Sanjin Mirić je filmski režiser čiji je film "Sedam hiljada duša", koji govori o stradanju srpskih i ruskih vojnika i interniranih civila u austrougarskim logorima na teritoriji današnje Češke Republike, osvojio desetine najboljih nagrada širom svijeta. Na početku se ovim zanimanjem bavio amaterski, a kada su njegova djela naišla na velike uspjehe, Mirić je ipak ostvario zvanje filmskog režisera na češkoj akademiji.
Ovaj put njegov nagrađivani i najpoznatiji film je doživio svoju prvu premijeru i u Beogradu, a za "Nezavisne" on govori o drugoj najvećoj srpskoj grobnici na svijetu za koju malo ko zna, svom istraživačkom putu, nacionalnoj svijesti kod ljudi, te budućim filmovima o heroinama Velikog rata.
NN: Kako je došlo do toga da se odlučite da snimite film s ovakvom tematikom?
MIRIĆ: "Sedam hiljada duša" je dokumentarno-igrani film o stradanju srpskih i ruskih vojnika i interniranih civila u austrougarskim logorima na teritoriji današnje Češke Republike - Jindrihovice i Broumov. Logori su imali oko 500 objekata gde je bilo oko 60.000 ratnih zarobljenika. Izuzetno teški uslovi rada, bez jela, obuće i odeće, zima i zarazne bolesti, sve to je uticalo da logore nije preživelo 7.100 Srba. U Jindrihovicama je mauzolej gde su ostaci žrtava tih logora -7.100 srpskih i 189 ruskih. To je druga najveća srpska grobnica na svetu. Niko u Srbiji, ali ni u Češkoj o tome ništa ne zna osim par istoričara. Zašto, kada je Srbija tako tragično nastradala u Velikom ratu. To me motivisalo da snimim ovaj dokumentarni film. O tome sam razmišljao nekoliko godina. U februaru 2019. sam konačno krenuo s pripremom filma. Realizovati ovakav film nije bilo lako jer predstaviti događaje pre više od 100 godina samo fotografijama bi bilo nezanimljivo i zato sam odlučio da priče i atmosferu logora ilustrujem igranom strukturom. A svaka igrana struktura povećava tri puta budžet filma i to je dodatni problem. Podatke sam, naravno, tražio najpre u literaturi i kod čeških istoričara, kao i u muzejima. Ipak, najverodostojnije su priče potomaka iz Češke i Srbije. Pravo blago u filmu su sećanja ratnika i civila koji su preživeli logore. Njihove priče je zabeležio nizozemski novinar Anri Aber (Henri Habert) još 1919. godine u brošuri "Iza bodljikave žice" (Binnen het Prikkeldraad) koja je prevedena na srpski jezik tek 2018. godine.
NN: Šta ste željeli da kažete i pokažete publici stvaranjem ovakvog djela?
MIRIĆ: Tema srpskih zarobljenika i interniraca iz Prvog svetskog rata je zapostavljena i dan-danas, tokom prve stogodišnjice kraja Prvog svetskog rata, oni su sasvim zaboravljeni i ta nepravda nije ispravljena. Još od vremena trajanja rata čini se da oni nisu mogli da se uklope u taj, da kažemo, ratnički, oslobodilački narativ, gde se cenio, pre svega, vojnik sa puškom u ruci. Ako pogledate bilo koji srpski vojni spomenik, to je obično vojnik koji drži pušku koja je visoko podignuta. Mi imamo svega par skulptura srpskih civila koji su stradali, ne postoje spomenici ili su jako retki koji se opšte tiču uloge civila, a kamoli civila koji su bili u ropstvu. Ali, kako je to vojno zakonodavstvo definisalo, zarobljenik je neko ko je silom prilika završio u zarobljeništvu i on dalje nastavlja da vrši svoju vojničku dužnost. Možemo tako reći i za civilne internirce da su oni bili građani Kraljevine Srbije koji su ostali da budu građani iako su bili suočeni s ovim potpuno neočekivanim i strašnim prilikama. Vrlo je žalosno da, praktično, čitav vek oni ostaju van kolektivnog sećanja srpskog naroda iako je to vrlo dramatično stradanje. Ti ljudi su prosto, ja mislim, nepravedno skrajnuti i gotovo sasvim izbačeni iz tog nekog našeg opšteg sagledavanja Prvog svetskog rata.
NN: A zašto se o tome tako malo priča i zna?
MIRIĆ: Mislim da je uticaj "zapadne (ne)kulture" veoma jak, čak veoma propagandistički. Vi danas vidite mlade ljude koji zastave stranih zemalja imaju na majicama, torbama, patikama... kao da se stide naše srpske zastave. A zastava je ponos, poznavanje naše istorije, kulture, i toga je veoma malo. To se mora promeniti, pre svega u školstvu. Treba učiti potomke velikih ratnika da Srbija nije stvarana lako i jednostavno i da treba da neguju i čuvaju to što su im preci ostavili. Treba negovati rodoljublje, jer naši koreni su najveće blago koje imamo, a to sve bez omalovažavanja stranih nacija.
