Film uvek ostaje vrsta emotivnog utiska koji se stvara između serija slika. Sama materija filma je vrlo slična muzici, gde imate ogromnu količinu tonova koji melodiju stvaraju tek u spoju, kaže Želimir Žilnik, jedan od najznačajnijih režisera bivše Jugoslavije, koji je u Banjaluku došao kako bi pružio podršku festivalu "Kratkofil".
Pažnju na sebe je privukao mnogim filmovima, za koje je dobio i međunarodne nagrade, ali i bio kritikovan na ideološkim osnovama i zabranjivan. Uvijek je bio izvan "glavnog toka", kritikujući nekada komunistički, a nakon toga i novi sistem. Ostao je dosljedan sebi i borac protiv režima, a nijedan mu film nije ušao u redovnu distribuciju. Prošle godine je predstavio svoj posljednji film "Stara škola kapitalizma", a ove godine je dobitnik nagrade "Undergraund Spirit" 17. festivala evropskog filma na Paliću.
NN: Kakvo je Vaše mišljenje o "Kratkofilu"?
ŽILNIK: U velikom broju evropskih gradova festivali su manji i kao "Kratkofil" gde mladi i zainteresovani ljudi mogu da vide filmove koji nisu rutinska produkcija. Pokretne slike su postale široka lepeza izražavanja, postoje veliki filmovi. U mnogim zemljama postoji neverovatan kinematografski bum okrenut svojim dramama i životnim pitanjima i izazovima, kao i film Banjalučanina Daneta Komljena. On na prvi pogled izgleda jednostavan i sa mladim ljudima, a u stvari dotiče neka suštinska pitanja ljudskih drama i neizvesnosti, borbe kroz život. Pokretne slike su postale najautentičniji istorijski izvor. Jer, pogledajte zadnjih 100 godina, kada razgovaramo o ratovima, Čerčilu, Kastru; nama su u glavi pokretne slike koje smo videli ili na televiziji ili na filmu.
NN: Napravili ste dosta dokumentarnih, ali i igranih filmova. Koja forma Vam je draža i koju više volite da gledate?
ŽILNIK: Bavljenje umetnošću je ništa drugo nego jedna vrsta pronalaženja saglasnosti u tradiciji. Voleo sam da gledam filmove italijanskog neorealizma, ranog Bunjuela, ali nisam siguran da li sam uspeo to što sam voleo i da napravim. Dziga Vertov je govorio da igrani film nije film nego teatar, već je samo dokument vezan za tu pokretnu fotografiju. Kada pogledate velike filmove, videćete da su stilovi i žanrovi pomešani, neke velike Godarove filmove ne znate da li su to dokumenti vremena i likova koji su tu nastupili ili je to igrana forma. Kod nekih autora poput Vernera Hercoga vi ste stalno između igranog i dokumentarnog. On je odveo glumačku ekipu u Amazoniju i nastupio "Agira, Bič božji", gde ne znate da li je napravio dokumentarni film o avanturi sa ljudima ili priču o avanturistima. Lično, sa istom strašću volim da se bavim i igranom i dokumentarnom formom.
NN: Da li postoji razlika u konzumiranju filmova nekad i sad?
ŽILNIK: Danas se govori o velikoj krizi gledanja filmova, ali je to nedovoljno formulisano. Mislim da su danas filmovi više gledani nego u mojoj mladosti, jer postoji Internet, razmenjivanje DVD-ova, mnogo više televizijskih programa. Pre 50 godina taj program je bio mnogo profilisaniji i bilo je mnogo manjih autora. Postoji novi distribucioni krug danas koji je neformalan, nove filmske sile kao Nigerija i Gana koje proizvode 700 ili 800 igranih filmova, zahvaljujući novim tehnologijama i glađu za novim, autentičnim stvarima iz specifičnih zajednica, kao nekada što su filmove pravili Indija i Kina.
NN: Kada s ove distance gledate na period "crnog talasa" i zabranjivanja filmova, kakva su Vaša mišljenja o toj eri?
