je imao premijeru novog filma, Vi erotiku toliko eksplicitno ne koristite u svojim filmovima iako se bavite takvom tematikom. U "Besi" imamo scenu seksa bez dodira. Zbog čega?
KARANOVIĆ: Moj možda najbolji prijatelj Rajko Grlić radi filmove kako želi i ja ih vrlo volim i poštujem. Pošto sam ja drugačiji čovek, ja svoje filmove radim kako ja osećam da treba i to je sve, nema tu mnogo šta da se priča.
NN: Danas mnogi gledaju na seriju "Grlom u jagode" kao kultnu i neponovljivu. Sada kada pogledate sa ove vremenske distance, kako vi gledate na nju? Da li je ona obilježila na neki način vaš život?
KARANOVIĆ: Mislim da je moj život, kao i život većine mojih saradnika, obeležio seriju "Grlom u jagode". Mnogo više nego što je ona kasnije obeležila moj život. Radili smo je u radosti i veselju, mada nikada nismo verovali da će postići ovoliku popularnost. Ništa što sam kasnije radio namerno nije ličilo na nju i mislim da je dobro što je tako.
NN: Kakva je razlika u pravljenju filma i problemu cenzure danas i u bivšoj Jugoslaviji? Da li je danas nemoguće napraviti film bez koprodukcije nekoliko zemalja?
KARANOVIĆ: Ja nisam doživeo cenzuru u pravom smislu te reči. U vreme mojih prvih filmova postojali su saveti koji su odobravali scenarija za snimanje i filmove za prikazivanje. S njima je bilo muke koju sam opisivao u svom filmu "Za sada bez dobrog naslova". Zanimljivo je da sam s tim savetima imao problema baš oko serije "Grlom u jagode" i oko filma "Petrijin venac". Bio sam prinuđen da isečem neke scene i scenice, ali oko toga nisam dizao nikakvu galamu, niti sam od sebe pravio nekog "filmskog disidenta". Mislio sam da oni koji daju novac za film imaju pravo i da im se nešto u tim filmovima i ne sviđa. Da li je to savet u socijalizmu ili producent u kapitalizmu, potpuno je svejedno. Autor i film su uvek na gubitku. Još gluplje bi bilo da se zabrane i ne prikazuju. Inače, danas je nezamislivo snimiti iole ambiciozan film bez koprodukcije više zemalja. To je ubitačno za film i za sve koji ga rade. Filmovi se rade troduplo duže nego što bi trebalo, a i daleko su skuplji nego kad bi u celosti bili finansirani od strane jedne zemlje.
Karijera u brojkama
- 3 velike međunarodne nagrade
- 9 igranih filmova
- 15 godina bez snimljenog filma
- 1945. godina rođenja
- 1976. snimio kultnu seriju "Grlom u jagode"
Filmovi Srđana Karanovića
- "Društvene igre" (1972)
- "Miris poljskog cveća" (1977)
- "Petrijin venac" (1980)
- "Nešto između" (1983)
- "Jagode u grlu" (1985)
- "Za sada bez dobrog naslova" (1988)
- "Virdžina" (1991)
- "Sjaj u očima" (2003)
- "Besa" (2009)
Okušao se i kao glumac
- "Specijalno vaspitanje" (1977)
- "Nacionalna klasa" (1979)
- "Tajlandska kanasta" (1985)
- "Već viđeno" (1987)
Biografija
Srđan Karanović je magistrirao filmsku i TV režiju na FAMU u Pragu 1970. za koju kaže da je je odrednica "praški škola" već dosadila i bogu i ljudima. Režirao je mnoge igrane filmove, poput "Društvene igre", "Pogledaj me, nevernice", "Miris poljskog cveća", "Petrijin venac", "Nešto između", "Jagode u grlu", "Za sada bez dobrog naslova", "Virdžina". Zanimljivo je da je film "Besa" tek deveti cjelovečernji igrani film autora nekih od antologijskih jugoslovenskih filmova. Autor je i jedne od najpopularnijih TV serija "Grlom u jagode". Sam ili u saradnji pisao je scenarija za sve svoje filmove i TV emisije. Godine 1978. u Kanu je osvojio nagradu FIRPESCI za film "Miris poljskog cveća".
Bavio se i pedagoškim radom na beogradskom FDU, a predavao je u Bostonu, Njujork. Napisao je knjigu "Dnevnik jednog filma - Virdžina 1981 - 1991", a okušao se i kao glumac.
Imao je retrospektive svojih filmova na festivalima u Larošelu, Solunu, kanadskoj kinoteci u Montrealu i na Bruklin koledžu u Njujorku, a bio je član mnogih međunarodnih žirija na festivalima.