Bosanskohercegovačka televizijska publika ponovo ima priliku da uživa u glumačkim dometima legendarne beogradske glumice Jelisavete - Seke Sablić. Nedavno joj je povjerena uloga u popularnoj seriji "Lud, zbunjen, normalan", koja se emituje na FTV i hrvatskoj Novoj TV.
Seka Sablić priznaje da prije dolaska na snimanje u BiH nije pogledala nijednu epizodu serije, ali je znala da se radi o ozbiljnom projektu, jer u njemu učestvuje Mustafa Nadarević. Tokom njene zadnje posjete Sarajevu razgovarali smo o filmovima, glumi, nostalgiji, zvijezdama i politici.
NN: Kako Vam je u Sarajevu?
SABLIĆ: Dobro se osećam ovde. Uvek sam volela da dolazim u Sarajevo. Tu je uvek bio provod i veliko zezanje što bi se reklo, ali prije je u tom učestvovala moja generacija. Mi smo stalno bili u kontaktu. Imala sam mnogo prijatelja ovde, ali mnogo ljudi iz moje generacije više nije tu, neki nisu ni živi...
NN: Da li Vam nedostaje to vrijeme?
SABLIĆ: Ja nikada ne upotrebljavam reč nedostaje, nostalgija. Možda to postoji, ali uvek prihvatam realnost. Realnost je takva. Ljudi u velikom svetu menjaju živote za 360 stepeni, tako da se ne okrećem prošlosti. Naravno da je bilo bolje, ali neću da mislim o tome. Ko je živ, ostao je i eto mene opet ovde. To je trijumf da se opet nađeš tamo gde si mislio da više nikad nećeš doći. Zaista, mi smo u jednom momentu mislili da ima mesta gde više nećeš moći da dođeš. Pa su neki čak u jednom trenutku mislili da ja neću živeti ni u Beogradu, ali nećemo o tome.
NN: Prema tome, uloga u seriji "Lud, zbunjen, normalan" je više od samog posla?
SABLIĆ: Pa, više je od posla zato što je tu Mujica (Mustafa Nadarević) koji mi je, kad sam bila devojka, bio blizak prijatelj i sada kad se vidimo kao da smo bili tu sve vreme. Iako je prošlo mnogo vremena, mi smo izbrisali tu distancu. Više od posla mi je i to što radim na komediji. To je jedan milje koji ja poznajem, tu su isti ljudi koji su komičari i reditelj koji to dobro vodi. Više od posla je i što su ljudi zaista toliko ljubazni i srdačni da je to neverovatno. Ipak je to nestalo iz naših života. Nismo više ljubazni i srdačni. Ne nailazi se na to često. Zaista osećaš tu iskrenost i to ti daje sigurnost i prija ti. Više od posla mi je i Baščaršija. Kupila sam jednu torbu, divne slatkiše i grickalice.
NN: Zbog čega ste najprije prihvatili ulogu u ovom serijalu?
SABLIĆ: Naziv serijala me malo buni, jer sam nedavno glumila u seriji "Ljubav, navika, panika", a sada je "Lud, zbunjen, normalan". Ulogu sam dobila slučajno. Milena Dravić, koja je glumila Spomenku, imala je zdravstvenih problema, tako da se sticajem okolnosti ja pojavljujem u seriji kao njena rođaka. Ja ne znam nikog u tom projektu osim Mustafe Nadarevića. Kad znaš da je on tu, onda znaš s kim imaš posla i gde se nalaziš.
NN: Da li je za Vas izazovnije igrati komične uloge?
SABLIĆ: Nekad sam igrala ozbiljne drame. Ipak je drama zahtevnija i privlačnija za svakog glumca, ali manje privlačna za publiku. Potražanja za komedijama je velika tako da je sreća da radim komediju. Ljudi kod nas isključivo traže komedije. Čak i ljudi koji su mog profila i obrazovanja kažu - hajde da nešto gledamo, ali nemoj nešto da me tamo davi. Mislim da je došlo vreme da se prave priče bliske ljudima, jer iscrpe se ljudi u komedijama. Ne postoji toliko dobrih tekstova. Emocija je prognana sa scene. Sve je posečeno i zaustavljeno. Za sve treba jedno sazrevanje. Moraš da startuješ sa talentom, da šegrtuješ, pa da budeš majstor. Sad je sve stalo.
