Momčilo Bajagić Bajaga je čovjek čija karijera profesionalnog muzičara traje bezmalo trideset osam ljeta. Najveći komercijalni uspjeh i popularnost imao je po osnivanju "Bajage i Instruktora" sredinom osamdesetih godina prošlog vijeka, kada je u moskovskom parku "Gorki" svirao pred 100.000 Rusa.
Inostrana gostovanja nastavila su se mračnih devedesetih godina, kada bend za svojom publikom, koja je emigrirala zbog rata u bivšoj Jugoslaviji, odlazi u SAD, Kanadu, Australiju... Konstantan uspjeh grupe, koja je do danas snimila 12, od čega je devet studijskih albuma, nastavlja se i nakon rata, kada se i iz Beograda među prvima vraćaju publici u Zagreb i Sarajevo. O novom albumu, kao i o cjelokupnoj karijeri sa Bajagom ekipa "Nezavisnih" pričala je u Banjaluci, gdje je popularni muzičar gostovao promovišući reklamni spot koji je snimio za vodu viva.
NN: Kada možemo očekivati novi album "Bajage i Instruktora"?
BAJAGA: Napravio sam već pedeset posto pesama za novi album. Album još nema radni naziv. Ne znam još ni kako će pesme da se zovu jer ja ispočetka sve pesme nazovem "pesme" pa onda biramo nazive. Uglavnom je tako, mada može da bude i drugačije. Sve u svemu, sada radimo demo snimke i ja bih voleo da do leta snimimo makar jedan singl, a verujem da će negde na jesen ili do novembra da izađe i album.
NN: Zajedno sa posljednjim albumom "Daljina, dim i prašina" prije pet godina objavili ste i zbirku poezije. Da li u budućnosti planirate nešto slično i koje mjesto poezija zauzima u Vašem životu?
BAJAGA: Ja, zaista, volim poeziju. Čak sam neuspešno studirao, to se tad zvalo jugoslovensku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Pošto sam u to vreme svirao u "Ribljoj čorbi", naravno, nikad nisam završio. Dao sam nekoliko ispita na prvoj godini i to je to, ali sam poeziju uvek voleo prvenstveno da čitam. Međutim, nikad nisam pisao pesme koje su van muzike. Znači, uvek sam radio to da bude uz neku muziku koju imam u glavi i onda kada je izašla zbirka pesama "Vodič kroz snove" uz album, to se više desilo na nagovor mojih prijatelja. Oni su mi rekli da bi bilo lepo da se neke od mojih pesama nađu i među koricama knjige, tako da ako opet budem objavljivao knjigu, to će da budu pesme koje su prvenstveno pisane za muziku.
NN: U svakom slučaju ide Vam naruku to što je Bob Dilan aktuelni laureat Nobelove nagrade za književnost.
BAJAGA: Da, svakako. Inače, bezvezna je bila polemika oko toga da li je Bob Dilan zaslužio tu nagradu, jer verovatno je kroz istoriju bilo onih koji su to manje zaslužili od Dilana. On je imao i ima ogroman uticaj, ali kao što spomenuh, dao sam samo nekoliko ispita na prvoj godini, tako da ću kao nekompetentan ovde i završiti tu priču.
NN: Spomenuli ste karijeru u "Čorbi"... Kako danas gledate na taj period?
