Nakon što mu je karijera krenula uzlaznom putanjom, Uliks Fehmiu je silom prilika sve napustio i otišao u SAD.
Ali, vratio se u regiju i zasijao u punom sjaju u dva filma Olega Novkovića, "Sutra ujutru" i "Beli, beli svet", kao i u najnovijem "Ustanička ulica" Miroslava Terzića, za koji je dobio nagradu "Srce Sarajeva" na ovogodišnjem Sarajevo film festivalu kao najbolji glumac.
"Duh Sarajlija je njihovo blago. Ja koji nisam baš iz Sarajeva, nego tu iz okoline, trudim se da ukradem malo te, samo za Sarajevo, specifične toplote i ponesem je sa sobom svaki put kad boravim u tom gradu. Meni je uvek bilo cool da budem malo i Bosanac", priča Fehmiu.
Potiče iz glumačke porodice, a njegov otac Bekim bio je proslavljeni jugoslovenski glumac, čiju ulogu u "Sakupljačima perja" pamte svi filmoljupci. Za "Nezavisne" govori o filmu, Sarajevu, politici i svome ocu.
NN: "Ustanička ulica" je film koji je usko vezan tematikom za devedesete godine i ovu regiju, i takve teme još potresaju "obične" ljude i ovaj prostor. Zbog čega se, prema Vašem mišljenju, toliko rijetko snimaju tako odgovorni filmovi?
FEHMIU: Film je imao svoju beogradsku premijeru još u martu i imao je vrlo dobru gledanost, uzimajući u obzir da je žanr filma politički triler. Iako je na ovim prostorima žanr koji živimo baš politički triler, na filmskim platnima ga ne viđamo često. Čini mi se da je nastao iz potrebe autora da snime film koji ih se tiče, a da bude spakovan u uzbudljivu filmsku formu. Uloga umetnosti je da postavlja pitanja, a ne da sudi. Uvek će biti superpatriota koji će smatrati da je nacionalna izdaja svako ukazivanje na stvari koje nisu ružičaste u jednom društvu.
NN: Da li ste Vi bili žrtva jednog vremena i sistema, kao Vaš lik u filmu, pa ste zbog toga morali da odete u Ameriku?
FEHMIU: Ja sam uvek nastojao da budem sam svoj komandant. Čini mi se da sam uglavnom imao sreće da svoje odluke donosim sam. Tako je bilo i s odlaskom iz zemlje. Žrtava smo imali mnogo, ali lik koji tumačim sigurno nije jedna od njih. Čovek koji postane deo psihološke mase je u stanju da uradi stvari koje nikad kao pojedinac ne bi učinio. Kao deo mase čovek biva degradiran kao civilizovano biće i pretvara se u divljaka, a kad te mase više nema, čovek se ponovo suočava sam sa samim sobom. Od sebe se ne može pobeći. Onoga trenutka kad smogne snage da se suoči sa svim onim što jeste i s onim što je radio, bez obzira na to što su vremena bila strašna i sistem grozan, bez obzira na to što on nije postao deo te mase svojom voljom, on mora da prihvati svoju odgovornost i sve ono što ona nosi. A tu mesta za žrtvu, nažalost, nema.
NN: Igrali ste homoseksualca u filmu "Dobro uštimani mrtvaci" Benjamina Filipovića. Koliko Vam je značio taj povratak u Sarajevo?
FEHMIU: Godine 2003. Benja Filipović je došao u Njujork da pomogne prvu smotru bh. filma u Americi. Stigao je sa nekoliko video-kaseta i kopijom od 35 mm filma "Kuduz", koji je trebalo da pokaže. Ispostavilo se da u bioskopu u kojem se održavao festival nije bilo projektora za filmsku traku. Pomogao sam mu da za neviđeno kratko vreme istitluje film i prebaci ga na digitalni video-format. Za tih nekoliko dana naše prijateljstvo se prosto dogodilo. Nekoliko meseci kasnije mi je poslao scenario i ponudio jednu od glavnih uloga u svom filmu iako me nikad pre toga nije gledao. Voleo je da se šali: "Iz dobre si firme. Valjda znaš nešto". Taj moj dolazak u Sarajevo posle toliko godina, a prvi put posle rata, nikad neću zaboraviti. Benja kao da je resetovao moj glumački život u regiji tom ulogom.
NN: Bili ste više vezani i angažovani u pozorištu, a ipak ste igrali u sedam filmova prije odlaska u SAD. Da li ste tada bili zadovoljni karijerom?
