Sloboda Mićalović Ćetković, jedna od najpoznatijih srpskih glumica, "vlasnica" je brojnih važnih pozorišnih, serijskih i filmskih uloga, za koje je nagrađena brojnim prestižnim priznanjima.
U intervjuu za "Nezavisne" Mićalović Ćetkovićeva govorila je o svojoj simpatičnoj, ali po mnogo čemu različitoj ulozi od onih dosadašnjih, koju je ostvarila u novom filmu "Bilo jednom u Srbiji", prethodnim saradnjama i rediteljima koji su obilježili njenu karijeru, a otkrila je i svoje neostvarene želje kada je u pitanju njena profesija. Osim toga, kazivala je i o reakcijama kada slučajno ugleda svoje lice na TV-u, otkrila da li je zadovoljna svim ulogama koje je ostvarila, ali i u kojem gradu bi voljela da provede starost, te čijoj publici se uvijek rado vraća.
NN: Igrate jednu od glavnih ženskih uloga u filmu "Bilo jednom u Srbiji", rekli bismo drugačiju po mnogo čemu od Vaših prethodnih. Kako biste opisali svoj lik i kakva su bila Vaša osjećanja kada ste prvi put čitali scenario? Da li ste se vidjeli u toj ulozi odmah ili ste ipak morali da gradite lik postepeno na neke druge načine?
MIĆALOVIĆ ĆETKOVIĆ: Neverovatna je stvar da sam ja upoznata sa ovim scenarijem već 15 godina, najmanje. Naravno, on se iznova menjao, onako kako je Zvonimir Šimunec, idejni tvorac ovog projekta, to želeo i pokušavao na 101 način dok nije uspeo. Moja uloga nije postojala, naknadno je napisana i ono što je meni interesantno, evo sada to govorim, bio je taj trenutak kada sam shvatila da mogu da pokažem novi žanr, u smislu da se oprobam u komediji. Moja Ružica je s jedne strane tragičan lik, ali su joj sredstva komična. Taj spoj drame i komedije u jednoj ženi bio mi je posebno zabavan, opet kažem, ništa nije smešno kod nje, ali prosto, ja sam želela da je povučem na jednu duhovitu priču kako se ne bi ponovila neka očekivana teška i dramska priča.
NN: Koliko je tema o kojoj govori film "Bilo jednom u Srbiji" bitna da se pominje i ekranizuje? To je priča o ljubavi, epohi, periodu između dva rata, a sve više je takvih projekata u domaćoj kinematografiji. Koliko je bitno da umjetnost obrađuje teme i život našeg naroda u prošlosti?
MIĆALOVIĆ ĆETKOVIĆ: Mislim da mi uopšte ne zaostajemo za tim, to pokazuje naša ranija filmska istorija, kao i ova nova - da smo imali jedan auftakt u smislu, da biste radili epohu, potreban vam je veći budžet, što je značilo finansijski skuplji film. Jer, opet kažem, vi za takve projekte kostime ne možete da kupite u nekim radnjama, nego sve morate da šijete, od kostima do šešira i scenografije koju morate da napravite, do kamena koji morate da postavite na svoje mesto. Mnogo stvari je u tom lancu, a naposletku morate da prilagodite govor i razmišljanje, te nađete glumce koji će se uklopiti, bez tetovaža, pirsinga i slično. Nije to tako jednostavno, tako da i mislim da je jako važno da se prikazuju ovakve stvari. Evo, na primer, kada smo radili Dobricu Ćosića i ekranizaciju bilo kojeg našeg romana ili istorijske ličnosti, reakcije su bile izvanredne, posao je bio zahtevan, a sve to je pokazalo koliko je važno prikazati takve istorijske i epohalne teme kroz umetnost. Ljudi lakše prihvataju i grle istoriju kroz likove i umetnost, samo je važno, baš zbog toga, postaviti granice realnosti. Činjenica je da naši ljudi vole takve teme, a imamo istoriju koja može da nam da mnogo toga i u današnjici, na svakom polju.
NN: Vi ste nosilac desetine pozorišnih i filmskih nagrada. Koliko Vam takva priznanja znače i koliko je to važno za Vaš poziv?
MIĆALOVIĆ ĆETKOVIĆ: Ne slažem se kada čujem da neko kaže da nagrade i razna priznanja nisu važni, zasigurno je da laskaju i to niko ne može da demantuje. Prijaju, daju ti vetar u leđa, pokazuju da je to što sam uradila dobro i da je to neko primetio. E sad, kada dobiješ nagradu od kolega, to ima jednu vrstu težine, kada dobiješ nagradu od publike, to nosi jednu potpuno drugu težinu, ali za mene i jedna i druga su jako važne. Nagrade nisu nešto bez čega ne mogu da živim i čega se grčevito držim, nikada i nisam, ali sa druge strane ne mogu da kažem da mi ne prijaju i da ih ne volim. Naš posao je takav da si ti iznova i iznova na testu, tako da i ta nagrada koju sam dobila znači samo da opet moram da izađem i radim sve ispočetka. Ovo je konstantno dokazivanje i sebi i drugima.
NN: S obzirom na to da ste tokom karijere sarađivali s brojnim rediteljima i više puta, koju saradnju biste izdvojili u pozitivnom smislu i s kim biste opet rado sarađivali?
