Književnost

Sekulić za "Nezavisne": Svako bira štivo kojim će se hraniti

Sekulić za "Nezavisne": Svako bira štivo kojim će se hraniti
Foto: N.N. | Sekulić za "Nezavisne": Svako bira štivo kojim će se hraniti
Milan Rakulj

Srđan Sekulić mladi je pjesnik iz Novog Sada koji u svojoj poeziji podjednako naglašava svoje porijeklo sa Kosmeta i bitnost kulture različitosti trusnog balkanskog tla. U književnost je ušao knjigom poezije "Kavalov jek" 2019. godine, a ovih dana u izdanju beogradske kuće "Areté" objavljena je i njegova druga knjiga pjesama "Ugrušak".

Tim povodom Ana Jovanović piše da lakoća sa kojom pjesnik prelazi sa jednog u drugi kulturni prostor svjedoči o tome da je jedina vlast koja u ovoj zbirci vlada - poezija, ujediniteljska i iscjeljujuća. Miljenko Jergović dodaje i da je ta poezija iskupljujuća, dok Muharem Bazdulj kaže da Sekulić savremenoj srpskoj poeziji otvara ogledalo orijenta. Šta sam Sekulić kaže o novoj knjizi i o ovdašnjim književnim prilikama pročitajte u intervjuu koji je dao za "Nezavisne".

NN: Koliko dugo ste radili na knjizi "Ugrušak" i zašto baš ovaj naziv?

SEKULIĆ: Na "Ugrušku" sam radio pune dve godine ozbiljno i usredsređeno i toj sam knjizi posvetio svu svoju pažnju i umeće. U tom radu stigao sam i do naslova koji je usko povezan s onim što sam hteo reći poezijom koja se nalazi među koricama te knjige. Ugrušci su metafora na moje prve životne boli, prve rane i modrice koje sam dobio 1998. i 1999. godine na Kosovu i Metohiji. No, takođe u Kur'anu postoji jedna divna sura pod naslovom "Ugrušak", u kojoj piše da Bog stvara čoveka od ugruška. Životne okolnosti koje su mene i moju porodicu i mnoge druge unesrećene ljude navele na izbeglištvo neke su ljude vratile u stanje ugruška, zatvorile ih u skorenu čauru. Ja sam odlučio da poezijom iz stanja ugruška ponovo od sebe stvorim slobodnog čoveka koji razume, prašta, ne osuđuje i koji nema nikakve predrasude... Voleo bih da sam u tome bar malo uspeo.

NN: U "Ugrušku" često nailazimo na asocijacije na djetinjstvo. Rođeni ste u Prištini, a danas nakon izbjegličkog iskustva živite i stvarate u Novom Sadu, što Vas je svakako obilježilo kao čovjeka i pjesnika. Mislite li da je biografija jedna od najpresudnijih stvari za pjesništvo?

SEKULIĆ: Biografija može i ne mora biti jedna od najpresudnijih stvari za pesništvo. U mom slučaju je svakako bila okidač. Ja sam odrastao u porodici gde se duboko cenila pre svega usmena književnost koja se prenosila sa kolena na koleno, te sam tako od najranijeg detinjstva uz svoju babu i mamu slušao razne priče i pesme koje su u meni rađale znatiželju i nadograđivale maštu bez granica. No, takođe s očeve i bratove strane bio sam okružen nekim drugim pričama koje imaju veze sa golubarstvom, lovom i ribolovom. I sve su one na ovaj ili onaj način bile povezane sa Kosovom sa koga smo proterani. Tako se rađa čežnja, a meni je sudbina dodelila da sve to jednoga dana zapišem... I nastojaću da to i učinim.

NN: U pjesmi "Momzen" jedan lirski subjekat kaže: "Njega se bojim, /jer on je Ciganin, a za njega su isto i polumesec, križ, Buda, Krišna... Ma i sam vrag. Dvoglav je. /I Bismilu on prouči, ezanu se poraduje, Đurđevdan slavi i jevanđelje popuje /i bos po trnju korača mlad. /A duša mu je duboka kao jama u kojoj na dnu ljubičasti /je lotosov cvet", i čini mi se da upravo na ovom mjestu na najbolji način pokazujete koliko se ovdje i danas bojimo kulture različitosti. Zašto je to tako i koliko Vam je bilo bitno da u više navrata u knjizi ukažete na bitnost kulture različitosti?

