Poznati srbijanski glumac Miloš Samolov (37), koji u novom filmu Srđana Dragojevića "Parada" igra lik Radmila, priznaje da mu je pozorište mnogo draže od filma.
Ipak, ovaj Beograđanin, koji je završio glumačku akademiju kod Mire Stupice i koji je stalni član ansambla pozorišta "Duško Radović", široj publici poznat je po ulogama u filmovima "Sedam i po" i "Čekaj me, ja sigurno neću doći", gdje je sve ostale glumce stavio u drugi plan.
Za "Nezavisne" priča o novom filmu, pozorištu, gej populaciji, Banjaluci i novim projektima.
NN: Film "Parada" nije samo priča o gej populaciji, već i o razumijevanju, ljubavi, ali i bratstvu i jedinstvu, jer svi narodi učestvuju u njemu.
SAMOLOV: Mislim da ima i šire od toga. Upravo je film rađen, kao i likovi, da budu ta apsolutno nespojiva kombinacija, četnik, ustaša, balija, peder. Upravo to radikalizovanje likova je Srđan doveo tako da bi njihovo izmirenje na kraju bilo podignuto na najviši mogući nivo. Hteo je da ispriča priču da zaista veruje u spojivo - nespojivo. Ljubav, ipak, može da nadvlada i seksualne, rasne i ostale razlike.
NN: Vaš lik u filmu, Radmilo, iako homoseksualac, nije toliko ekscentričan, kao Vaš partner, i može da komunicira sa svima.
SAMOLOV: On je veterinar u toj homoseksualnoj vezi i umerenija je varijanta, nije aktivista. Film negde govori da taj čovek promeni mišljenje ljudima kakve predstavlja Limun. Čak i te predrasude koje ljudi imaju o nacionalistima, iako Kojo igra bivšeg ratnog zločinca, mogu da budu izbegnute, kada dođe do zbližavanja na taj način.
NN: Da li mislite da će ovaj film uspjeti da razbije predrasude?
SAMOLOV: Stvarno, ne znam. To bi bilo divno, ali mislim da je divno što Srđan govori otvoreno o tome i ukazuje na to, a sada da li će to neko shvatiti ovako ili onako - ne znam. Potrebno je pozitivno gledati na film i ne treba očekivati ništa šokantno, jer je pravljen tako pitko da svako, pa i najradikalniji stav, može da se usredsredi na suštinu filma.
NN: Da li ste Vi imali neugodne situacije zato što igrate u filmu, s obzirom na to da je prije premijere preko Interneta bilo napada na ekipu filma?
SAMOLOV: To nema nikave veze. Ja sam glumac. To su sve priče. Čak naprotiv, i neki od tih aktivista koje poznajem nakon filma imali su pozitivne reakcije. Ti blogovi su nešto gde svaki mediokritet doživi svojih pet minuta i ne treba ih uzimati zdravo za gotovo.
NN: Kako je u filmu sve spoj nespojivog, tako se desilo i sa filmom. Sniman je dugo i bilo je napada, a na kraju ima izuzetnu gledanost i može da premaši "Montevideo, Bog te video". Kako gledate na to?
SAMOLOV: Meni je to iznenađujuće i fantastično je. Ali, to se dešava sa svim Srđanovim filmovima. On je ime i prezime koje je ostavilo pečat u proteklih 20 godina, tako da mislim da jeste intrigantna tema, ali na kraju uvek ostaje dobar film. Reklama od uha do uha, koja je u Beogradu, je najvažnija.
NN: Iako se film bavi intrigantnom temom, ni u jednoj sceni nema kontakta, poljupca ili dodira između osoba istog pola. Zbog čega?
SAMOLOV: To je nešto o čemu bi se samo govorilo nakon filma, a ne bi bilo govora o suštini. To su neke formalne stvari, koje smo namerno izbegli. To su neki šokantni momenti, a viđeno milion puta. Nema potrebe za tim.
NN: Kako ste sarađivali sa braćom Navojec i ostalim glumcima iz regiona?
SAMOLOV: Najlepša stvar koja će mi ostati u pamćenju iz ovog filma je upravo to druženje u Makedoniji, Hrvatskoj i Beogradu. Združili smo se i žao mi je što ne postoji više tih zajedničkih stvari i igranja, poput predstave "Sedam i po" koju igram, gde sam upoznao fantastične glumce iz Banjaluke, mađarskog pozorišta iz Novog Sada. Ovde sam isto upoznao divne kolege, koje ranije nisam znao. Mislim da ćemo ostati u dobrim odnosima celi život.
NN: U posljednje vrijeme često dolazite u Banjaluku. Dolazili ste na "Teatar fest", a radili ste i predstavu "Sedam i po". Jeste li se već udomaćili?
SAMOLOV: Imali smo petnaestak dana probe ovdje za predstavu i jako sam se zaljubio u ovaj grad. Uvek se radujem kada dolazim ovde i pred ekipom filma se u Banjaluci osećam kao domaćin. Dolazim ponovo za nekoliko dana, jer igramo nekoliko vezanih predstava.
NN: Kada bi razmišljali o svojim dosadašnjim ulogama, da li je možda odskočna daska bila uloga u filmu "Čekaj me, ja sigurno neću doći"?
SAMOLOV: Ne znam koliko je to odskočna daska. To je uloga koja mi je donela puno nagrada i priznanja, ali mislim da je za glumca rad u pozorištu odskočna daska. Nažalost, filmski reditelji ne gledaju glumce u pozorištu, a ima toliko kolega koji rade, pa se samo jednom fasciniraju, na primjer Piksijem ili Nikolinom, otkud odjednom takvi glumci. Nije to odjednom, ti ljudi rade takav posao dugo godina, a vi to ne znate, jer ne idete u pozorište. Svaka vrsta rada na sebi i usavršavanja je odskočna daska, a neko to u nekom trenutku primeti, pa ti da šansu u drugom mediju.
NN: U "Paradi" imate ulogu homoseksualca, u "Sedam i po" džabalebaroša… Po kojim kriterijumima birate uloge, da li po karakternom liku ili jakom scenariju?
SAMOLOV: Dobar tekst je baza bez koje nema ničega. Ako glumac nema ispred sebe dobro napisano delo, džaba što će on da se potrudi. Onda kada se to dogradi sa rediteljem i glumcem koji znaju šta hoće, kvalitet u samom radu je neminovan. Ali, sada neka ta montaža, ne znamo mi šta će da ostane, a šta neće. Zato je pozorište naš prvenstveni posao. Tu se moraš izboriti ili ne.
NN: Koji su Vam projekti sljedeći na rasporedu, film ili predstava?
SAMOLOV: Trenutno radim jednu predstavu u "Ateljeu 212" koja se zove "Pošta pašteta", koju je napisala Banjalučanka Tanja Šljivar. To je fantastičan komad. Sada završavam "Sva ta ravnica" seriju i snimio sam film prije sedam, osam dana Miroslava Momčilovića, koji se dešava u jednom kadru, što je iskustvo koje nikada neću zaboraviti.