Mladi glumac Stevan Šerbedžija dio je glumačke ekipe filma "Abrakadabra" Filipa Gajića, koji se trenutno snima u Beogradu. Specifičnost ovog ostvarenja je u tome što je reditelj javno oglasio prodaju nad ovim igranim filmom kako bi mogao da finansira samu proizvodnju filma.
Šerbedžija je dobro poznato ime ovdašnjoj publici s obzirom na to da je završio banjalučku Akademiju umjetnosti, ali i po brojnim predstavama u kojima je igrao, kao i monodramama koje su bile njegov autorski projekat. Regionalna publika tako je imala priliku da ga gleda u "Jezgru napetosti" i "Suvišnom čovjeku", a sada je dio ekipe nezavisnog Dorćolskog narodnog pozorišta u Beogradu. U intervjuu za "Nezavisne" govori o filmu u kojem igra, pandemiji i glumačkom poslu danas.
NN: Dio ste ekipe filma "Abrakadabra" reditelja Filipa Gajića, koji je specifičan po tome što se prodaje vlasništvo nad filmom kako bi uopšte i bio snimljen. Zašto se reditelj odlučio na takav potez i koliko je vama kao glumcima i sam ulazak u ovaj projekat bio rizičan?
ŠERBEDŽIJA: Reditelj i cela ekipa su se odlučili na taj potez zato što niko od nas neće da tapka u žabokrečini koja je umuljala današnju filmsku i pozorišnu umetnost. Zasiti se čovek vremenom onog: "Biće, polako". Mislim da do sada kod nas niko nije prodavao sekunde i minute filma, samim tim nama ne treba puno jer želimo uvek mnogo. Ne zaboravimo da su velika dela nastajala u kriznim situacijama i sa malo novca. Kao kad spremate neko pikantno jelo - treba da kupite i uložite namirnice, tako i nama treba novac za potrebe snimanja filma.
NN: Koliko su ljudi uopšte bili spremni da svojim uplatama pomognu snimanje i samim tim postanu suvlasnici?
ŠERBEDŽIJA: Ljudi su pozitivno reagovali na ovu zanimljivu ideju. Mislim da će biti na ponos tim ljudima kad za godinu dana film krene da živi svoj festivalski život. Pored uobičajenog vlasništva nad imanjima, stanovima, automobilima, kućnim ljubimcima, itd, zanimljivo će biti čuti da je neko suvlasnik jednog filma.
NN: Radnja prati početak osamdesetih godina i međuljudske odnose karakteristične za taj period. Koji lik Vi tumačite i kako generalno teče rad na ovom filmu?
ŠERBEDŽIJA: Od samog početka je uspostavljena zdrava atmosfera u ekipi, sa svim treninzima i pripremama. Radnja je smeštena u osamdesete godine, neko vreme koje ja mogu da naslućujem iz priča i uspomena mojih roditelja. Ali, slušajući te priče ne doživljavam da je vreme bilo bolje, već da su ljudi bili u manjem strahu nego danas. Postojao je kakav-takav sistem po kome je nešto funkcionisalo, a danas toga nema. Mi i cela Evropa živimo u nekom bunilu kao bolesnici u sanatorijumu. Živimo u doba komunikacione krize, buljimo u telefone, a sve manje se gledamo, slušamo i dodirujemo. Onanišemo sa našim idealima bez konkretne realizacije. Tumačim lik Strahinje koji sve razume i koji je pun ljubavi prema ostalima, i ne bira način kako da zadovolji iskonsku želju za pravdom. Ceo film je pun misli i ideja Tolstoja, Dostojevskog, Trismegistosa, Bude.
NN: Koliko Vam trenutna epidemiološka situacija otežava proces snimanja i koliko Vas ona opterećuje?
ŠERBEDŽIJA: Pridržavamo se propisanih mera, ali i onih nedopisanih. Naravno da cela situacija sa pandemijom utiče na sve nas, pogotovo honorarne glumce, kojima je država dala samo da umoče hleb u mlaku vodu. Shvatam da od države i drugih direktora institucija i ostalih ne treba očekivati apsolutno ništa. Živimo u vremenu gde vladaju burazerski i stranački odnosi, u vremenu gde je sve utrnulo od praznih obećanja, u vremenu gde menjaju termin serije na državnoj televiziji zbog političkog neslaganja. Moramo shvatiti da samo sami sebi uz malo sreće možemo pomoći.
NN: Činjenica je da su ovo teška vremena za sve oblasti, a kultura opet, čini se, ispašta posebno. Ipak, s druge strane, kako bismo skrenuli misli sa svakodnevice, najviše se okrećemo upravo kulturnim sadržajima. Hoće li ljudi sada shvatiti koliko je umjetnost važna?
ŠERBEDŽIJA: Kakva nam je država, takva nam je kultura. Šeširdžija vodi fabriku obuće, a obućar fabriku šešira. E, sad zamislite da ljudi umesto šešira na glavu nategnu cipele, a na noge šešire. Ovo pravilo važi za sve oblasti i samim tim vlada disharmonija.
NN: Osim što glumite, Vi i režirate. Koliko jedan posao uključuje drugi i koji je Vama lično draži?
ŠERBEDŽIJA: Po zanimanju sam glumac i večiti student režije. Naime, ostale su mi još dve godine da diplomiram i na Odseku režije na Akademiji umjetnosti Univerziteta u Banjaluci, ali to će morati da sačeka neka bolja vremena, jer je po meni ta ustanova pretrpela ogromne turbulencije, neki ljudi su preko noći postajali asistenti i docenti, a ja na njih trenutno ne želim da trošim energiju. Skoro smo imali jedan festival u Dorćolskom narodnom pozorištu, kineski festival "10.000 lija". Od četiri predstave režirao sam predstavu "Harmonija smrti". To je bila predivna utakmica koju smo na kraju dobili spektakularno sa trojkama u samom finišu, a ne tromo sa slobodnim bacanjima. Dorćolsko narodno pozorište je utočište i hram gde možete uvideti da su gluma i pozorišna umetnost jedno zdravlje za čoveka.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.