Književnost

Slobodan Tišma: Pisanje je vrsta oproštaja

Slobodan Tišma: Pisanje je vrsta oproštaja
Slobodan Tišma: Pisanje je vrsta oproštaja
Nevena Vržina

Kada pišem, ne čitam apsolutno ništa. Samo slušam muziku koja me relaksira i stvara mi štimung, nadahnjuje me, kaže srbijanski pisac Slobodan Tišma, dobitnik NIN-ove nagrade za 2011. godinu, prestižnog književnog priznanja.

Ova nagrada pripala mu je za roman "Bernardijeva soba", koji je objavljen u izdanju Kulturnog centra Novog Sada.

Skromnost koja krasi ovog Novosađanina nije ga napustila ni nakon primanja ove nagrade, a kako sam kaže, nespremno je upao u medijski vrtlog koji je za njega iscrpljujući.

Tišma je dokazan i kao uspješan pjesnik, konceptualni umjetnik i rok muzičar, autor je sedam knjiga poezije i proze.

U intervjuu za "Nezavisne " govori o ideji za nagrađeni roman, vezi politike i umjetnosti, zašto je došlo do raskola u bendovima "La strada" i "Luna", čiji je član bio, ali i o tome zašto ono što je za sve ostale šund, za njega nije.

NN: Laureat ste jednog od najznačajnijih književnih priznanja u regionu, a ipak nastojite da živite što dalje od medija i svega onoga što jedno takvo priznanje nosi sa sobom. Bježite li tako od stvarnosti i da li Vam je u nekim momentima sve to opterećenje?

TIŠMA: Upao sam u medijski vrtlog, što nije naivno, iscrpljujuće je, ipak nisam ja mladić. Ali, uskoro će sve to prestati i vratiću se u normalu. Navikao sam da živim mirno, bar tako je poslednjih dvadesetak godina. Inače, bavljenje umetnošću jeste neki beg od stvarnosti. Ili je baš to ulaženje u stvarnost, u najdublju stvarnost. Ko će to znati?

NN: Da li ste, kada ste počeli rad na ovoj knjizi, mogli naslutiti dokle će Vas priča odvesti i da ćete napisati do sada Vaše najznačajnije djelo? Kako je uopšte sve krenulo?

TIŠMA: Naravno da nisam mogao naslutiti. Mađarski pesnik Roland Orčik me je zamolio da napišem priču za časopis "Novi simpozion" na temu automobilske olupine. Kada sam napisao priču, shvatio sam da je to početak romana. Posle je sve išlo neverovatnom brzinom. Otvaralo se kao pasijans, za četiri meseca imao sam integralni tekst romana. Ne bih mogao reći da je to moje najznačajnije delo, možda najuspešnije, ipak ja sam napisao sedam knjiga, tri ili čak četiri proze.

NN: "Bernardijeva soba" se prije svega bavi problemom otuđenosti. No, glavni junak ipak doživljava određeni preporod koji budi nadu u čitaocu?

TIŠMA: Dve su osnovne teme u romanu: prva je strah od samoće, druga je potraga za u-žitkom. Pišta Petrović, glavni lik, iako naoko nije spreman da bilo šta menja u životu, postepeno doživljava promene, život, odnosno tekst ga vozi. Na kraju dolazi na sam prag preobražaja, ali tu se zaustavlja. Suštinski preobražaj je neopisiv. To je trenutak apsolutne neizvesnosti o kome se može samo ćutati. Simboli su slabi i ne zadovoljavaju nas.

NN: U Vašoj knjizi s jedne strane imamo junaka koji je povezan s umjetnošću, dok na drugoj strani imamo političare i pripadnike svijeta moći. Da li je zaista nemoguće povući jasnu crtu između ova dva svijeta?

TIŠMA: Pa, nije moguće. Kako ćete odvojiti lice od naličja? Pišta, koji je esteta u biti, ipak ima svoju politiku, ima svoje interese koje pokušava da ostvari. Niko nije naivan, tj. nevin. Uvek je na delu bar "politika doživljaja", to kako priuštiti sebi u-žitak. Postoje razne strategije, od agresije i laganja do pokušaja otvaranja i samodestrukcije. Politika je vrsta umetnosti, ona ima estetsku dimenziju, kao i sport, na primer, čak koja danas najviše zadovoljava potrebe prosečnog konzumenta. Sa druge strane, umetnost se bori za svoj prostor, ima sredstva kojima pokušava da ostvari svoj uticaj. Bez moći i lukavosti nema ničega. I to nije stvar naše svesne odluke.

NN: Jednom prilikom ste izjavili da vaši tekstovi "nisu zadovoljavali medijske potrebe, niti su imali neki potreban stereotip da bi imali bolju prođu". No, smatrate li da će "Bernardijeva soba" zadovoljiti te potrebe?

TIŠMA: "Bernardijeva soba" je bajka za odrasle. U tome je njena prijemčivost. I danas ljudi vole da čitaju bajke. Taj romančić poseduje izvesnu naivnost ili bolje reči infantilnost, neodraslost, iako se radi o odraslim ljudima. Knjiga je prohodna, mislim da se lako čita kao što je i lako napisana. Bavi se nekim uslovno rečeno teškim temama, ali na razumljiv način. Inače, nisam tendenciozno pisao tako, samo se nametnulo.

NN: Vladimir Arsenić opisao je Vaš roman kao "putokaz pravog smera na margini jedne zalutale književnosti". Smatrate li Vi da je naša književnost zalutala?

