Recenzija: Zombilend

Džordž Ro­me­ro je na­pra­vio re­vo­lu­ci­ju u svi­je­tu zom­bi­ja ka­da je sni­mio svo­ju "Zo­ru ži­vih mrtva­ca", da bi ga sli­je­di­li i ko­pi­ra­li mno­gi re­ži­se­ri, a on se i sam mno­go pu­ta vra­ćao svo­jim lju­bim­ci­ma. Ovaj put Ru­bin Flaj­šer je prvi na dru­ga­či­ji na­čin is­ko­ris­tio pri­ču o zom­bi­ji­ma ko­ji ha­ra­ju gra­dom.

Vi­rus, po uzo­ru na aktu­el­ni svinj­ski grip (lju­di se pre­tva­ra­ju u zom­bi­je ka­da je­dan čo­vjek po­je­de ham­bur­ger), se po­ja­vio u Ame­ri­ci, a nji­ma će se su­prots­ta­vi­ti ju­na­ci Ko­lum­bus, Vi­či­ta, Ta­la­ha­si i Litl Rok.

Od sa­mog po­čet­ka nam re­ži­ser nu­di ono što će i na­re­dnih osamdesetak mi­nu­ta, a to su mnoš­tvo krva­vog na­si­lja i bje­so­mu­čnog hu­mo­ra. Oni se mo­ra­ju pri­drža­va­ti ne­ko­li­ko glu­pih pra­vi­la po­put ne­ve­zi­va­nja po­ja­sa u auto­mo­bi­lu da bi pre­ži­vje­li i ne smi­ju se pre­vi­še uvla­či­ti u me­đu­ljud­ske odno­se.

U tom hu­mo­ru su se po­se­bno do­bro sna­šli Vu­di Ha­rel­son i Dže­si Aj­sen­berg, ko­ji odu­šev­lja­va­ju svo­jim sna­la­že­njem u ovom žan­ru. Oni ni­su ma­čo mu­škar­ci za ko­ji­ma lu­de sve cu­re sa pla­ne­te, već mar­gi­nal­ci, je­dan po­vu­čen u svoj svi­jet, a dru­gi ka­uboj "se­lja­či­na" lud za oru­žjem. Mo­ra se do­da­ti da u fil­mu ulo­gu sa­mog se­be ima i Bil Ma­rej.

Ka­ko sam već na­veo, ovo je ne­ti­pi­čan zom­bi film, prvo za­to što je pun dosa­d ne­vi­đe­nog hu­mo­ra u ova­kvim fil­mo­vi­ma, dru­go ni­je sta­ti­čan i ste­re­oti­pan već se ra­dnja de­ša­va stal­no na pu­tu, kao ro­ad mo­vie, umjes­to fil­ma op­sa­de, da bi kul­mi­na­ci­ju sve dož­ivje­lo, ne u ro­bnoj ku­ći po­put ra­ni­jih fil­mo­va, već u za­ba­vnom par­ku, kao per­so­ni­fi­ka­ci­ji sa­me Ame­ri­ke, ko­ja je pos­ta­la do­mo­vi­na zom­bi­ja. Ta­kva je srž či­ta­vog fil­ma u ko­jem se re­ži­ser ismi­ja­va sa­vre­me­nom ame­ri­čkom po­tro­ša­čkom druš­tvu ko­je lju­de pre­tva­ra u ču­do­vi­šta i okre­nu­te je­dne pro­tiv dru­gih.

Po­se­bno in­ter­esan­tno u fil­mu je mu­zi­ka, ko­ja vrlo upe­ča­tlji­vo pra­ti de­ša­va­nja i da­je do­da­tnu do­zu adre­na­li­na, ko­ja gle­da­ocu ne ski­da os­mijeh sa li­ca. Uprkos kr­va­vim sce­na­ma, ovo je naj­ma­nje ho­ro­r film ko­ji ne­ma zas­tra­šu­ju­ćih sce­na, već na­pro­tiv - i one ko­je su to tre­ba­le bi­ti su is­ka­ri­ki­ra­ne i hu­mo­ris­ti­čne.

Ovaj film će na tre­nu­tak po­ves­ti u svi­jet hu­mo­ra i za­ba­ve i od­vra­ti­ti nas od stva­nog svi­je­ta zom­bi­ja u ko­ji će­mo se vra­ti­ti na­kon nje­go­vog gle­da­nja.