NN: Vaš film "Sedam hiljada duša" osvojio je na desetine nagrada na festivalima širom svijeta. Koliko su nagrade i festivalski život zaista važni za ovakav jedan film?
MIRIĆ: Film "Sedam hiljada duša" je dobio priznanje samim tim što je bio prikazan na najstarijem festivalu istorijskog filma na svetu u Statesboro, US. Festival je zanimljiv i tim da filmove ocenjuju ne samo filmadžije ali i istoričari. Ja sam, pre svega, prijavljivao film na festivale istorijskog i ratnog filma, jer film govori o stradanju srpskog naroda u austro-ugarskim logorima u današnjoj Češkoj - Jindrihovice i Broumov. Film je prikazan i na desetini drugih festivala širom sveta, i dobio je preko 30 prvih nagrada. Dobitnik sam i humanitarne nagrade za 2020. godinu u Americi. (2020 IndieFEST La Jolla, California - Humanitarian Award of Distincion). Zanimljivo je da film uopšte nije bio u zvaničnoj selekciji u Beogradu na Martovskom festivalu i na "Beldocsu", te u Istočnom Sarajevu - festival "Prvi kadar". Uopšte ne mogu da shvatim da film nije dovoljno dobar za srpske festivale, a dobija desetine nagrada u svetu, od USA do Indije. Izgleda da su u nas "mnogo bolji žirii" nego u svetu. Šteta što su naši gledaoci ostali uskraćeni.
NN: Kako publika reaguje na film? Kakve su njihove reakcije i osjećanja, da li publiku zanima ovakva tematika?
MIRIĆ: Ova tematika, nažalost, ne zanima publiku, pogotovo ne mladu, ali oni koji dođu na projekciju filma su oduševljeni. Posle projekcije je najpre tišina, duga tišina, posle koje gledaoci aplaudiraju. Svi u sali su se nečemu, veoma važnom, naučili i to je cilj mog stvaralaštva. To su teme koje moramo poznavati, kao i našu bogatu istoriju.
NN: Kako ste i na koji način skupljali informacije potrebne za film, s obzirom na to da mnogo ljudi nije ni znalo za ovo srpsko stradalište?
MIRIĆ: Za Mauzolej u Jindrihovicama sam znao duže vreme, jer već 30 godina živim u Pragu. Jednoga dana sam se odlučio da snimim te potresne priče naših mučenika. I tražio sam istoričare. Sagovornike morate tražiti i izabrati te najbolje. Ja sam izabrao, naravno, češke istoričare i istraživače koji o logorima znaju najviše i koji su o tome pisali. To su Petr Bergmann i Vladimir Bruženjak. Saradnja sa njima je bila izuzetno dobra i plodna. I naš istoričar, koji je stručnjak za Prvi svetski rat, Danilo Šarenac mi je puno pomogao u shvatanju događaja na Balkanu te četiri godine rata. Možda i zato je priprema i realizacija trajala tako kratko. Od odluke da počinjem snimanje pa do premijere (koja nije održana zbog korona virusa) je prošlo tačno 12 meseci.
NN: Šta očekujete od beogradske premijere i kako to da je tek sada došlo do nje, s obzirom na to da je film prikazan širom svijeta u prošlosti?
MIRIĆ: Od beogradske premijere očekujem da, pored ministara budu i građani Beograda, da ih bude što više i da posle premijere popričamo o filmu. Znam da veliki broj posetilaca premijere nije o temi filma ništa znala. Svaki Srbin koji sazna iz filma da nas je tako nešto zadesilo je moj veliki uspeh. A mogu da se pohvalim da je Ministarstvo prosvete uvrstilo film kao obavezno gradivo srednjih škola u Srbiji. To je "bomba".
NN: Kakvi su Vaši planovi za budućnost? Da li ćete se okrenuti nekim drugačijim žanrovima i temama ili je ovo stil koji ćete nastaviti da njegujete?
MIRIĆ: Ja sada pripremam novi film. To je film o heroinama Velikog rata pod nazivom "Meci i božuri", gde sam htio u jedan film uvrstiti najveće ženske heroje, strane i domaće. U njemu se njihove sudbine prepliću. Nadam se da će moje brojne nagrade -širom sveta za prvi film, otvoriti vrata za finansiranje drugog, mnogo većeg projekta. Vreme će pokazati šta i kako, ali ja sam uveren da će neverovatna pozitivna energija iz prvog filma biti prisutna i u drugom. Film se radim srcem, a naš narod, srce ima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.
