Dara Stojiljković je veći dio svog života prisutna na umjetničkoj sceni, prvenstveno kao glumica, ali već godinama i kao pjesnikinja.
Bogatstvo ove umjetnice ogleda se prvenstveno u njenom zaraznom osmijehu, nepresušnoj energiji, a potom i njenom bremenitom umjetničkom radu, kojem je nesebično posvećena cijeli život.
Iako je prvu knjigu napisala tek u 52. godini, to ne umanjuje njen značaj na književnoj sceni BiH, gdje je cijenjena kao veoma značajan pisac, koji se ne libi da progovara o problemima u društvu.
Završila je književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu, te Pozorišnu akademiju u Beogradu, a kaže da magistraturu nije upisala jer se posvetila majci i sinu, kojem je nastojala da omogući što kvalitetnije obrazovanje.
Ostvarila je devet samostalnih scenskih projekata, a njen rad je ovjenčan brojnim priznanjima. Naime, dobitnica je medalje zasluga za narod, republičke nagradu "Zlatno kolo" za širenje umjetnosti i kulture u BiH i Šestoaprilske nagrade grada Sarajeva.
Potpisuje i vrhunsku kreaciju Marije Hosefe u predstavi "Dom Bernarde Albe" F.G. Lorke u Narodnom pozorištu RS u Banjaluci, za koju je dobila specijalnu nagradu za glumačko ostvarenje na Međunarodnom festivalu "Teatarfest" u Doboju. kao i promocijom knjiga u Banjaluci i Sarajevu.
Nedavno su iz štampe izašle njene dvije knjige pod nazivom "Na prozoru žaluzine" i "Bićeš tamo".
NN: Iako ste prešli sedmu deceniju života, to Vas nije pokolebalo da napišete i objavite dvije nove knjige poezije. Odakle ta nepresušna energija i inspiracija?
STOJILJKOVIĆ: Suočila sam se s brojnim problemima dok sam objavila ove dve knjige. Mislim da neću više objavljivati, nekako je to prenaporno u mojim godinama, ali pisati hoću svakako, onako za sebe i za svoju dušu. Smatram da je u ovom ludom vremenu pesnik dužan da oslikava sve ovo što se dešava oko nas. Doživela sam mnogo stresova dok sam objavila ove dve knjige, to mi je čak narušilo i zdravlje, tako da nisam mogla odmah da ih ispromovišem na pravi način. Ali, poezija je ono što volim i svakako da me svaka nova napisana pesma, koliko god truda zahtevala od mene, usrećuje.
NN: O čemu konkretno govore ove dvije knjige poezije, da li ste se u njima bavili istim temama?
STOJILJKOVIĆ: Reč je o naslovima "Bićeš tamo", koju sam posvetila majci, te "Na prozoru žaluzine", koja na neki način predstavlja intimnu ispovest. Imala sam potrebu ispričati još jedan deo sebe. Prije svega kroz stihove opisati ulogu, značaj, snagu i ljubav majke, ali i žene uopšteno. S godinama, zrelošću i iskustvom tek shvatite punu dragocenost žene i majke.
U drugoj knjizi se kroz stihove suočavam s osamom, tišinom i starošću.
U toj knjizi je takođe i pesma o dvanaest beba. Mnogo sam radila na njoj s obzirom na to da je veoma osetljiva tema, mnogo sam se patila, jer nisam želela da je završim površno i olako.
NN: Kako danas doživljavate pisanje i kako se uopšte snalazite u eri modernih medija?
STOJILJKOVIĆ: Pa, ponekad mi govore da ne koristim neke reči poput radijator ili telefon u mojim pesmama. Međutim, ja to želim, iako imam toliko godina koliko imam, vrlo moderno gledam na sve što se dešava. Nemam vremena da čitam časopise o modi, ali volim da sam lepo obučena. Glumac treba da je lepo odeven, ali i svi ljudi bi trebalo da vode računa o tome. Kada pišem, puštam klasičnu muziku. Pisanje je askeza, religija. Ali i ludilo. Nije lako pisati i meni su neophodne samoća i izolacija, i tada nemam potrebu da izađem bilo gde. Takođe, pitali su me, pošto me tih dana kada pišem ne viđaju da izlazim, čime se hranim. Ali, to kada pisac stvara je duhovna hrana i tada je zaista potrebno veoma malo hrane, jer ste zadovoljeni tim svojim iskrenim i predanim radom.
NN: A, možete li se prisjetiti spisateljskih početaka, ukoliko se ne varam prvu knjigu ste objavili u kasnijim godinama života?
STOJILJKOVIĆ: Tako je, imala sam 52 godine kada mi je objavljena prva knjiga. U to vreme nisam bila toliko odgovorna kao danas. Sada sam gotovo svakodnevno u biblioteci i mnogo čitam druge pisce, da vidim kako oni to pišu. Onda neke tehnike primenjujem u svojoj poeziji i pokušavam na taj način da je podignem na najviši mogući nivo.
