Cvetković za "Nezavisne": Laušević bio i ostao jedina prava zvezda našeg podneblja

Svetozar Cvetković velikan je glumišta koji je svojim ulogama obilježilo filmove kao što su "Nož", "Boj na Kosovu", "Turneja", "Ljeto u zlatnoj dolini", te nebrojene pozorišne predstave.

Ulogu upravnika prizrenske bolnice odigrao je u "Ruskom konzulu", novom filmu Miroslava Lekića, a pored Cvetkovića, u ovom ostvarenju pojavljuje se Žarko Laušević u njegovoj posljednjoj ulozi - ulozi Ruskog konzula.

Radnja filma je smještena u sedamdesete godine prošlog vijeka na Kosovu i Metohiji i prati razvoj odnosa između Srba i Albanaca. Ovu liniju radnje dopunjuje lična priča doktora Jugovića (Nebojša Dugalić), koji se susreće sa psihičkim bolesnikom, koji se izjašnjava kao Ruski konzul (Žarko Laušević). Da je tanka linija moralnosti po kojoj svakodnevno koračamo, pokazuje se kroz lik Svetozara Cvetkovića, koji igra lik Albanca oženjenog Srpkinjom u vremenu nacionalnih previranja ova dva naroda.

Više o ulozi u "Ruskom konzulu", prijateljstvu i saradnji sa Lauševićem na jednoj od njegovih posljednjih uloga, kao i o bavljenju glumom u savremeno doba Cvetković je govorio u intervjuu za "Nezavisne".

NN: Film "Ruski konzul" prikazuje se u kinima širom regiona. Kakav je Vaš utisak sada, kad je pred publikom gotov proizvod, koliko ste zadovoljni i kakvo je iskustvo za Vas rad na ovom filmu?

CVETKOVIĆ: Cela ekipa ljudi koja je ovde radila dosta se dobro poznaje i radili smo mnogo toga zajedno, osamdesetih godina prošlog veka smo radili prvi Lekin film koji se zove "Stepenice za nebo", to je meni bio treći film koji sam u životu radio. Od tada smo se stalno prožimali sa poslovima koje smo radili, bilo da smo bili na filmu, televiziji, na serijama i, evo, na kraju smo zaključili u ovom trenutku sa ovim filmom. Kad dobro znate ljude sa kojima radite i kad ti ljudi rade u vašem poslu, kad se direktno mešaju i puštaju vas da se vi mešate u njihov posao, onda je taj posao zbilja kreativan i daje vam mogućnosti da uradite nešto što do sada niste uradili, a što vas lično provocira da napravite nešto što će ostaviti neki trag u budućnosti ove kinematografije. Kao što danas gledamo filmove nekih naših velikih i značajnih glumaca koji nisu više među živima, tako morate pretpostaviti da će za nekih 20, 50 godina neko drugi gledati ovaj film, a mi više nećemo biti prisutni, drugačije je nego samo na tom planu.

NN: Na koji način ste prilazili građenju lika direktora bolnice? I ranije smo Vas gledali kao ljekara, a i kao djetetu Vam je bila želja da se bavite ovim pozivom?

CVETKOVIĆ: Moj otac je bio lekar i univerzitetski profesor i zbilja sam bio predodređen da budem doktor, ali se u jednom trenutku sve to preokrenulo. Uvek mi je drago kad obučem beli mantil, jer mi to znači neku posvetu njemu i onome što je on radio. Smatram lekarski posao veoma humanim i delotvornim poslom, delotvornijim od ovog čime se mi bavimo i odgovornijim, jer čuvate ljudski život. Ne mogu da kažem da ovo što mi radimo ne čuva ljudski život, ali bar pokušava da ga učini lepšim i duhovnijim, da ne bude jednostavno prozaičan, već da bude nekako kreativan i da ponuka onoga koji gleda to što radimo na razmišljanje o temama kojima se mi bavimo kada radimo ovaj naš posao, bilo da je to u pozorištu, bilo da je na filmu ili na televiziji, u svakom slučaju, nešto što emitujemo sa medijskih ekrana ili pozorišnih dasaka. Ja na taj posao tako gledam i zbog toga ga radim sve ove godine i zbog toga to valjda sve tako traje. U čovekovom životu na sceni ili pred kamerama treba da prođe više od 40 godina da bi saznao neku tajnu, za koju je mislio da je večito tajna i da tu tajnu ljubomorno čuva za sebe i da je ne kaže nikome drugom, nego da pušta druge da sami otkriju šta je tajna u toj tajni.

NN: U filmu igrate Albanca i u nekim scenama govorite albanskim jezikom. Koliko je izazovno bilo pripremiti ulogu na stranom jeziku i da li ste ranije učili albanski? Koliko je za glumce važno da govore više jezika?