TIŠMA: Pre neki dan, pošto sam dobio NIN-ovu nagradu, sreo sam na ulici mog profesora sa fakulteta, inače našeg poznatog književnika (bio je nekad i u NIN-ovom žiriju) koji mi je rekao: "To što si ti dobio NIN-ovu nagradu, samo govori na koje je niske grane spala srpska književnost." Znači, postoji mišljenje o toj zalutalosti, ali ja ne mogu ništa da kažem o tome. Mislim da će se to tek videti za desetak godina. Ja malo pratim domaću književnost i uopšte malo čitam, držim se Vitgenštajnove preporuke da se ne treba pretrpavati. Osim toga, imam jedno pravilo: kada pišem, ne čitam apsolutno ništa. Samo slušam muziku koja me relaksira i stvara mi štimung, nadahnjuje me.

NN: U godinama kada većina pisaca ima mnoštvo objavljenih djela iza sebe, Vi ste objavili prvu knjigu. Zašto ste toliko dugo čekali?

TIŠMA: Posle raspada Tribine mladih, zatim osuđivanja mojih prijatelja na zatvorske kazna koje su i izdržali, u pitanju je bio tzv. verbalni delikt (vređanje visokih državnih funkcionera i uznemiravanje javnosti), bio sam u teškim dilemama. Odlučio sam da se više ne bavim pisanjem. Ali pošto nisam mogao bez umetnosti da živim, počeo sam da se bavim rok muzikom. I to je potrajalo skoro deset godina. Međutim, krajem osamdesetih sam se vratio ponovo pisanju. Vreme sam uglavnom provodio u jednom gaju crnih topola na samoj obali Dunava. Tu sam počeo da pišem moj pesnički dnevnik "Blues diary", koji sam objavio tek 2001. godine, što je i godina Klarkove i Kjubrikove "Odiseje u svemiru". Prvu knjigu sam objavio kada sam imao 49 godina, bila je to zbirka pesama "Marinizmi", bilo je to 1996. godine.

NN: Iako su albumi "Nestvarne stvari" i "La strada", koji su objavljeni dok ste bili član "La strade" i "Lune", doživjeli veliki uspjeh, na kraju je ipak došlo do raspada ovih bendova. Zašto?

TIŠMA: Prvi razlog je bio u tome što sam ja bio dosta stariji od ostalih članova, a drugi, što su oni bili mnogo potkovaniji u muzičkom smislu od mene, koji sam bio čist amater. Ja sam bio kreativan, ali kao izvođač bio sam inferioran, užasno sam falširao. Jednostavno, u tehničkom smislu nisam bio u stanju da udovoljim zahtevima. Oni su hteli više, a ja nisam mogao. Sa druge strane, u kreativnom smislu bili su zavisni od mene.

NN: Rokenrol je nekada bila muzika broj jedan na prostoru bivše Jugoslavije, a što je najvažnije bila je muzika koja je pomjerala granice i imala je određenu poruku, međutim danas to nije tako. Nažalost, nove generacije odrastaju na turbo folku, a kvalitetnih tekstova i pjesama je sve manje?

TIŠMA: Ja imam možda pomalo čudan odnos prema tzv. šundu, pa i prema turbo folku. Nisam sklon tome da mi koji se bavimo tzv. visokom kulturom kritikujemo taj svet i tu umetnost. Šund je nekada mnogo bolji nego nekakva pristojna, uredno očešljana umetnost. Bojim se samo mediokritetstva.

NN: Hoćete li se nakon "Bernardijeve sobe" opet vratiti pisanju poeziju ili ćete nastaviti sa prozom?

TIŠMA: Ne znam da li ću uopšte još nešto pisati. Uvek kažem da svaku knjigu pišem kao da je poslednja. Pisanje je uvek neka vrsta oproštaja.

Biografija

Slobodan Tišma je rođen u Staroj Pazovi 14. maja 1946. godine. Srbijanski je pisac i muzičar, osnivač kultnih novotalasnih bendova "Luna" i "La strada".

Tišma je počeo da se bavi muzikom ranih šezdesetih godina osnovavši nekoliko bendova koji nisu imali većeg uspjeha. Povukao se iz muzike i posvetio pisanju i objavljivanju poezije u literarnim časopisima i studentskim novinama. Pošto je na njega uticala poezija Artura Remboa, često je koristio pseudonim Artur. S obzirom na to da se grupe "Luna" i "La strada" nisu dugo održale, Tišma se vratio literaturi i objavio knjige poezije "Marinizmi", "Vrt kao to" i "Urvidek".

Najprodavaniji roman

Roman "Bernardijeva soba" Slobodana Tišme, za koji je autor nagrađen prestižnom NIN-ovom nagradom i koji je proglašen za najbolji u 2011. godini, izbio je na prvo mjesto najprodavanijih knjiga u regionu. To pokazuju rezultati istraživanja koje veb sajt knjizara.com sprovodi već devet godina u knjižarama Srbije, Crne Gore i RS. Knjiga "Bernardijeva soba" bila je najprodavanija u januaru, jer se radi o jednom od izuzetnih književnih ostvarenja ovog autora.

Prema rezultatima istraživanja ovog veb sajta, u decembru prošle godine lider na listi je bilo djelo Svetislava Basare "Majn Kampf", koje je u januaru ove godine skliznuo na drugo mjesto, a na trećem mjestu je knjiga Marija Vargasa Ljose "Avanture nevaljale djevojčice", koja opstaje na listi više od dvije godine, odnosno otkako je peruanski pisac dobio Nobelovu nagradu za književnost.

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Najčitanije