Aleksandar Petrović, alijas Aca Seltik, vođa je i pjevač popularnih "Orthodox Celtsa", koji će nastupiti u Klubu studenata Banjaluka (KSB) 15. marta, u organizaciji "OK musica".
Tom prilikom organizatori koncerta podsjećaju da su kao prvi irski bend u istočnoj Evropi, "Orthodox Celtsi" tokom posljednje dvije decenije popularizovali irsku muziku i etablirali se kao jedinstveni ambasadori "Smaragdnog ostrva".
"Odličnim nastupima, pozitivnom atmosferom i zagarantovano dobrim provodom, postepeno su stvarali svoju publiku, što je dovelo do toga da danas imaju armiju obožavalaca koja ih prati gdje god "Celtsi" sviraju. Uprkos neuobičajenom žanru kojem su ostali dosljedni, bend je jedan od najboljih izvođača na rock sceni u cijeloj regiji", ističu organizatori koncerta, a šta pred nastup u Banjaluci kaže sam Petrović, pročitajte u pisanom intervjuu koji je dao za "Nezavisne".
NN: U kakvom su Vam sjećanju ostali prijašnji nastupi u Banjaluci i koliko Vam prijaju svirke u klubovima u odnosu na one u dvoranama ili u odnosu na ljetne festivalske?
PETROVIĆ: Banjaluka i "Orthodox Celts" su, definitivno, neraskidivo povezani oduvek. Od onih skromnijih početaka u malom pabu koji je po nama čak i ime dobio, preko nezaboravnih svirki na Kastelu, do, sad već, manje-više, tradicionalnih nastupa u Klubu studenata. Taj klub zaista zauzima posebno mesto, jer su se tu uvek dešavale najintimnije razmene emocija sa publikom. Nikada neću zaboraviti 2014. godinu, kada je publika horski pevala "Save Me" iako još nije bila, maltene, ni zvanično puštena. Sa druge strane, ja, kao vrlo dinamičan frontmen, ipak više volim više prostora za kretanje, pa mi je, samim tim, velika bina daleko komfornija, ali svaka svirka ima svoju draž i svaka je jedinstvena i neponovljiva i u tom trenutku najbolja od svih.
NN: Koncert pada dvije noći uoči Dana Svetog Patrika, kojeg tradicionalno koncertno obilježavate više od tri decenije. Šta "srpskim Ircima", kako medijski odavno oslovljavaju Vaš bend, znači ovaj dan?
PETROVIĆ: Ovo pitanje je toliko puta postavljeno i na njega je toliko puta odgovarano da više nema smisla nijedan odgovor koji sadrži više od jedne reči - sve! To nam je i Slava, i Rođendan, i naš početak kalendara, godine, sezone, kako god hoćete. To je naš i početak i kraj. Sve počinje i završava se 17. martom.
NN: Kako svirate u Klubu studenata Banjaluka, ne možemo da se ne osvrnemo ni na aktuelne studentske proteste u Srbiji, najveće poslije 28 godina. Kakvo je Vaše viđenje cijele situacije u vezi sa protestima?
PETROVIĆ: Sve je, u stvari, vrlo jednostavno. Ovo je, u krajnjoj instanci, pobuna protiv nakaradnog sistema vrednosti koji je doveo do apsurdne situacije u kojoj niko nije siguran u bilo kom pogledu. Dakle, želim da vidim na delu sistem u kome svako radi svoj posao, za koji je školovan, obučen, osposobljen, na najbolji mogući način, daleko od bilo kakvih nepotističkih zapošljavanja i veza po bilo kom osnovu, bilo partijskom, bilo drugarskom, bilo porodičnom ili familijarnom. Ja godinama unazad pričam da se plašim da će jednog dana neko ko nije ni prošao pored, recimo, tehnološko-metalurškog ili prirodno-matematičkog fakulteta, postati, na primer, direktor vodovoda na osnovu pripadnosti partiji i potrovati pola države svojom nesposobnošću. Upravo to se desilo i sa padom nadstrešnice u Novom Sadu. E, zato, ali i ne samo zato, želim da tome vidim kraj. Želim da najbolji ljudi budu u situaciji da čine najbolje moguće za sve nas. Naravno, svestan sam ja da to zvuči utopistički, ali nema nam druge. Ukratko, želim da moja deca, i kad kažem moja, mislim sva deca, jer su i sva deca naša, budu sigurna i zaštićena u svakom pogledu, pa i mi sa njima, od svake vrste zloupotrebe i svake vrste opasnosti. Ono što je nama uvek realna opasnost jeste to što smo skloni da stavljamo znak jednakosti između pojmova država i vlast. Država smo mi, narod, i ona je trajna, a vlast je trenutna i služi državi, ne obrnuto. Nikada, ali nikada, ova dva pojma nisu i ne smeju da budu izjednačena. Prosto, želim da smo sigurni! A upravo to žele i svi ti mladi ljudi koji su shvatili odakle dolazi opasnost i vrlo hrabro i pametno su joj se suprotstavili. I mi sa njima, naravno!
NN: Vaša muzika bazirana je na irskom folku i rokenrolu. Sa druge strane, tvrdite da niko sa sigurnošću ne zna šta je danas srpski folk, odnosno šta su srpski narodnjaci današnjice. Imate li Vi odgovor na ovo pitanje, šta je izvorni srpski narodnjak i u kojoj mjeri je prisutan u savremenoj kulturi?