CVETKOVIĆ: Jezik je glumačko sredstvo i ako igrate jednu ulogu na engleskom ili na srpskom, tu ulogu ćete potpuno drugačije igrati. Što se tiče samog albanskog, to je jezik koji je nama totalno nepoznat, koji nema nikakvog korena vezanog za slovenske jezike i kome je zapravo teško naći koren u nečemu što bismo nazvali okruženjem, ne pripada ni romanskim, ni germanskim jezicima, sve je potpuno strano. Imao sam sreću da sam pre dve godine radio predstavu "Balkan Bordello" i ja sam u autoru tog teksta Jetonu Neziraju i njegovoj supruzi, koja je reditelj te predstave, Blerta Neziraj, stekao jako dobre prijatelje, ljude sa kojima se razumem. Uključujući glumce koji su igrali u ovom filmu, kao što je Enver Petrovci, našao sam sagovornike za to kako bi jezički rešili delove koji su vezani za albanski jezik. Našao sam upravo taj način svog govora, koji nije bio neki bitno iskvareni srpski, zbog toga što je taj lik završio fakultet u Beogradu na srpskom jeziku, već je bio neka realna mešavina onog što su ljudi moje generacije prepoznavali kao ljude koji dolaze sa Kosova. Bez obzira na to da li su pripadnici mog ili albanskog naroda, ti ljudi govore jedan te isti jezik kada se obraćaju na srpskom, koji je malo polomljen, ima akcente koji su nama neuobičajeni i koji je vrlo autentičan i u dobroj mjeri se pojavljuje i u ovom filmu.

NN: Na ovom liku vidimo prikazana cijepanja jedne osobe, rastrzane između borbe za opstanak i morala. Koliko ovo pitanje danas diktira naš život, ne nužno u domenu preživljavanja, više u kontekstu nekog normalnog, solidnog života. Kako čovjek da opstane u savremenom svijetu, a da ostane moralan i dosljedan sebi?

CVETKOVIĆ: Mislim da je sve teže i teže. Ja pripadam generaciji ljudi kojima je mnogo toga bilo lakše omogućeno, i u mom poslu, ali i u drugim poslovima. Mnogo je bio lagodniji život u tom vremenu, nego što je život koji smo proživeli u poslednjih dvadesetak godina, sa ratnom kataklizmom koja nam se desila, ali i sa ovim što se danas suočavamo, sa životom Evrope, sa životom u ratovima koji su stalno u okruženju i koji konstantno prete jednoj opštoj ljudskoj, moralnoj kataklizmi i jako mi je žao zbog toga. Živeti uopšte nije jednostavno za ljude koji bi želeli nešto da postignu, želeli nešto da ostvare i želeli da omoguće i sebi i svojoj porodici normalan život u okolnostima u kojima to postaje sve manje moguće.

NN: Nemoguće je napraviti razgovor o ovom filmu, a ne dotaći se Žarka Lauševića. Poznavali ste se kako privatno, tako i profesionalno kroz projekte koje će pamtiti istorija kinematografije, kao što su "Nož" i "Boj na Kosovu". Kako ćete Vi pamtiti Lauševića i šta mislite kako će ga istorija pamtiti?

CVETKOVIĆ: Mnogo više ću ga pamtiti po onome što nisu filmovi u kojima smo zajedno radili, a mi smo se često i odlučivali da radimo neke uloge upravo zbog toga što bi nam onaj drugi bio partner. Pamtiću ga, naravno, po jednom svetlom, vedrom, duhovitom i dobroćudnom karakteru, koji je imao na fakultetu dok smo studirali. On je generacijski dve godine mlađi od mene i bio je dve godine iza mene na studijama, ali smo se stalno viđali na studijama i sa radošću gledali ispite jedni drugih. On je pripadao jednoj neverovatnoj klasi koja je svima nama ostala u pamćenju, s kraja tih sedamdesetih i početka osamdesetih godina prošlog veka, zajedno sa Sonjom Savić, Zoranom Cvijanovićem, Svetislavom Goncićem i Branimirom Brstinom, kao neko ko je činio jezgro jedne vesele družine. Ono što ostaje kao najveći trag u ljudskom odnosu jeste prijateljstvo i prijateljstvo vam ništa ne može zameniti u odlasku jednog čoveka. Možete samo nositi u sebi neku emociju koja vas vezuje za to prijateljstvo, možete da se divite kreativnosti i snazi vašeg prijatelja, da sa svojim životom izbori toliko koliko je mogao. Ono što će na globalnom planu ostati iza Žarka Lauševića, to naravno jesu njegova dela, bilo da su na platnu, televiziji, dela koja je slikao ili dela koja je pisao. Ono što je nepobitna činjenica jeste da je Žarko bio i ostao jedina prava zvezda ovog podneblja, bar zvezda moje generacije. Taj "star" sistem kod nas ne postoji, ali je Žarko bio egzemplar i primer i izuzetak koji potvrđuje to pravilo. Ne znam da li naivni gledalac može da bude svestan da je Žarko celu ovu ulogu igrao pod hemioterapijom, ali ipak je uspevao da se izbori i da odigra onako kako je on to želeo.

