Stevan Bodroža, mladi beogradski režiser, tokom svog sedmogodišnjeg rada režirao je preko 20 pozorišnih predstava. Akademiju dramskih umjetnosti u Beogradu upisao je sa nepunih 18 godina i uplovio u vode pozorišne umjetnosti. Iza ovog dvadesetdevetogodišnjeg režisera nalaze se mnogi zahtjevni komadi kojima se predstavio beogradskoj publici.
Bodroža posljednja dva mjeseca boravi u Banjaluci, a razlog za to je poznati komad "Učene žene", francuskog pisca Molijera, koji je u juče 20.decembra premijerno prikazan u Narodnom pozorištu RS.
NN: Kako Vam se dopada Banjaluka?
BODROŽA: Moram priznati da mi je veoma drago što je jedan od mojih prvih izleta upravo Banjaluka. Grad je pun fantastičnih ljudi i moram priznati da postoji odlična publika za ovakve sadržaje, da postoji jedna ozbiljna pozorišna kuća koja je dokazala da može i svojim ansamblom i svojim tehničkim mogućnostima da isprati zapravo ovako ozbiljan projekat kao što su "Učene žene ". Grad ima svoj duh, grad koji je lep, sređen i ugodan i koji deluje svetski, prosto me nekako osvežava posle Beograda, koji je užurban, prepun ljudi kao neka košnica.
NN: Do sada ste režirali više od 20 pozorišnih predstava! Da li su Vam neke od njih ostale u posebnom sjećanju?
BODROŽA: Svaka predstava koju sam radio ostavila je na mene neki utisak. Međutim, poslednja predstava koju sam režirao u Narodnom pozorištu u Beogradu bila je "Opasne veze" po tekstu Kristofera Hemptona. Ona je na mene ostavila naročito snažan utisak. Prije toga sam prošle godine radio i "Ifigenijinu smrt u Aulidi", klasično Euripidovo delo koje već vekovima pleni pažnju pozorišne publike. Mislim da se neko izvesno vreme više neću baviti grčkom tragedijom s kojom sam u jednom periodu bio dosta okupiran.
NN: Jedan dio Vašeg stvaralaštva vezan je i za dječje beogradsko pozorište "Duško Radović"?
BODROŽA: Ovo pozorište ima jednu vrlo eksperimentalnu i progresivnu repertološku politiku i ja sam u njemu radio niz predstava. Jedna od posljednjih predstava koju sam u ovom pozorištu radio bila je po jednom savremenom švedskom tekstu Matiasa Andersona "Trkač", koji govori zaparavo o nasilju u srednjim školama na jedan eksplicitan način.
NN: Nakon niza "teških" predstava odlučili ste se za Molijerove "Učene žene"! Da li to znači da ćete ubuduće više pažnje posvetiti komedijama?
BODROŽA: Komedije apsolutno osvežavaju i želim da se jedan period bavim njima. Moram da kažem da mi je posebno drago što radim genijalnog Molijera i mislim da su "Učene žene" njegov najduhovitiji tekst. Molijer je "Učenim ženama" pokazao da nam se svima može desiti da upadnemo u zamku sopstvenih nerealnih prohtjeva i niskih osećanja. To se desilo i njegovim junakinjama.
NN: Otkud ideja da se bavite pozorišnom režijom?
BODROŽA: Ja sam bio dete koje je oduvek jako volelo da mašta, nekako sam uvek prosto više vremena provodio u svetu mašte, nego u nekim konkretnim igrama sa drugom decom. Veoma rano sam ispoljio niz nekih interesovanja za različite umetnosti, voleo sam i da crtam i da pišem. Onda nekako postepeno kroz školovanje otkrio sam da je pozorište zapravo jedna sinkretička umetnost koja fantastično obuhvata različite umetnosti i omogućava im da se međusobno prepletu. I onda mi je idealno sela ta uloga reditelja, kao nekog kreatora tog sveta koji povlači sve konce.
NN: Gdje nalazite inspiraciju?
BODROŽA: Kao i svaki umetnik volim da posmatram svet oko sebe, da ga analiziram, da uočavam njegovu neobičnost i bizarnost. Nekako mi se čini da nijedan san, nijedna vizija ne mogu da budu toliko bizarni i nepredvidivi kao stvarnost koja nas okružuje. U principu, mene zanima, pre svega, jedan pojedinac koji pokušava od svog života da stvori jedan projekat i pokušava da učini da mu život ne prođe kao neka puka egzistencija koja nema nikakvog smisla, nego pokušava da sprovede neku svoju ideju u delo. Mene zanima taj neki autentični pobunjenik, bilo da se radi o "Prometeju" ili "Učenim ženama".