NN: S obzirom na to da ste i glumili i bavili se pisanjem u isto vrijeme, vjerujem da Vam je svaki slobodan minut bio dragocjen. Kako ste se opuštali nakon napornog dana?
STOJILJKOVIĆ: Ja sam boem u biti. Mnogo glumaca nakon odigrane predstave voli da popije čašu alkohola i na taj način se opuštaju. Ja ne volim da pijem, ali kada radim neku predstavu onda se u potpunosti predajem i kada pišem takođe nastojim da se tome posvetim maksimalno. Neku pesmu popravljam i po pet puta, ako treba. I sada kada pišem konsultujem mog sina, unuka ili prijatelje o naslovu neke pesme ili određenih reči, jer prosto želim da čujem i drugo mišljenje.
Kada sam radila u Kamernom teatru 55 u Sarajevu nakon odigrane uloge uvek sam bila kao u nekom bunilu. Stavila bih maramu na glavu, tako ušla u bus, odvezla se do stana, a u stanu nisam želela da palim svetlo, već sam šminku skidala pod blagom svetlošću i pripremala se za spavanje. Jako je teško otrgnuti se od uloge koju igrate i neophodno je opuštanje nakon svake predstave. Glumački posao je jako težak i iz tog razloga uvek štitim i pomažem mladim glumaca.
NN: Prije dvije godine izveli ste predstavu "Srećni dani" u režiji Duška Lončara, koja je na neki način iznenadila Banjalučane.
STOIJLJKOVIĆ: Igrala sam taj komad povodom pedeset godina mog umetničkog stvaralaštva. Cilj je bio da pokažem sve porive čoveka i strahove i zaboravnost, a publika se najviše iznenadila kada je videla orgazam. A potom sam i urinirala i, iako je sama scena bila ogromna, publika je to mogla da prepozna po izrazu mog lica. Bio je to na neki način šok za našu sredinu, jer mi još nismo toliko otvorena sredina.
NN: Vaš glumački angažman vezan je uglavnom za Kamerni teatar 55, no nije Vas bilo na filmu.
STOJILJKOVIĆ: Nisam imala vremena, filmski rad je zahtevao da budem na terenu, međutim, ja sam bila vezana za majku i sina. Sada se mnogo bavim filmom. Jako me interesuje montaža i sada u ovim godinama nastojim da naučim što više o tome. Moj unuk je u umetničkoj srednjoj školi i ja učim uz njega. Volim da isplaniram svoje vreme i veoma sam organizovana, tako da uspevam za jedan dan da završim mnogo obaveza, a usput i da naučim nešto novo.
NN: Dosta umjetnika kod nas se žali da ne mogu da se istaknu i da na pravi način pokažu svoj talenat. Kako biste Vi ocijenili današnju umjetničku scenu?
STOJILJKOVIĆ: Mogu vam reći da mi imamo dosta mladih i talentovanih ljudi, ali ono što je neophodno jeste da rade. Glumac mora da bude vredan i da radi. Ukoliko mladi pisci na početku čuju neku negativnu kritiku oni nekako ustuknu i zatvore se, ali to se ne bi smelo dešavati. Talenat mora da izađe na površinu pre ili kasnije i sigurna sam da oni vredni i nadareni na kraju ipak dobiju mesto koje zaslužuju.
Biografija
Dara Stojiljković je rođena u Banjaluci 1936. godine, a djetinjstvo je provela u Lici. Početkom Drugog svjetskog rata otac joj je odveden u logor, pa se s majkom preseljava u Kruševac. Nakon završene učiteljske škole upisala je studij književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1955. godine. Sljedeće godine je bila primljena na Pozorišnu akademiju u Beogradu u klasi profesora Mate Miloševića. Prvi angažman je dobila u Narodnom pozorištu u Nišu. U Kamernom teatru 55 u Sarajevu provela je veći dio radnog vijeka. Sarajevo je napustila 1992. godine i nastanila se u gradu svog rođenja - Banjaluci, gdje i danas djeluje kao pisac, dramski umjetnik i pedagog. Kao pedagog i predavač (predmet dikcija - scenski govor) potvrdila se na Akademiji umjetnosti u Banjaluci. Prvu knjigu poezije "Načiniću lice spokojno", objavila je 1989. godine, a za svoj umjetnički i humanitarni rad dobila je niz priznanja. Zastupljena je u antologijama, enciklopedijama i časopisima.
Iz njenog pera:
"Načiniću lice spokojno"
"Kad ja izgubim tebe"
"Hleb od duše"
"Zvezda na dlanu"
"Let u nebo"
"Biću oblak"
"Largo desolato"
"Kad se kula zaljulja"
"Krug arena i, ii i iii"
"Što godine sabraše u meni"