Književnost

Dana Todorović, pisac i dramaturg: Bora je imao odvažnost da pred drugima bude svoj

Dana Todorović, pisac i dramaturg: Bora je imao odvažnost da pred drugima bude svoj
Dana Todorović, pisac i dramaturg: Bora je imao odvažnost da pred drugima bude svoj
Vesna Iliktarević

Svaki put kad uhvatim sebe da činim nešto kako bih zadovoljila očekivanja drugih, a na uštrb svoje duše, setim se tate i to mi često da snagu da sebe poslušam, kaže u intervjuu za "Nezavisne" Dana Todorović, pisac i dramaturg, čiji se novi roman "Park Logovskoj" našao u najužem izboru za NIN-ovu nagradu i koji je posvetila ocu, glumačkoj legendi, Bori Todoroviću, koji je svesrdno bodrio na njenom putu.

Dana Todorović je svoj prvi roman "Tragična sudbina Morica Tota" objavila 2008, a roman "Park Logovskoj" prošle godine, a okosnicu radnje čini jedna nesvakidašnja partija šaha.

Priznaje nam da se toliko vezala za likove svog posljednjeg romana da je plakala kao kiša kada je pisala završno poglavlje i kada se glavni junak, ruski šahovski velemajstor Sopoćin, koji vjerovatno predstavlja neki njen alter ego, opraštao s prijateljima iz "Parka Logovskoj".

NN: "Svaki put ima jedinstveni tok. Njime se ne može silom. Mutna voda, ako se ostavi na miru, razbistriće se". I odgovor na pitanje: "Prihvati". Ovo su samo neki od upečatljivih citata iz romana "Park Logovskoj". Šta ste Vi prihvatili i šta biste rekli za Vaš dosadašnji životni i umjetnički put?

TODOROVIĆ: To "prihvatanje" u romanu odnosi se na pitanja unutrašnjeg (moglo bi se reći i duhovnog) rasta, koji je uvek nekako bio glavna tema mog životnog puta. Svaki čovek je jedno beskrajno kompleksno i neponovljivo biće koje u sebi nosi neke svoje terete, strahove, lekcije, što stečene, što nasleđene. Sa druge strane, u prirodi nam je da budemo nepravedni prema sebi i da manično težimo nekom iluzornom savršenstvu, nekim receptom za harmoničnu egzistenciju, čije rezultate uvažavamo jedino ako su vidljivi danas ili eventualno sutra. Meni je iskustvo pokazalo da se istinska sloboda može steći tek kada bezuslovno prihvatimo to jedinstveno nesavršeno biće koje je ovde da uči i razvija se, odnosno kada prihvatimo svoj mrak kao i svoju svetlost. Nebrojeno puta mi se dešavalo da kada uspem da se odvažim da se svom mraku radujem "iz inata", i kada ga vidim onakvim kakvim zaista jeste, kao priliku za rast, život me ponovo hvata u svoju čaroliju, a strepnje - te aveti od papira - nestaju same od sebe.

NN: Roman ste posvetili ocu Bori Todoroviću. On je u jednom intervjuu rekao da se na sve načine potrudio da razbije Vaše iluzije o glumačkom poslu. Da li ste definitivno odustali od glume i koje savete nosite u srcu od oca Bore i koje trenutke s njim najupečatljivije pamtite?

TODOROVIĆ: Gluma je nešto što sam želela u detinjstvu i u ranoj mladosti, što nije iznenađujuće, imajući u vidu da mi se taj poziv kroz okruženje neprestano nametao. Zato sam i završila dramski fakultet u Londonu, ali iskreno, iz ove perspektive mi se čini prilično nerealno da mlada osoba po završetku srednje škole može da zna za šta je predodređena. Ovo saznanje dolazi sa sazrevanjem, a čovek se u tim godinama najviše menja, i zato se neretko dešava da se bavimo desetim poslom od onoga što smo studirali. Ja sam imala tu sreću da prilično brzo posle studija uvidim da mi duša teži pozivu koji je tiši, privatniji, a pisanje mi je pritom dozvolilo i da svoje kontemplacije i maštarije, kojima sam oduvek bila sklona, razvrstam i prenesem na papir.

Ne bih sada mogla da izdvojim neki konkretan savet koji sam dobila od Bore, ali ono što je on uvek imao u izobilju, a što je mojoj ličnosti potrebno, je odvažnost da pred drugima bude svoj. Nažalost, kako to obično biva, kvaliteti onih koji su nam najbliži prikazuju nam se u punom sjaju tek kada više nisu sa nama, i zato svaki put kad uhvatim sebe da činim nešto kako bih zadovoljila očekivanja drugih, a na uštrb svoje duše, setim se tate i to mi često da snagu da sebe poslušam.

NN: Planirate li jednog dana da napišete knjigu o ocu ili o Vašoj umjetničkoj porodici (tetka Mira Stupica, brat Srđan Todorović)? Koliko je odrastanje u takvoj porodici značilo za Vaš umjetnički razvoj, a šta je bio otežavajući faktor?

