Filip Grbić, pisac i profesor filozofije iz Beograda, najnoviji je laureat nagrade "Miloš Crnjanski", a nagrađen je njegov roman prvenac "Ruminacije o predstojećoj katastrofi", objavljen u izdanju beogradskog "Platoa".
Roman je i prije nagrade stekao zavidne kritike srpske čitalačke publike, iako se knjiga zasad, po priznaju njenog autora, može pronaći samo u Beogradu i Novom Sadu.
"Sama priča je višeznačna i ide iznad pojedinačnih sudbina, jer se ukršta s epohalnim kretanjem, koje je ispunjeno haotičnošću, kriminalom, seksualnošću i politikom. Upečatljivo su prikazani svetovi kultura (srpske, ruske, grčke i nemačke) i globalizacijski trenutak njihovog doticaja", piše između ostalog u saopštenju žirija za nagradu koja nosi ime velikog Miloša Crnjanskog, a šta sam Filip Grbić, koji se pored pisanja i profesure bavi i prevođenjem s više svjetskih jezika, misli o sopstvenom pisanju, nagradi i književnoj sceni, pričao je za "Nezavisne".
NN: Dobitnik ste prestižne nagrade "Miloš Crnjanski". Da li se više radujete nagradi ili imenu koje nosi?
GRBIĆ: Vest o nagradi mi je donela izvesno osećanje satisfakcije. Ovih dana baš intenzivno razišljam o provaliji koja zjapi između sreće i satisfakcije. Sreća nam se događa bezrazložno, a najčešće onda kada osećamo slobodu od nasilja koje naše želje i ambicije svakodnevno vrše nad nama. Satisfakcija je, s druge strane, rezultat ostvarene ambicije. Patnja joj prethodi i patnja za njom sledi. Ali svestan sam da sad zvučim kao da se prenemažem. Naravno da sam, objavivši svoj prvi roman, odmah počeo da žudim za priznanjem. Veličina i večita svežina Miloša Crnjanskog, spisak dosadašnjih laureata, sama nagrada... Sve mi to imponuje. Međutim, moram da priznam da me medijska pažnja veoma uznemirava. Ne mogu da se oslobodim tog neprijatnog osećanja izloženosti i već čeznem za izolacijom.
NN: Vaš prozni prvenac "Ruminacije o predstojećoj katastrofi", pored nagrade, naišao je na veoma pozitivna mišljenja među onima koji su čitali knjigu. Koliko je samokritike bilo potrebno da završite, a potom i objavite ovaj roman i kolika je bojazan postojala da će knjiga eventualno naići na negativna mišljenja?
GRBIĆ: Samokritika je blaga reč za ono što sam ja sa sobom morao da uradim kako bih došao do toga da budem koliko-toliko zadovoljan svojom prozom. Godinama sam se ispred ekrana, ili s olovkom u ruci, obračunavao s tim tuđim, neiskrenim, egocentričnim, sveznajućim stvorenjem koje čuči u meni i koje se osili svaki put kad hoću da zapišem neku misao ili opišem neku situaciju. To stvorenje uobražava da je nekakav autor i ima potrebu da impresionira čitaoca svojim stilom, erudicijom itd. Postao sam relativno zadovoljan svojim pisanjem tek kad sam ubio tog neiskrenog autora u sebi. Naučio sam kako da se prilikom pisanja držim isključivo svog iskustva. Ne osećam strah od kritika, ne može čovek svima da se dopadne, jedini strah koji osećam jeste strah od toga da ne dopustim izveštačenim konstrukcijama da se uvuku u svet mojih junaka.
NN: Po onome što sam pročitao rekao bih da ste napisali roman o antijunacima svakodnevice, odnosno o nesnalaženju ljudi u današnjem svijetu. Kakav je svijet u kojem se danas nalazimo i koliko mari za književnost i filozofiju?
