Paulina Manov, glumica koja je simpatije filmske publike osvojila još u ostvarenjima "Apsolutnih 100" i "Bumerang", svoj put je nastavila u istom duhu, pa je tako novija publika može prepoznati po ulogama u popularnim serijama "Kamiondžije d.o.o" i "Neka ide život", a odnedavno i po ulozi kultne Ljiljane iz života Tome Zdravkovića koja je predstavljena u istoimenom filmu.
Kako kaže, u životu je odbijala samo uloge iza kojih nije mogla da stane, uloga Ljiljane je bila apsolutno njena od početka, a svaka uloga koju je radila predstavlja zapravo dio nje koji nekada progovori i u stvarnom životu. U intervjuu za "Nezavisne" Manova govori o ulozi u filmu "Toma", za koju mnogi kažu da je jedna od najemotivnijih u ovom ostvarenju, o popularnosti i različitosti svojih likova koje opisuje rečenicom "od Silvane, do Dare, preko Ljiljane".
NN: U biografskoj drami o Tomi Zdravkoviću tumačite lik Ljiljane, supruge Tominog ljekara. Da li je film ispunio očekivanja sa snimanja i kakve su reakcije nakon premijere?
MANOV: Dok smo snimali tu jednu emotivno važnu scenu, snimanje je trajalo već šest sati, mnogo duže nego što smo mislili i bile su prisutne izuzetno emotivne reakcije ljudi na setu. To je već u tom trenutku meni bilo toliko neobično, u smislu da je ta emocija obuzela tolikom jačinom ljude. U stvari, ta pesma "Za Ljiljanu", koju svi znaju, smeštena je u jednu situaciju i okvir u kojem mislim da će ostati zauvek. Ljiljana će kao takva ostati u svima urezana. Priča vezana za Ljiljanu u filmu je fikcija, ali već u scenariju ja sam videla da je taj lik u potpunosti moj.
NN: Kakav je Vaš lik i koliko ga je bilo teško predstaviti pred kamerama?
MANOV: Ja sam sa Ljiljanom osetila neku sličnost. Rekla sam na snimanju Bjelogrliću: "To je žena koja nikada nije razbila čašu." Po scenariju je bilo da Ljiljana razbije čašu kad dođe kod Tome kući, međutim, ja sam rekla da ona nije to. Evo, na primer, ni ja u stvarnosti nikada nisam razbila čašu. To samo razbijanje označava početak, sredinu ili kraj nekog velikog emotivnog loma, koji se i Ljiljani dogodio. Ne mogu da kažem da mi je bilo lako, ali sve u vezi sa Ljiljanom mi je bilo poznato. Osetila sam se kao da poznajem i Ljiljanu i sve Ljiljane ovog sveta. Moj lik u filmu je jedna dama laf, tako bih je opisala u jednoj rečenici.
NN: Kakav je bio osjećaj kada ste saznali da ćete igrati u ostvarenju koje govori o životu jedne od najvećih domaćih muzičkih zvijezda?
MANOV: Ja sam prvo pozvana na kasting, pre nego što se znalo da će se snimati film, i meni je predstavljalo veliko uzbuđenje da uopšte dobijem šansu da učestvujem u tako grandioznom projektu. Prosto, svi već znamo da ono što Bjelogrlić uradi uvek ispadne najbolje moguće.
NN: Vaše ime je posebno popularno u novijim televizijskim ostvarenjima, serijama, sitkomima, među kojima je i serija "Kamiondžije d.o.o". U tom projektu našli ste se sa brojnim velikim imenima. Kako je proteklo snimanje i kakve uspomene nosite iz ovog projekta?
MANOV: Atmosfera na tom snimanju je bila zaista porodična. Prosto, ja Nenada Jezdića i Tihomira Stanića poznajem već više od dvadeset godina i zaista se osećala ta porodično-prijateljska atmosfera i za ljude iza kamera i za sve nas. Prijatno druženje u kojem smo imali mogućnost da se glumački igramo sa prijateljima.
NN: Da li je teže raditi na pozorišnim ili televizijskim projektima i šta je za Vas draži dio posla?
MANOV: Pozorište je zabeleženo iznutra. Film je takav medij da možete da vidite kako drugi vide vas. Glumci uglavnom više vole pozorište jer tu imaju mogućnost da te živote likova koje su prihvatili kao svoje mogu da nose od početka do kraja, da naprave njihovu liniju života. Na filmu je drugačije i zbog samih ponavljanja snimanja, ali je tu ipak intenzitet malo veći. To se snima tad i u zavisnosti od toga kakve si koncentracije tog dana se i dešava to da li će neka scena biti vrhunska ili samo dobra.
