Mirjana Karanović je jedna od najboljih i najvećih filmskih i pozorišnih glumica na jugoslovenskom prostoru, koja će s ansamblom Drame Narodnog pozorišta Sarajevo (NPS) u ovoj kulturnoj instituciji novu sezonu otvoriti premijernim izvođenjem predstave "Marlene Dietrich - pet tačaka optužnice" 6. septembra od 19.30.
O razlozima zbog kojih je autor i reditelj Haris Pašović njoj povjerio da igra veliku Marlen Ditrih, o radu sa sarajevskim kolegama, odgovornosti umjetnika u teškim vremenima, o položaju žena, te poziciji glumaca danas u odnosu na vrijeme kada je ona započinjala karijeru Karanovićeva je govorila u intervjuu za "Nezavisne".
NN: Godinama sarađujete sa rediteljem Harisom Pašovićem, a ovoga puta u predstavi "Marlene Dietrich - pet tačaka optužnice" dodijelio Vam je glavnu ulogu. Koji su po Vama razlozi zbog kojih Vas je vidio u ulozi Marlen Ditrih, umjetnice koja je 20. vijek obilježila na mnogo načina?
KARANOVIĆ: Ne znam tačno zašto je Haris pomislio da bi ja trebalo da igram Marlen Ditrih, ali mislim da je to možda zato što imamo neke dodirne tačke ona i ja, iako samo živele i živimo u drugim vremenima. Pored toga što smo obe glumice, obe smo u jednom periodu svog života doživele ratove u svom okruženju, te smo i jedna i druga reagovale na to šta se dešavalo za vreme tih ratova i borile se za mir i protiv sile i protiv nasilja. Obe smo nekako spremne da se izložimo, da ne marimo mnogo za to šta ljudi misle o nama. Ona je za svoje vreme bila veoma avangardna u svom načinu života. I eto, mislim da su to možda razlozi, a mislim i da je Haris znao da umem da pevam, a to je za tu ulogu dosta važno. Mada, možda bi moglo da prođe i bez toga, ali Marlen Ditrih je jedan veliki deo svoje karijere provela pod tuđim svetom pevajući i nastupajući na koncertima.
NN: Predstava je već odigrana na italijanskom festivalu "Mittelfest", nakon čega je Dino Mustafić, direktor Narodnog pozorišta Sarajevo, kazao da je Vaša izvedba "fenomenalna i emotivna studija karaktera za pamćenje". Kako ste se Vi osjećali u koži Marlen Ditrih?
KARANOVIĆ: Dobro sam se osećala u njenoj koži. Malo sam bila pod utiskom toga da je ona, ipak, stvarno jedno veliko ime i da nisam bila baš sigurna da mogu da je u potpunosti predstavim takvu kakva je ona bila. Ali, na kraju sam shvatila da to i nije zapravo možda toliko važno, ipak ja samo igram nju, ja nisam ona, ja sam nju zastupala na sceni. Kada sam to prihvatila, da u tu ulogu treba da uložim i deo sebe, a ne da budem samo instrument i sredstvo za prikazivanje neke osobe, nego da sam i neko ko oživljava, neko ko daje tom liku i svoju ličnost, tada mi je bilo mnogo lakše.
NN: Komad ste pripremali s ansamblom Drame Narodnog pozorišta Sarajevo, odnosno glumcima Monom Muratović, Elmirom Krivalićem i Enesom Salkovićem. Kakva su iskustva u radu sa sarajevskim kolegama?
KARANOVIĆ: Bilo mi je divno da radim sa Monom, Elmirom i Enesom. S Enesom sam već sarađivala, režirala sam jednu predstavu u Zenici koja se zove "Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali" po tekstu Tanje Šljivar. On i ja imamo jedan veoma lep odnos odranije, a Monu i Elmira sam upoznala na pripremama predstave i radila s njima. Bilo je nekako lako, bez nekih trzavica, bez problema, bez drame, jedan prijatan rad cele naše male ekipe uključujući i reditelja Harisa.
NN: Predstava govori o imaginarnom suđenju Marlen Ditrih, Njemici koja je, kada ju je Adolf Hitler pozvao da u filmovima proslavlja nacizam, odgovorila ne samo odbijanjem, nego i pridruživanjem američkoj vojsci. Da li ovaj komad aktuelizuje priču o odgovornosti umjetnika u teškim vremenima?
KARANOVIĆ: Pretpostavljam da je to jedna od tema. I, da, umetnici su uvek u nekom svom vremenu i prostoru glas ljudi. I treba da budu glas ljudi, na bilo koji način, mislim i emotivno i svojim stavovima, tako da - da, rekla bih da tu postoji priča koja nije samo tako biografska.
NN: Kad govorimo o odgovornosti umjetnika u teškim vremenima, svojevremeno ste, za vrijeme vladavine Slobodana Miloševića, učestvovali u protestima. Da li ste tada zbog javnog iznošenja mišljenja imali probleme?
KARANOVIĆ: Vi me sad pitate o nečemu što je bilo pre 20 i više godina. Naravno da sam imala probleme, nije to nešto što sada treba da iznesem kao neku novu stvar. Ali, znate, vi u nekom trenutku morate da odlučite da li želite te probleme koji nastaju zbog toga što nešto kažete ili želite probleme koje imate ako ćutite. To je samo pitanje ličnog izbora, sa kojim problemima želite da živite, a ja sam odabrala da ne ćutim.