GRBIĆ: Ne bih rekao da su oni antijunaci. Štaviše, rekao bih da bi oni bili sasvim prosečni kada ne bi bili toliko osetljivi i toliko nesposobni za onaj mlaki svakodnevni život koji, s godinama, donosi sve više i više odgovornosti, a sve manje i manje radosti. Svet nikada nije previše mario za književnost i filozofiju. To su oduvek bila zanimanja čudaka i božanstvenih danguba. Kada je Tales iz Mileta u 6. veku pre nove ere, zagledan u zvezdano nebo, pao u bunar, smejala mu se tračka sluškinja. Filozofi se bave beskorisnim pitanjima i operisani su od praktičnih zadataka koje nameće svakodnevni život. Dodao bih još: ovaj svet je pravljen po meri tračkih sluškinja.
NN: U obrazloženju žirija, između ostalog, piše da su u knjizi upečatljivo prikazani svijetovi kultura (srpske, ruske, grčke i njemačke) i globalizacijski trenutak njihovog doticaja. Poslije ovoga ne mogu da Vas ne pitam za mišljenje o patriotizmu i kosmopolitizmu, odnosno o dodirnim tačkama ova dva pojma.
GRBIĆ: Nije li upravo Miloš Crnjanski svojom sudbinom pokazao da čovek u isto vreme može da bude patriota i kosmopolita? U njegovom sumatraizmu vidim pesnički odjek stoičkog učenja o sveopštoj harmoniji u prirodi. Pod vlašću stvaralačkog logosa svi smo mi građani cosmosa. Ali u poemi "Stražilovo", napisanoj u Italiji, Crnjanski takođe kaže: "I, tako, bez veza, /stiže me, ipak, rodna, bolna, jeza." Nije slučajno da nas ta rodna, bolna, jeza spopada onda kada smo u tuđini, kada nam se bezdomnost sruči na glavu. Kosmopolitizam koji nije ukorenjen u nacionalnoj kulturi suviše je podložan autošovinizmu i prelako biva fasciniran tuđim nacionalnim samoljubljem. Poznajem mnoge ljude koji su izrazito osetljivi, recimo, na srpski nacionalizam, a da istovremeno, gotovo potpuno nesvesno, zastupaju nacionalne interese američkog, nemačkog ili francuskog kulturnog imperijalizma.
NN: Jedna od poenti romana jeste da su fantazije privlačne sve dok ne počnu da se ostvaruju. Naspram likova i njihovih fantazija u romanu, koje su Vaše književne fantazije, odnosno koliko su Vam roman i nagrada utrli put za dalji književni rad?
GRBIĆ: Još je rano da se o tome govori. Verujem da će ova nagrada probiti zid ćutanja koji je levo orijentisani književni establišment podigao oko moje knjige. Voleo bih da "Ruminacije" prodru i u unutrašnjost, kao i da pređu Drinu, jer zasad je knjiga dostupna skoro isključivo čitaocima u Beogradu i Novom Sadu. Ali, ono što bih najviše voleo jeste da uzmem dugotrajno odsustvo kako bih se posvetio isključivo pisanju.
NN: Profesor ste filozofije i, kako ste rekli u jednom ranijem intervjuu, književnost je Vaša stara pasija. Koji su Vaši filozofski i književni uzori i koliko uspijevate da ispratite srpsku književnu scenu?
GRBIĆ: Filozofija se u našem vremenu samoizolovala na univerzitetu izgubivši moć da svojim radikalnim pitanjima prodire u egzistenciju i preobražava je. To se ne dešava prvi put u istoriji. U 19. veku situacija je bila slična i zato su se najznačajniji filozofski proboji u to doba dogodili izvan univerziteta: Šopenhauer, Kjerkegor, Dostojevski, Niče. Kad je reč o delima ovih mislilaca teško je napraviti strogu granicu između filozofije i književnosti. Ta granica u antičkim vremenima nije ni postojala. Prvi strogo deduktivni sistem metafizike dat je u formi jedne poeme ("Parmenid"), Platon je pisao dijaloge, dakle dramske tekstove, da ne nabrajam dalje. Ustručavam se da vam dam odgovor na pitanje o srpskoj književnoj sceni. Ciceron je jednom rekao da ne bi imao vremena da čita spise liričara čak i kada bi imao sto života na raspolaganju. Srećom pa ne radim u izdavačkoj kući te čitam samo ona dela koja izlaze u susret mojim estetskim i intelektualnim apetitima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.