NN: Igrali ste zapaženu ulogu i u seriji "Neka ide život", gdje ste tumačili lik Silvane. Ipak, Silvana, slobodna umjetnica, nešto je potpuno suprotno Vašem liku iz "Kamiondžija d.o.o", gdje ste tumačili ženu koja nam je pokazala da su porodica, prijateljstvo, poštenje, istina i slične vrijednosti na cijeni. Koliko Vam je važno da svoj talenat pokažete u što više karakterno različitih uloga?
MANOV: Volim i komediju i dramu i osećam se jednako dobro kad se nađem u oboje. Svaka uloga je izazov i mislim da nema tragedije bez komedije, niti komedije bez tragedije. Volim različite uloge, ne volim da uđem u fah i da glumim stalno isto, nego eto, što bi se reklo, "od Silvane do Nirvane". U mom slučaju od Silvane, do Dare, preko Ljiljane. To su sve različite uloge i srećna sam da sam ih dobila, pošto deset godina nisam glumila uopšte. Sad je trenutak za raznolikost.
NN: Da li postoji neka uloga za koju mislite da je ne biste mogli odigrati, eventualno biste je odbili iz nekih drugih razloga?
MANOV: Odbila sam rad na više filmova, pogotovo devedesetih godina. Nisam mogla da nađem rešenje kako da odigram te likove, a da ne budu vulgarni ili nešto slično. To su bili neki projekti u kojima nisam sebe videla i koji su se protivili meni. Dešavalo se da mi predstave potpuno drugačiji scenario od onog stvarnog i kada sam ja to shvatila, odbila sam da učestvujem u tome. Prosto, da jedna strana bude prikazana kao zločinačka, a da druga bude prikazana kao žrtva, to prosto po meni nije tako. Odbijala sam uloge iza kojih ne bih mogla da stanem.
NN: Svoje početke ste imali u "Ateljeu 212", a onda ste svoj put nastavili u Beogradskom dramskom pozorištu. Jednom ste rekli da ste u trudnoći igrali ženu koja ne može da ima djece i da Vam je to najteže odigrana predstava. Koliko je teško glumcu prenijeti emociju i poistovijetiti se sa likom?
MANOV: Dugo sam sebe zavaravala da ti likovi koje ja igram ostaju na pozorišnoj sceni. Onda sam u jednom trenutku osetila da povremeno iz mene progovaraju moji likovi i to je bilo veoma čudno. Desi se tako trenutak da kažem: "Oh, vidi, sad sam rekla ovo kao Silvana", mislim, moja deca više vole kada iz mene progovori Dara, ali dobro, dešava se. To je nešto što se useli u vas, vi nosite te likove dokle god ih igrate, oni su deo vas hteli to ili ne i vi ste njima dali sebe. Te likove niko ne brani kao glumci, dajemo im svoje telo, emocije, dušu, misli.
NN: Kako biste voljeli da Vas ljudi prepoznaju? I šta uopšte znači popularnost za glumca?
MANOV: Ja uopšte ne bih volela da me ljudi prepoznaju. Volela bih da mogu da živim normalan život. Uvek sam se pribojavala te popularnosti, da ja ne mogu da odem na pijacu, da me svi gledaju kao neki lik ili glumicu koja se nekako obukla ili nekako izgleda. Da mi donose neke presude. Jednostavno, volela bih da budem nevidljiva, da budem glumica na sceni, da imam tu privilegiju da mogu da se bavim ovim poslom, a da nemam nikakvu posledicu toga u smislu popularnosti.
NN: Kakvo je realno stanje u glumačkoj profesiji trenutno?
MANOV: Nisam se nikada bavila ovim pitanjem, ali recimo, ono što je za mene bilo najuzbudljivije nakon premijere "Tome" jeste momenat sutradan kad su počele da mi stižu poruke koleginica. To je za mene bilo najlepše. To je najveća profesionalna nagrada, to pokazuje solidarnost, a ja se trudim da toga bude u našem pozivu. Vi nećete videti dve glumice da se prepucavaju preko medija, da jedna drugoj kažu nešto loše i to treba da gajimo i to je ono što je najbitnije u ovom poslu. Kako se kaže, korov uništava useve, a sujeta uništava ljude i svaki čovek treba da zna da je sve ovo prolazno, te da se čovek ne treba shvatati toliko ozbiljno i važno.
NN: Gdje će pozorišna i televizijska publika imati priliku da Vas vidi u budućnosti?
MANOV: Sledeći projekat koji ću raditi je u Pozorištu "Puž". Zvali su me još pre 14 godina da igram u jednoj predstavi, ali ja tada nisam mogla jer sam mnogo snimala. Onda su me pre nekoliko dana zvali i ispostavilo se da je to zapravo isti komad, samo druga uloga i rekla sam: "Neću uopšte da čitam komad, to je nešto što ja moram da radim." Prosto, to mi je došlo po drugi put, nisam pročitala tekst, ali ću raditi za decu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.