TODOROVIĆ: Nije isključeno da bi u nekom mom budućem romanu moglo biti dodirnih tačaka sa mojom porodicom, ali gotovo je sigurno da to neću učiniti svesno, prosto zbog toga što sam taj tip pisca koji nema običaj da crpi inspiraciju iz spoljnog sveta, već voli da stvara svoj svet koji je u potpunosti izmišljen. Sasvim je sigurno da je moja porodica ostavila traga na moj umetnički razvoj. Kao prvo, svi su oni izrazito duhoviti (pogotovo Bora i Mira), a kako sam u svom poslednjem romanu "Park Logovskoj" odlučila da se poigram ironičnim gogoljevskim humorom i u tome sam beskrajno uživala, rekla bih da su Todorovići verovatno ipak uspeli da usade u mene nešto tog svog specifičnog duha. Osim toga, moje glumačko iskustvo pomoglo je u kreiranju dijaloga i delu dalo jedan izraženi dramski naboj, zbog čega su mnogi čitaoci prokomentarisali da bi ovu priču mogli da zamisle na pozorišnim daskama.

Mislim da bih možda osetila to breme porodične tradicije da sam nastavila njihovim glumačkim stopama, odnosno da u pisanju nisam pronašla umetnički izraz koji je samo moj i za koji se kasnije ispostavilo da mi najviše leži.

NN: U romanu "Park Logovskoj" na kraju pobjeđuju ljubav, nada, istina... Smatrate li da danas u društvu poremećenih vrijednosti ima nade za povratak duhovnom razvoju pojedinca, te društva pravim vrijednostima?

TODOROVIĆ: Kao nepopravljivi idealista, rekla bih da za to uvek ima nade. Mnogi koji su to iskusili znaju da je suočavanje sa sobom jedan dugotrajan i nimalo prijatan proces. Međutim, mislim da su blagodeti koje ovaj unutrašnji rast donosi zaista velike, kako za individuu, tako i za društvo, jer čini mi se da je razvoj pojedinca jedini siguran način da se postepeno iskorene negativni ljudski obrasci i suštinski utiče na kolektivnu svest. Naravno, svako od nas ima neku svoju istinu i neki svoj put, i svi su ovi putevi podjednako vredni. Ovo je samo neka moja istina, koju ja živim.

NN: Vratili ste se u Beograd, a živjeli ste u više država. Gdje se najbolje osjećate, šta su to stvari koje Vas svakodnevno usrećuju?

TODOROVIĆ: Od roditelja sam se odselila u petnaestoj godini kako bih srednju školu pohađala u Americi, i tokom narednih nekoliko godina, sve do kraja studija, živela sam u četiri različita grada. Mislim da su ove učestale selidbe u periodu odrastanja kada je neka stalna baza najpotrebnija donekle usadile u meni tu matricu da sreću prvo tražim unutar sebe, umesto da stalno zavisim od nekih spoljnih faktora. Ljudi se i dalje iščuđuju što sam se vratila na ove prostore. Život u Srbiji daleko je od savršenog, ali ako čovek uspe da pronađe svoj mikrosvet, krojen po sopstvenoj meri, uvek će naći nekog razloga da bude srećan.

Posebno zadovoljstvo u svakodnevici pričinjava mi stvaranje nekog svog fiktivnog sveta - verovatno zato i radim to što radim. Na primer, toliko sam se vezala za likove svog poslednjeg romana (ne bivajući toga ni svesna) da sam plakala kao kiša kada sam pisala završno poglavlje i kada se moj glavni junak - koji verovatno predstavlja neki moj alter ego - opraštao sa svojim prijateljima iz "Parka Logovskoj".

NN: Da li pišete novi roman, hoće li biti inspirisan kao i prethodni kafkijskom, bulgakovskom, gogoljevskom notom ili možemo očekivati nešto novo?

TODOROVIĆ: Obrisi nekog novog romana polako počinju da se naziru, ali kako u periodima najveće produktivnosti pišem svega nekoliko rečenica dnevno, pitanje je kada će to ugledati svetlost dana. Pošto ne volim da se ponavljam, izvesno je jedino da će se i formom i atmosferom prilično odvajati od prethodnog. Ono što će u pojedinim delovima ostati isto je komično-ironični ton (humor mi je izgleda neka nova pasija), kao i akcenat na osnovne, ljudske vrednosti, što u ovim vremenima osiromašene svesti nikada nije na odmet.

NN: Planirate li promociju romana u gradovima u Bosni i Hercegovini?

TODOROVIĆ: Imam poziv za promociju "Parka Logovskoj" od Emira Hadžihafizbegovića i njegovog Kamernog teatra 55 u Sarajevu, čemu se baš radujem. Nadam se da će se ukazati prilika da sličnim povodom posetim i Banjaluku, iz koje nosim neke jako lepe uspomene.

Biografija

Dana Todorović rođena je 1977. godine u Beogradu. Školovala se u Budimpešti, Detroitu, Indijanapolisu i Njujorku, a studije drame završila je u Londonu. Bavila se glumom i prevođenjem. Posebno prevodilačko iskustvo stekla je u oblasti filma i pozorišta, a šest godina radila je i kao prevodilac u Ujedinjenim nacijama.

Njen prvi roman "Tragična sudbina Morica Tota" (2008) preveden je na njemački i engleski jezik. Do sada je objavila i nekoliko kratkih priča u novinama i časopisima, kao i dvije knjige za djecu za slovenačko tržište.

Drugi roman "Park Logovskoj" (2015) našao se u najužem izboru za NIN-ovu nagradu.

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Najčitanije