NN: Marlen Ditrih je u Njemačkoj smatrana izdajnikom zato što se javno suprotstavila Adolfu Hitleru. Čini li Vam se da je i u našoj regiji lako zaraditi epitet izdajnika?
KARANOVIĆ: Apsolutno, kod nas je veoma lako zaraditi taj epitet. Prvo vas to zaboli, zato što znate da zapravo sve što radite, radite zato što volite svoju zemlju, volite život koji živite u jednom prostoru bez obzira na sve nevolje i negativnosti koje uočavate. Ali, ja volim svoj život ovde. Volim i da otputujem negde, ali uvek volim da se vratim. Ali, isto tako znam da nisam izdajnik, tako da ne razmišljam previše o tome. U nekim trenucima mislim se: "Ko me zove izdajnikom možda bih mogla time i da se ponosim", zbog toga što ti ljudi koji me nazivaju izdajnikom zapravo više izdaju svoju zemlju nego ja upravo svojim ponašanjem. Oni su ti koji ne vole i koji mrze. Ja nisam takva.
NN: U predstavi se Ditrihovoj sudi zbog političkih i etičkih stavova, nekonvencionalnog privatnog života, a tužiocima je posebno bitno što je ona žena koja nije ispunjavala tradicionalna očekivanja. Po Vašem mišljenju, kakav je danas položaj žena? Trude li se iskoračiti iz normi koje nameće tradicija ili je za prilike u kojima živimo to možda "nemoguća misija"?
KARANOVIĆ: Mislim da je položaj žena danas mnogo bolji nego što je bio u nekim prethodnim vremenima. Žene danas ipak imaju mogućnost da se izbore za svoje mesto, da ne budu usamljene u svojoj borbi za emancipaciju i slobodu, ali naravno da ti neki retrogradni, konzervativni, patrijarhalni stavovi jačaju i bore se protiv tzv. najezde žena koje žele da se otrgnu iz kandži tradicionalnog načina života, poslušnosti, trpljenja, žrtvovanja i svega ostalog što ide uz žensku ulogu patrijarhalnog društva. Za neke žene to jeste nemoguća misija, mnoge žene su te svoje pokušaje da se oslobode platile i životom, i one i njihova deca. Tako da ovo nije lako vreme, ništa se očigledno u istoriji ne dešava pravolinijski, da sad nešto krene pa se razvija, nego naprotiv, svedoci smo toga da se za ono za šta se izboriš juče moraš da se boriš i danas i sutra, i da ta borba nije nešto što prestaje ili što se podrazumeva da ne treba više - u smilu "sad si se izborila za jednu stvar", a sutra se podrazumeva da je ta pobeda ostala, međutim nije. Postoje mnogi načini na koje se ta dva sveta sudaraju, tzv. moderna vremena i patrijarhalna.
NN: Kakva je pozicija glumaca danas u odnosu na vrijeme kada ste Vi započeli glumačku karijeru?
KARANOVIĆ: Vremena se menjaju, ne volim to da upoređujem. Znate, ja imam neki svoj glumački život i sad ja vidim mlade ljude, radim sa njima, pomažem im često savetima i nekim svojim razmišljanjem... Volim da mislim da o glumi mogu da razmišljaju i na drugi način, ne samo onako kako su učili u školi. Volim da podstaknem mišljenje u njima, da postanu svesni i sebe i ovog sveta u kome žive i toga šta zapravo znači izaći na scenu... Tako da, drugačije je, ali ne bih mogla da kažem da li je bolje ili gore. Ne. Mislim da je drugačije i to je sve, ali s druge strane ne bih volela da sam u njihovoj koži. Drago mi je zbog toga što imam ovoliko godina i što nisam u poziciji da sad počinjem karijeru. I zato im pomažem, a mislim da to i meni pomaže, čini me nekako vitalnom i živom.
NN: Planovi za buduće dane? Da li su u pripremi novi pozorišni komadi, filmovi, serije...?
KARANOVIĆ: Krajem godine ću raditi jednu malu predstavu sa divnom glumicom iz mog Beogradskog dramskog pozorišta, a onda me na početku proleća očekuju dve predstave koje ću raditi skoro paralelno. Ali je moja ogromna radost što ću raditi sa Selmom Spahić, presrećna sam. Maštala sam o tome da radim s njom, gledala sam njene predstave i mislila: "Mora da je divna". I moji najbolji prijatelj Ermin Bravo mi je uvek pričao kako je divno raditi s njom i kako je ona divna osoba. I prvi put ću raditi sa Kokanom Mladenovićem. I to mi je nekako drago, ne znam kako ćemo se nas dvoje slagati, ali jako sam srećna što imam novog reditelja u mom životu, baš se radujem. Iduće godine ću pripremati svoj treći film, nadam se da će i ovaj drugi film za koji se završava postprodukcija ugledati svetlost dana. Ne znam kako će ga ljudi primiti, dosta je drugačiji od prvog, vrlo je intiman, vrlo je ženski. I eto, to je to. A do tada, malo ću da živim ovde i da putujem do Sarajeva da igram predstave... Iduća godina će biti mnogo, mnogo intenzivnija.