Nataša Ninković, jedna od vodećih srpskih glumica u ovom trenutku, iza sebe ima veoma uspješnu sezonu. Tome su svakako doprinijele dvije filmske uloge. Uloga Vide u filmu "Ajvar" učinila je da kritika ovaj film proglasi duo dramom između nje i njenog kolege sa klase Sergeja Trifunovića. Sa druge strane, Natašine role u popularnim "Senkama nad Balkanom", pored toga što su punile stranice tabloida zbog intimnih scena sa mlađim kolegom Andrijom Kuzmanovićem, bile su prvenstveno zapažene, jer maestralno igra Hercegovku u Beogradu.
Emina koju je iz Stoca izvukao Mustafa Golubić, za Natašu Ninković bila je filmska poslastica upravo iz razloga jer i ona i Goran Bogdan, koji tumači Golubića, imaju hercegovačke korijene. O ovim ulogama, rodnom Trebinju, trenutnom stanju u branši, njenim željama za novogodišnje i božićne praznike, Ninkovićeva je govorila u intervjuu za "Nezavisne".
NN: Film "Ajvar" skoro je doživio beogradsku premijeru. Kakvi su utisci i da li ste zadovoljni reakcijama?
NINKOVIĆ: S obzirom na to da je Vida u "Ajvaru" moja možda najkompleksnija uloga, u kojoj sam se maksimalno emotivno razgolitila i dok sam joj davala svaki udisaj nisam razmišljala o reakcijama publike. Tek posle je došlo razmišljanje "šta ako" ili "da li će publika reći". Tako da sam zaista posle premijere i svih reakcija koje još traju, jer je film u bioskopima, u potpunosti zadovoljna i svojim delom i samim filmom. Mogu čak reći ponosna sam.
NN: Partner na filmu Vam je bio kolega sa klase Sergej Trifunović. Kako je tekla saradnja?
NINKOVIĆ: Više puta sam rekla, sa Sergejem nije uvek lako, ali kad "dete" ispadne dobro zaboravite sve porođajne muke i ostaju samo lepi trenuci. Ja sam više bila koncentrisana na celinu, on na trenutak, tako da je ta kombinacija ispala pobednička.
NN: Ostvarili ste značajnu ulogu i u drugoj sezoni "Senki nad Balkanom". Koliko Vam je bila izazovna uloga u ovoj seriji s obzirom na to da igrate Hercegovku, odakle su i Vaši korijeni?
NINKOVIĆ: Ja sam veliki fan "Senki". To je definitivno bio jedan pomak kad je u pitanju televizija. Moju Minu smo Bjela i ja uz obostrano poverenje zajedno gradili. Kad ste već pomenuli, žao mi je što nema više tih scena između Mustafe i Mine (na hercegovačkom dijalektu). I Goranu Bogdanu i meni je bilo to kao neka poslastica.
NN: Koliko danas često posjećujete rodno Trebinje?
NINKOVIĆ: Uvek leti provedem mesec dana i žao mi je što nemam više vremena, ali polako, ja uvek mislim da ću u godinama koje dolaze imati sve više vremena, a i potrebe za manjom i mirnijom sredinom.
NN: Prošle godine dobili ste nagradu "Žanka Stokić" i tada ste istakli da je ova nagrada za vas "Oscar". Zašto je to tako i šta za Vas lično znači ime Žanka Stokić?
NINKOVIĆ: Meni je uvek prva asocijacija na Žanku Ceca Bojković, jer sam se kroz Cecinu dramu o Žanki prvi put susrela sa strašnim životom i velikim delom te velike glumice. Nisam planirala na dodeli da kažem da je to moj "Oscar", ali posle govora mojih kolega, puštenog filma koji je bio sublimat mog rada u pozorištu, televiziji i filmu, kad sam izašla na scenu, a tamo su me sačekali Milena Dravić, Ceca, Dara, Vesna, ja sam se bukvalno tresla i tako osećala. Osećala sam da mi je dodeljena ogromna čast i odgovornost prema onome što dolazi sutra. Kao neka obaveza da čuvam integritet i dostojanstvo naše profesije koliko god je to moguće.
NN: Da li se status glumca u Srbiji promijenio od vremena Žanke Stokić, koja je bila izopštena iz društvenog života poslije Drugog svjetskog rata?
NINKOVIĆ: Pa, nema takvih krajnosti, naravno, ali teškoća uvek ima. Ako bih nekome mogla nešto zameriti, ali nemam ni to pravo, to bi pre svega mogla samoj branši. Mi smo ti koji ne smemo dozvoliti nepoštovanje i nedostojan odnos prema nama, a to možemo kvalitetom i pravom na izbor gde, koliko i za koliko ćemo se negde pojaviti i šta, kako i za koga raditi. Dobija se utisak da ništa više nije sramno i ništa nije neuspeh, jer rejting ili ti gledanost sve opravdava.
NN: Šta biste poručili našim čitaocima za novogodišnje i božićne praznike?
NINKOVIĆ: Pored uobičajenih želja za dobro zdravlje i sreću, poželela bih im da se prestanu plašiti i biti sluge bilo vlasti, bilo pomodarstvu, bilo lošim navikama ili ovisnostima. Živela sloboda!