PETROVIĆ: Mudri ljudi su odavno razdvojili pojmove etno i folk. A, stvar je vrlo prosta. Etno je ono što se održalo kroz vekove kao muzički izraz jednog naroda i izraslo je iz običajnih radnji i napeva, kao, na primer, kolo kod nas, ali samo kao običajna igra mitološkog značenja, nikako za puku zabavu i podvriskivanje, a folk je autorska muzika nastala na osnovama etno muzike. Dakle, ako ubacimo u igru i pojam tradicija i tradicionalno, etno muzika je tradicionalna, a folk će to, možda, tek jednog dana postati, ako izdrži ispit vremena. Da pojednostavim, najplastičnije rečeno, frula je etno, truba je folk.
NN: Prošle godine najavljivali ste živi album na vinilu. Šta se desilo s tim?
PETROVIĆ: E, za to ćete morati da potražite odgovor kod Laleta. Tu je, još je na čekanju, jer se, u međuvremenu, svašta izdešavalo, pa smo morali u hodu da menjamo planove. Ali, biće ga.
NN: Kazali ste da muziku uglavnom slušate na pločama. Koliko je muzička industrija izgubila "prevazilaženjem" nosača zvuka, koje danas sakupljaju samo muzički posvećenici i kolekcionari?
PETROVIĆ: Za industriju me, realno, baš briga. Problem nije u industriji, nego u krajnjem korisniku, odnosno kupcu, odnosno slušaocu. E, taj neko, je, pre svega, izgubio radost spoznaje i saznavanja nove muzike, radost otkrića, iskonsku radost otkrivanja nečega novog prvi put. To je nekada bilo kao prvi poljubac. Kupiš ploču, pojma nemaš šta je na njoj, onda onaj omot gledaš satima i kad, konačno, spustiš iglu na vinil, počinje magija. Ovo danas je bez veze, čist konzumerizam. A, ono što je još nepovratno izgubljeno je vrlina strpljenja i moć iznenađenja. Strpljenja koje je bilo potrebno da se sačeka objavljivanje ploče koju želiš da čuješ i iznenađenja i neizmernog uzbuđenja koje stiže sa prvim tonom.
NN: Da li su se rok, pank i metal koncerti promijenili pojavom pametnih telefona? Pitam Vas ovo i kao izvođača i kao slušaoca, odnosno gledaoca, jer mi se čini da su šutke, iz nekog razloga, sa pametnim telefonima postale stvar prošlosti?
PETROVIĆ: Srećom, ne u tolikoj meri kao mejnstrim koncerti. Ali, definitivno jesu. Da, postalo je važnije napraviti snimak/selfi/fotku nego slušati koncert, a tu smo prvenstveno zbog toga. Valjda?! Ipak, to za pank i metal i dalje ne važi u tolikoj meri, ako uopšte i važi.
NN: Tek 2018. godine nastupili ste prvi put u Irskoj i tamo napravili haos u najpozitivnijem smislu te riječi. Zašto je trebalo toliko dugo da nastupite tamo?
PETROVIĆ: Ah, pa uvek je bio veći problem za bend iz Srbije da nastupa u nekoj od zemalja za koje nam treba viza. Ni Irska, u tom pogledu, nije izuzetak. Evo, trebalo je da sviramo na World music festivalu u Daki, u Bangladešu, na jednom od većih svetskih festivala tog usmerenja, ali ipak nismo, samo zbog viza, jer to organizatorima stvara niz dodatnih problema, a i cenu angažmana višestruko uvećava. Ali dobro, sve je na kraju u Irskoj ispalo kako treba i malo je reći da smo na kraju svi bili u katarzi, i publika i mi.
NN: Za Šejna Mekgovana, frontmena grupe "The Pogues", izjavili ste da je najbolji irski pjesnik druge polovine 20. vijeka ili bar najbolji irski rok pjesnik. Da li je ostao žal što niste profesionalno sarađivali s njim i koliko su saradnje s njim bile moguće?
PETROVIĆ: Pa, zapravo, ja jesam otpevao s njim "The Irish Rover" na "Exitu" 2003, ali sama saradnja je, najblaže rečeno, bila praktično neizvodljiva. Naročito u tom periodu kada je Šejna stiglo sve ono što je sebi radio u godinama pre toga. Žal? Da, definitivno, ali i ponos što sam bio jedan od malobrojnih koji su s njim delili binu.
NN: Iako je teško o tome nešto značajnije reći u nekoliko rečenica, kakvo je Vaše mišljenje o trenutnoj srpskoj muzičkoj sceni, izuzimajući turbo-folk scenu, koji mlađi bendovi su vrijedni pažnje?
PETROVIĆ: Moje mišljenje je bilo, jeste i ostaće uvek isto. Svako ko sebe unese u muziku kojom se bavi zaslužuje pažnju i poštovanje. Svaki entuzijazam je vredan hvale. Izdvojiti nekoga ne bi bilo fer prema ostalima, pa ću ovde da stanem.
NN: Da li radite na novom materijalu i ako radite, šta možete otkriti o istom?
PETROVIĆ: Da, radimo već neko vreme ali, perfekcionisti kakvi jesmo, ne dopuštamo sebi pritisak koji bi izazvala neka vremenska ili bilo kakva druga odrednica. Prošle godine se zgodno desilo da smo obradili "Does Your Mother Know" grupe ABBA za Pesmu za Evroviziju, a trenutno radimo na još nekoliko pesama koje će, nadam se, zajedno sa već pomenutom, u nekom trenutku sačinjavati neki E.P. Sve što mogu da vam kažem je da ne odstupamo od svih postulata koje smo poštovali i sledimo svih ovih godina i da će "I Wish You The Very Worst" dobiti nastavak. Ali još bombastičniji i direktniji! Kao i uvek - THE.