FEHMIU: Veoma. Bio sam još na akademiji kad sam krenuo da dobijam prve profesionalne angažmane. Dobiti ponudu za film i raditi u najznačajnijim beogradskim pozorištima je san svakog glumca koji počinje. To su obično mali zadaci adekvatni godinama i iskustvu. Imao sam sreće da dobijem nekoliko većih zadataka u pozorištu, a jedan od njih bio je i u predstavi "Zapali me". Moja karijera se nekako paralelno razbuktavala s našim ratovima. To je ubrzo učinilo da se na sceni ne osećam dobro. Osećao sam prazninu i potrebu da odem. Sad mi se čini da je taj moj odlazak bio dobar i za moj glumački razvoj. Želim da verujem da su godovi koje je moje životno i glumačko stablo dobilo učinili da su uloge koje danas radim kao zreo čovek, a ne kao zeleni dečarac, bogatije, slojevitije i uzbudljivije za jedno ne baš lako životno iskustvo.
NN: "Sutra ujutru" je neka vrsta Vaše priče, jer se glavni junak vraća u zemlju kao i Vi. Koliko su Uliks i Nele jedan čovjek?
FEHMIU: Biografije su nam naizgled slične, ali su nam karakteri veoma različiti. Za mene je uloga Neleta bila prosto terapeutska. Dobio sam priliku da kroz njega izbacim iz sebe priču o pola miliona mladih koji su otišli sa ovih prostora i čija je mladost naglo i agresivno prekinuta. Takođe i priču o mladima koji su ostali u sivilu devedesetih. Uglavnom, glumci čeznu za ulogama koje su potpuno različite od njih privatno. Meni je Nele dobro došao da zavšim sa starim, a počnem s novim delom glumačkog života.
NN: Da je saradnja s Olegom Novkovićem bila dobra u tom filmu, potvrđuje i drugi film "Beli, beli svet". Šta je to posebno s Olegom?
FEHMIU: Oleg i ja smo bili ista generacija na Akademiji. U njegovom studentskom filmu sam prvi put stao pred filmsku kameru. Trebalo je da sarađujemo i na njegova prva dva filma, do čega spletom okolnosti nije došlo. Olega veoma cenim kao autora i umetnika, on pokušava da se svojim poslom bavi na ozbiljan način, a na ovim prostorima to nije lako.
NN: Vaš otac Bekim je, takođe, bio glumac. Šta je presudilo da krenete njegovim stopama?
FEHMIU: Davno je to bilo. Ne sećam se. Sećam se samo da je želeo da pored glume izučim i neki zanat. Da ne bih nikad bio gladan. Ta mu se želja i ostvarila.
NN: Pomogli ste da se završi i knjiga o njemu, da nešto ostane zapisano iza takvog velikog glumca? Da li je gotov i drugi dio knjige?
FEHMIU: U našoj porodici je uvek bilo sasvim normalno, pošto nas je četvoro glumaca, da jedni drugima budemo prva publika. Mi uvek čitamo scenarija koja onaj drugi dobije, razmenjujemo utiske, koji se nekad slažu, a nekad ne. Tako je bilo i sa knjigama. Moj otac je zapisao svoja sećanja bez ikakve ambicije da ona budu objavljena. Pisao je iz dva puta, prvi deo se završava njegovom maturom gimnazije, a drugi se završava 1989. godine. Ocu je desna ruka i prvi saradnik na obe knjige bila moja majka. Ona upravo privodi kraju sređivanje drugog dela, koji bi trebalo da izađe u oktobru. Ja sam joj samo sparing partner, kao što je, opet, meni Snežana. Ali knjigu "Blistavo i strašno" već odavno je završio sam Bekim. Još samo treba da se podigne zavesa.
Pumpanje nacionalnog ega
NN: Koliko su se danas, prema Vašem mišljenju, Srbija i regija promijenile u odnosu na devedesete godine?
FEHMIU: Voleo bih da je bolje nego što jeste, ali nije. Oni koji bi trebalo da služe svom narodu, uglavnom misle samo na svoje položaje i svoje džepove. Mediji su u prilično jadnom stanju. U trci za rejtingom se koriste najjeftinijim trikovima, baš kao i većina političara iz regiona. Pumpaju nam nacionalni ego, plaše nas drugima, uz to dodaju malo silikona, turbopatriotizma i rakijskog provoda. Savršen recept za medijsku dominaciju i profit, a otrov za društvo koje se još nije izlečilo od svojih prethodnih bolesti. Još je Euripid pisao pre dve hiljade godina: "Novac i uspeh će uvek bti obavijeni aurom vrednosti nezasluženo. A u ovome svetu bogat čovek smatra se genijem". Šta je tu novo? Ratovi su gotovi, mir je i, naravno, da je to najvažnije, ali to bi trebalo da bude tek početak. Drugi svetski rat je završen 1945, a šezdesete godine bile su na ovim prostorima doba najvećeg prosperiteta. A od Dejtona je prošlo 17 i još se ne vidi pomak.