ŽILNIK: Nije u prvom planu bilo zabranjivanje filmova, nego atmosfera da se ti filmovi uopšte mogu da naprave. U ono vreme ti filmovi su morali da se naprave u velikim studijima. Pošto je tehnika bila pod državnom šapom, laboratorije su bile kao fabrike. Ti su filmovi bili napravljeni, što je prosto bio izraz jedne specifičnosti i otvorenosti onog vremena, koje je dalo prostora tim autorima da se artikulišu. Uvek kada radite javno i kada postavljate neka pitanja koja su van rutine, vi ćete izazvati provokacije i biti osporavani, to je priroda stvari. Ja ni najmanje ne žalim što sam napravio "Rane radove", da li se to nekom dopadalo ili ne. Pa otišao sam na sud, ali je film napravljen. Ono što je danas mnogo veći problem, kada nemamo administrativnih zabrana, politika i ideologija nisu konstituisane da su im film i umetnost u prvom planu, ne koristimo dovoljno te mogućnosti.
NN: Kao profesor i filmski radnik, koja Vam je filmska škola bliža - Ajzenštajnova, gdje je u prvom planu montaža, ili "cinema verite" da se ispriča priča kakva jeste?
ŽILNIK: Kada je film postao govorni, neke od metodologija su prevaziđene, poput Ajzenštajnovog montažnog postupka jer možete da se izražavate širokim spektrom sredstava, ali s druge strane film uvek ostaje vrsta emotivnog utiska koji se stvara između serija slika. Sama materija filma je vrlo slična muzici, gde imate ogromnu količinu tonova koji melodiju stvaraju tek u spoju, tako isto i filmska sekvenca koja je spoj pojedinačnih slika, koja bez montažnog sklopa ne bi emotivno delovala.
NN: Nedavno je pronađen negativ Vašeg jednog starog filma. Hoćete li pokušati da ga završite i spremate li nešto novo uskoro?
ŽILNIK: Jedan moj film koji smo snimali u proleće 1971. godine koji se zvao "Sloboda ili strip" je obustavljen cenzorski u toku samog rada i javili su mi iz Kinoteke pre par meseci, iako smo mislili da je negativ uništen, da je on došao iz nekih vojvođanskih arhiva. Pozvao sam snimatelja Karpu Godinu da pregleda negativ da vidi da li je kompletan - ako jeste pokušaćemo da ga rekonstruišemo. Nikada ne najavljujem svoj novi film dok ga ne napravim. Nedavno smo počeli nešto da radimo, pa ćemo videti kada će to biti.
Biografija
Žilnikovi roditelji su porijeklom Slovenci. Otac Konrad je bio narodni heroj kojeg su 1944. ubili četnici u blizini Niša, dok su mu majku Milicu u ratu ubili Nijemci, tako da je odrastao u logoru, a poslije s djedom i bakom. Već na početku karijere filmom "Rani radovi", gdje su tema bile studentske demonstracije 1968. godine, pobjeđuje na Filmskom festivalu u Berlinu, ali kako je film bio kritika socijalističke revolucije, brzo je završio u bunkeru. Zbog kritika njega, kao i režisera cjelokupnog "crnog talasa" 1972. je emigrirao u Njemačku. Cijelu prvu fazu filmskog rada posvećuje savremenim temama koje uključuju društvenu, političku i ekonomsku kritiku svakodnevice. U Njemačkoj se nakon nekoliko godina našao na udaru vlasti nakon filma "Raj", koji je asocirao na nikad razjašnjena ubistva terorističkog dvojca Ulrike Majnhof i Andreasa Badera u zatvoru, te se zbog "neregularnih papira" morao vratiti u Jugoslaviju krajem sedamdesetih godina. Radi na televiziji, a 1994. njegov dokumentarac "Tito drugi put među Srbima" postao je hit. Nakon toga Žilnik se počeo baviti temom nove Evrope, o čemu je snimio nekoliko zanimljivih i provokativnih dokumentarnih filmova.