NN: Dobili ste gotovo sve značajnije nagrade za glumu. Da li imate posebnu prostoriju za te nagrade?
SABLIĆ: Sva sreća da sam živa toliko da mogu da ih primam. Guram ih nekako, jer imam mali stan. Te papire guram, a pare uzmem ako mi daju.
NN: Kako živite danas od glume?
SABLIĆ: Mogu odlično da živim od svog posla. Danas više nema posla koji radim za džabe. Bilo je vremena kad si mlad i kada te ucenjuju, kada vide da ti je stalo. Mi smo skoro za džabe radili u pozorištu. Ja sam odavno shvatila to, među prvima sam se osamostalila i postala sam privatna institucija. Shvatila sam tu demagogiju da te proglase za tezgaroša ako glumiš, putuješ i uzimaš novac, a kada radiš za džabe, onda si umetnik.
NN: Da li se osjećate kao zvijezda?
SABLIĆ: Zvezde ne postoje kod nas. Zvezde su oni što imaju vozače i vilu sa baštom. Ja imam stan od 60 kvadrata na drugom spratu i svako može da me zaustavi i priča sa mnom. Zvezda je nedodirljiva, a ja sam samo popularna. Ne verujem da bi mogla da živim životom zvezde. Kroz život sam se ponašala tako da budem bliska običnom životu.
NN: Koje su odlike dobrog glumca?
SABLIĆ: To je samo talenat s kojim se neko rodi i koji te vodi. Talenat te tera da se posvetiš glumi, jer ti je to najdraže da radiš. Neprestano si posvećen tome, ta vatra je stalno zapaljena. Međutim, uvek postoje sumnje. Čas misliš da si najbolji, čas da ne možeš učiniti nešto. Ja sam imala sumnje, ali dok god sumnjaš, ti si živ.
NN: Da li uloge koje ste igrali ostavljaju traga na Vašu ličnost?
SABLIĆ: Sigurno da ostavljaju i čine da sam ovakva kakva jesam.
NN: Kakvi ste to?
SABLIĆ: Otkud znam kakva sam. Baš me briga, baš ću da razmišljam kakva sam. Dobra sam i fina.
NN: Koliko ste kao javna ličnost uključeni u društvena dešavanja?
SABLIĆ: Uključena sam u dešavanja. Sigurna sam da treba biti realan i da se treba okrenuti budućnosti. Sve da se okrene svetu, da se pomirimo sa svetom i svet sa nama. Treba da cenimo mlade ljude i mislimo na njih, jer društvo koje ne misli na mladost je bolesno društvo. Dakle, to je na prvom mestu, a onda apsolutno sve drugo. Ne unosim se u dnevnu politiku. Koliko sam mogla, ja sam pomagala. Izlazila sam na izbore da ta demokratija dobije neki glas. Mislim da 21. vek i mi moramo da uđemo u svet i da se te granice sruše. Sve moje kolege su dale podršku demokratiji. Glumac je, sam po sebi, levičar. Čak i u idealnom društvu on je levičar, a da ne govorim u ovakvom društvu. Ako je desničar, onda je to neka intelektualna dekadencija.
NN: Filmovi poput "Maratonci trče počasni krug" i "Balkanski špijun" ni danas nisu izgubili na popularnosti. Kako gledate na to?
SABLIĆ: Ima nekoliko filmova za koje vreme radi. To je prvenstveno duh Dušana Kovačevića, njegova strašna satira, a opet sa toliko topline. To mladi prepoznaju i to je veliki kompliment. Tu su bili i glumački velikani. Svako je bio boja za sebe. Mija Aleksić, Bata Stojković... ne zna se ko je bolji bio. Tada su se cenile boje glumaca i reditelji su podržavali boje glumaca. Dok je danas sve to omlitavilo i reditelji ne umeju da iskoriste glumca, da izvuku najbolje iz njega. To je kao da gledate ove instalacije u likovnoj umetnosti, gde prave majmuna od tebe. Zovu te da gledaš jednu crtu i to je umetnost. To je prevara koja se prenosi i na druge umetnosti.