SEKULIĆ: Teško je to pitanje... Ljudi se boje drugog i drugačijeg. Od najranijeg detinjstva su upozoravani da ne smeju s ovima ili onima jer su ti drugi ovakvi ili onakvi, i da će ih neki crni Cigani ukrasti ako ne budu dobri. To je najbanalniji primer kako se rađa strah od različitosti. I kroz svoju prvu knjigu, a onda i kroz ovu koja je pre neki dan izašla iz štampe, ako nešto radim to je ukazivanje na bitnost kulture različitosti i na svu raskoš i lepotu te različitosti. Zamislite kako bi ovaj svet bio dosadan da na nekoj ogromnoj travnatoj livadi raste samo jedna sorta cveća i drveća...

NN: Kad smo već kod kulture različitosti, koliko je književni život u državama nastalim raspadom bivše Jugoslavije u dosluhu? Svjedoci smo da se političari s ovih prostora sastaju često, takođe smo svjedoci da nam estrada i podzemlje imaju izuzetnu "međunarodnu" saradnju. Kakav je slučaj sa književnicima?

SEKULIĆ: Moj je utisak da je saradnja književnika na prostoru nekadašnje Jugoslavije dostigla svoj zenit i tome je Internet i Facebook kao platforma pogodna za konzumiranje književnosti i te kako doprineo. Ja sam u kontaktu sa piscima iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore... Dešavaju se festivali, simpozijumi, književne večeri na kojima se srećemo i družimo. Stekao sam dobre i drage prijatelje u svim ovim zemljama koje sam nabrojao. A takođe sam dao celog sebe da prevodom makedonskih i bugarskih autora na srpski jezik približim i te dve divne i velike književnosti i njihove autore svima nama koji pričamo bh-scg jezike. Mislim da je veoma bitno da ne izgubimo kontakt sa bugarskim i makedonskim piscima jer oni svakako imaju vrlo slično, ako ne i isto shvatanje i poimanje sveta kroz svoje maternje jezike koji su veoma bliski našim jezicima.

NN: Kao i za "Kavalov jek", recenzenti Vaše druge knjige "Ugrušak" su Miljenko Jergović i Muharem Bazdulj. Koliko znači njihovo, a i drugih dokazanih ljudi od pera, pozitivno mišljenje o Vašoj poeziji?

SEKULIĆ: Znači mnogo. Recenzenti su uvek bili bitni za rađanje i dalji život jedne knjige... Veliki i ozbiljni pisci na taj način predstave široj publici autora o kome pišu. Pogotovo su bitni mladim piscima i pesnicima u koje spadam i ja. Imao sam tu sreću i privilegiju da su moju književnost prepoznali pisci kakvi su Miljenko Jergović, Stevan Tontić, Predrag Finci, Jagoda Kljaić, Ranko Risojević, Muharem Bazdulj, Ranko Pavlović, Semezdin Mehmedinović, Almin Kaplan i da su dobili želju da me podrže, a neki čak i da pišu o njoj. Na tome mogu biti samo večno zahvalan.

NN: Djelujete kao pjesnik, a radite kao knjižar. Iz Vašeg iskustva koliko ljudi čitaju poeziju danas i da li je pojava interneta njena prednost ili ne?

SEKULIĆ: Mogu reći da sam iznenađen brojem čitača poezije. On sve više i više raste, a pogotovo su mladi ljudi zainteresovani, što me posebno raduje. Poezija se vraća na velika vrata, na sam vrh književnosti gde joj je i mesto. No, opet, imam utisak da je danas u modi neka vrsta pop-pesništva koje u neku ruku postaje toliko banalno da to pomalo i boli. Šta je tu je, svako bira štivo kojim će se hraniti. Bitno je da se čita. Bolje je vežbati bistrinu oka na gustim redovima teksta, nego ga vežbati na optici snajpera.

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Najčitanije