MIĆALOVIĆ ĆETKOVIĆ: Meni je svaki reditelj dolazio u periodu mog glumačkog sazrevanja onda kada je to bilo dobro, u smislu da mi se pojavi baš kada je trebalo. Na primer, neki veliki reditelji s kojima sam radila da su se pojavili ranije, nisam sigurna da bih uspela da odgovorim svojim glumačkim kapacitetom tada na njihove zahteve. Najviše me nekako vezuju za Zdravka Šotru. Šotra je moj početak, moj prvi filmski reditelj, čovek koji je izrežirao sve najgledanije stvari ikada. Kada krene ona voljena praznična atmosfera, ja je uvek zovem Šotrina nedelja, jer tu se svi njegovi filmovi i serije prikazuju i uvek su najgledaniji. To mnogo toga govori. Ja prva kada naiđem na neke njegove filmove poput "Lajanja na zvezde", "Braće po materi", uvek stanem i zaustavim sve da bih to pogledala. To su neki neprevaziđeni kadrovi naše kinematografije. Sećam se, bila sam u Crnoj Gori i pogledala u pravcu TV-a na kojem je išao "Ranjeni orao", rekoh: Ugasite, molim vas, ne mogu sada sebe ovde da gledam, a u sledećem trenutku hvatam sebe kako govorim: Čekaj, samo da vidim koja scena sada ide. Sećam se replika, mislim, daleko od toga da mogu svega da se setim, ali uvek budi isti osećaj u meni. Kada znam da sam u nekom projektu dobra, volim da se gledam, a kada znam da nisam dobra negde, pretežno je neprijatno i rado ću da izbegnem (smijeh). Uglavnom je 50:50.
NN: Publika je imala priliku da Vas vidi u različitim ulogama i žanrovima, kako u pozorištu, tako i na filmu. Gdje se najbolje pronalazite, šta Vam najviše odgovara i gdje se osjećate najispunjenije? Osim toga, da li postoji neki žanr ili uloga gdje niste imali priliku da se oprobate, a da biste željeli?
MIĆALOVIĆ ĆETKOVIĆ: To je sve moj posao, to su samo drugačija sredstva koja ja upotrebljavam kao glumica. Na kameri moraš biti svedenija, u pozorištu moraš biti malo jača, sa širim pokretima i intenzivnijom govornom radnjom. Na kameri se sve to sabija, ali ono što je kod kamere božanstveno je da ona vidi surovo, onu tvoju pravu suštinu. Uvek se postavlja pitanje kako je ovaj glumac u pozorištu ovakav, a na filmu onakav. Kamera je tu surova, ili te voli, ili ne, prolaziš ili ne prolaziš. Na sceni možeš da stvoriš veštinu kojom ćeš se u jednom trenutku provući i napraviti dobru ulogu. Naravno, rad i talenat se podrazumevaju. Meni možda najviše prija film, kada bih morala da ređam, pa pozorište, pa televizija. Želje su vaskolike, ali volela bih da se oprobam u hororu ili trileru. "Ubice moga oca" jesu negde triler, ali ja lično nisam imala baš neku jasnu liniju. Volela bih i neku dobru komediju, baš bih volela.
NN: Nedavno ste se poklonili banjalučkoj publici u sklopu pozorišnog festivala "Kestenburg" s predstavom "Šećer je sitan osim kad je kocka" reditelja Nikole Pejakovića. Kakva osjećanja u Vama budi Banjaluka, s obzirom na to da ste zasigurno jedna od omiljenih glumica mnogih ovdje?
MIĆALOVIĆ ĆETKOVIĆ: Meni je naša Republika Srpska, na čelu s Banjalukom i Trebinjem, kao moja druga kuća, moj drugi rodni grad. Osećam se božanstveno, evo u Trebinju sam nedavno bila, ni po čemu se ne razlikuje osećaj kao kad odem da obiđem svoj rodni Leskovac. Ono što mi je najdraže od svega jeste da su moja deca sad baš u Trebinju našla drugarice i danas je usledilo pitanje: "Kad ćemo opet u Trebinje?" Volela bih svoju starost baš tamo da dočekam. Kada je Banjaluka u pitanju, za nju me vezuje, pre svega, mnoštvo mojih prijatelja koje previše volim i često se vraćam ovom gradu, zbog svega. Banjalučka publika je jedna od najdivnijih, uvek nas dočeka kao prava porodica i familija. Letos je bio "Banjaluka fest", zatim "Kestenburg", gde uvek dođem rado, zajedno sa svojom porodicom. Dobro došli i vi meni u Beograd.
NN: Šta publika može da očekuje u budućnosti od Vas, u kakvim ulogama će Vas vidjeti uskoro?
MIĆALOVIĆ ĆETKOVIĆ: Pozorište je trenutno jako aktuelno, predstava "Alisa u zemlji strahova" u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, zatim "Pučina" istog teatra, "Sorelle" u Zvezdara teatru. Što se tiče snimanja, sada završavam film Slobodana Šijana "Budi bog s nama". Miloš Biković, Goran Bogdan i ja smo u glavnim ulogama, to će biti isto jako dobro, nadam se, obećava bar, a tu su i nastavci "Ubica moga oca" i "Tajni vinove loze". Uglavnom, radi se i biće svega.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.