BAJAGA: Što se tiče poslovne karijere, to mi je bio jako lep period u životu i, kako bih rekao, neka vrsta škole gde sam naučio kako se radi posao. To je bilo mnogo lepo vreme i to je bio, gledano s ove distance, mnogo udobniji period života od ovog. Znate, kad ste gitarista u bendu posle koncerta odete gde želite, a novinari uhvate Boru. To je bilo super, posebno ta prva godina svirke u "Ribljoj čorbi". Kad sam još bio četvrti razred Gimnazije desilo mi se da sam se recimo u martu pojavio u emisiji "Hit meseca", koja je tada bila popularna u celoj bivšoj Jugi. Možeš da zamisliš kako je izgledao sutradan odlazak u školu, a cela je škola gledala tu emisiju?! Dakle, jako pozitivno gledam na taj period u kojem je, kada je postava doživela kulminaciju, možda i bilo nekih razmirica, ali to se vrlo brzo zaboravilo. Ja sam i danas super sa svim ljudima iz "Čorbe" i, naravno, sa Borom. Kao što se ljudi sa nekom setom sećaju mature i gimnazijskih dana - tako se ja sećam "Čorbe".
NN: Tada su Vas čak i "napadale" djevojke sa makazama.
BAJAGA: Da, bilo je svega. Mislim da je to bilo u "Pioniru". Neka klinka se zatrčala s makazama, a onda je reagovalo obezbeđenje koje je, zamislite, i tada postojalo. Ona je zapravo samo htela da mi odseče rep i nije uspela. Zaista je bilo svega, ali mogu da kažem da ja nisam čovek koji pamti ružne stvari. Čak i da jesam, srećom, ne bih imao puno toga da zapamtim jer uglavnom su mi se lepe stvari događale u životu.
NN: Pamtite li najveće uspone i padove "Bajage i Instruktora"?
BAJAGA: Naša karijera bila je jako stabilna. Ako ne računamo prvih godinu-dve kad smo se iz petnih žila trudili da postignemo uspeh, manje-više nismo imali velikih padova, ali možda ni velikih uspona. Nekako relativno rano smo došli do uspeha, ako je to rano, jer ja sam već osam-devet godina bio profesionalni muzičar, kada je izašao "Jastuk" (album "Sa druge strane jastuka" iz 1985.) i tada smo baš napravili posao. Posle toga smo samo nastavili da radimo na isti način i ja se trudim da zadržim tu neku neiskvarenost i naivnost od početka karijere, što je u stvari jako teško.
NN: Sarađivali ste i sa mnogim filmadžijama, uključujući i Dušana Kovačevića, pa i ovu reklamu koju je snimio Radivoje Raša Andrić. Koliko je zadovoljstvo raditi za pozorište i film?
BAJAGA: Veliko zadovoljstvo. Što se tiče reklama, ja sam radio i na drugim reklamama, ali nisam se tu pojavljivao ni pevao, a muziku za reklamu nisam snimio sigurno 20 godina. Što se tiče muzike za pozorište i za film, to obožavam da radim i radio sam par pozorišnih predstava i jedan mjuzikl "Ženidba i udadba", za pozorište na Terazijama. Tu su i dva igrana filma, jedan sa Mišom Radivojevićem, "Ni na nebu ni na zemlji" i ovaj drugi, sa mojim komšijom Duškom Kovačevićem, flm "Profesionalac". To su mi možda najlepša iskustva u primenjenom bavljenju muzikom. Jako volim da radim muziku za filmove, a posebna mi je bila čast da radim sa Duškom jer sam bio njegov fan i pre nego što smo postali komšije.
NN: Kako i kada ste postali komšije Vi i Dušan Kovačević?
BAJAGA: Ja sam živeo na Senjaku, možda dve-tri godine i onda se Duško doselio, ne u prvu, nego u drugu kuću do mene. Nismo se znali privatno pre toga, ali smo ubrzo postali prijatelji, posebno za vreme bombardovanja. I moja i Duškova porodica je tad napustila Beograd, a tada je on imao za razliku od mene kuću sa podrumom. Onda je stalno zvao, "hajde dođi kod mene, ovde je sigurnije itd", a nikad nismo sišli u podrum taj. Ustvari bilo je više zbog druženja. Duško je jako dobar čovek i jako dobar prijatelj, neću da kažem da je pametan, svi znaju da je jedan od najpametnijih Srba i ja volim sa njim da pričam, a eto, imao sam sreću i da radim.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.