NN: Već sam pomenula "Nož", da li biste mogli napraviti neku vrstu paralele između "Noža" i "Ruskog konzula", budući da su oba rađena po romanima Vuka Draškovića, u režiji Miroslava Lekića? "Nož" je postao kultni film domaće kinematografije, da li će, po Vašem mišljenju, "Ruski konzul" moći da doživi istu sudbinu?

CVETKOVIĆ: Drugo je vreme bilo kada se "Nož" pojavio i ne verujem da bilo šta danas može da tuče takvu vrstu popularnosti koju je tada "Nož" imao. Može da bude drugačiji značaj i drugačija je tema. Ovde je neko rekao da bi dobro bilo napraviti premijeru na Kosovu. Mene zanima kako bi ljudi tamo reagovali na ovo, bilo kom narodu pripadali, zato što se ovde upravo radi o njima, zato što se radi o nečemu što je vezano za taj prostor, ali nisam siguran u to da takva ekstremna vrsta popularnosti kakvu je "Nož" imao može danas sa bilo kojim filmom da se dovede na isti nivo.

NN: U današnje vrijeme snima se dosta više nego u nekim prethodnim periodima, kakav je Vaš utisak, da li je mladim ljudima koji ulaze u ovu profesiju danas teže ili lakše?

CVETKOVIĆ: Postoji jedna velika kontradiktrnost, ja kad sam završio školu da bih se bavio ovim poslom, moje tržište je imalo 22 miliona ljudi. Sada tržište u kojem završavaju studenti glume svoje škole, a te škole se više ne svode samo na Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu i Akademiju umetnosti u Novom Sadu, već se svode otprilike na 10-15 raznih škola koje imaju ili nemaju akreditacije i koje svake godine izbace između 50 i 60 diplomiranih glumaca, mnogo je teže zapravo doći do svog mesta pod suncem u ovom poslu. Mnogo je teže na jednom užem prostoru tržišta kakvo je naše i koje danas u Srbiji broji šest miliona ljudi, onda još u okolnim zemljama nekoliko miliona ljudi koji dobro razumeju taj jezik kojim mi govorimo i to je sve. U Jugoslaviji su svi razumeli sve i svako je razumeo i voleo da gleda bilo koga, da li je neko bio Radko Polič ili Milena Zupančič iz Slovenije ili Meto Jovanovski iz Makedonije, to je bilo sasvim svejedno. Mi smo to voleli i to je benefit sredine i zemlje u kojoj smo živeli, ma kako nas uveravali da je ta zemlja bila laž. Ako sam bio deo te laži, možete samo da mi zavidite i svesno sam u tome učestvovao. Mislim da se celoj generaciji mladih glumaca, bez obzira na to koliko se snima i koliko toga puno ima, snima se dosta, nije sve idealno, ali se snima, daje mogućnost, ali im je zapravo teže nego što je nama bilo.

NN: Vi ste preko 40 godina u beogradskom "Ateljeu 212", šta je zapravo za Vas taj "Atelje", šta je bio kada ste prvi put kročili u njega i šta vidite kao njegovu glavnu ulogu u budućnosti?

CVETKOVIĆ: I to se bitno promenilo. U trenutku kada sam ušao u "Atelje", on je za mene značio neku vrstu podozrenja, straha, odnosno pitanja: "Mogu li ja time da se bavim pred svim tim velikanima koji u tom čuvenom bifeu 'Ateljea 212' sede." Ja sam kroz godine koje su prolazile uspevao da uđem na scenu zajedno sa njima i da igram sa njima i da budem počastvovan time što me ti ljudi poznaju i što su u dobroj meri cenili to što sam radio. "Atelje" je bilo kultno mesto, kultno mesto je bio taj bife, ali i scena, glumci su bili ljudi za koje je publika hrlila u pozorište da ih gleda, predstave su bile fantastične, nezamenljive, kultne i koje su se igrale po 200-300 puta. Kroz vreme koje smo prošli i koje se menjalo, menjao se i sam "Atelje". Ja sam u tom pozorištu od 45 godina 12 proveo kao direktor pozorišta i trudio sam se da na neki način, u skladu sa vremenom u kome živimo, napravimo repertoar koji će publika pratiti, a koji će imati kontakt i sa nečim što je pozorište van granica zemlje, sa nečim što je jedno moderno pozorište, jednog drugačijeg senzibiliteta u odnosu na pozorište koje je mene čekalo kada sam završio fakultet. Budućnost je, nažalost, opet uslovljena društvenom konstitucijom i konstitucijom društva u zemlji u kojoj živimo, ali i u svetu i svemu onome što se dešava oko nas. Zbog toga se, čini mi se, pozorište svelo na nešto što je prilično lokalno i nešto što je nekad u tom pozorištu bilo svetski zanimljivo, sada je zanimljivo na jednom lokalnom nivou, jer do tog sveta se ne dolazi više tako lako kako se nekad dolazilo.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.