Koncert renomirane pijanistkinje sa značajnom internacionalnom karijerom Marije Bajalice u Koncertnoj dvorani Banskog dvora biće održan večeras, 13. februara u 20 časova.
Bajalica je diplomirala i magistrirala studije klavira na Fakultetu muzičke umjetnosti u Beogradu, a tokom školovanja osvajala je nagrade na republičkim i saveznim takmičenjima i festivalima.
Njen profesionalni put obilježili su višegodišnji umjetnički i pedagoški angažmani u Italiji, Južnoafričkoj Republici i Australiji.
Tokom karijere ostvarila je solističke nastupe, sarađivala s orkestrima i nacionalnim radio-stanicama, te aktivno učestvovala u univerzitetskom muzičkom obrazovanju.
Godine 2022. objavila je CD sa djelima Baha, Šumana i Bramsa u izdanju PGP RTS, a u razgovoru za "Nezavisne" govori o izvođačkoj i akademskoj karijeri koju je gradila na različitim kontinentima, te njenom viđenju klasične muzike.
NN: Kada se osvrnete na svoj put od Beograda, preko Južnoafričke Republike, do Australije, šta je ostalo isto u Vama kao umjetnici, a šta se najviše promijenilo?
BAJALICA: Tokom mnogih životnih kretanja, putovanja i selidbi kao najveću vrednost sam čuvala dete u sebi, jer deca su nosioci mnogo toga što je umetnosti neophodno: radoznalost, igra, mašta, hrabrost, vera. Promenila se i napredovala je količina strpljenja, iskustva i znanja.
NN: Živjeli ste i stvarali na različitim kontinentima i u veoma različitim kulturnim okruženjima. Na koji način Vas je to iskustvo oblikovalo, ne samo kao pijanistkinju, već i kao osobu?
BAJALICA: Rekla bih da sam se životom u inostranstvu uglavnom utvrdila u onome što sam bila, ali ko bi zaista znao... S druge strane, stekla sam ogroman uvid i razumevanje različitosti sveta u kome živimo, što je na ličnom nivou možda i od najvećih vrednosti koje mi je ovakav način života pružio. Po pitanju odnosa prema muzici njega čovek nosi u sebi i sa sobom. Temelji se na principima stečenim tokom školovanja, a onda se "doštimava" spram novih iskustava i stečenih znanja.
NN: Paralelno ste gradili izvođačku i akademsku karijeru. Da li Vam je pedagoški rad produbio odnos prema muzici i, ako jeste, na koji način?
BAJALICA: Jedna od većih radosti pedagoške profesije u muzici su veliki i raznovrsni repertoari koji se izuče tokom rada sa studentima, a sa kojima se bavljenjem samo u sferi sopstvene pijanističke karijere verovatno ne biste temeljnije podružili. Međutim, iz opusa pedagoškog rada bih izdvojila prevashodno produbljen odnos i razumevanje metodike nastave. Osmišljavanje pristupa za svakog individualnog studenta je proces koji angažuje intelekt profesora u krajnjoj meri. Radila sam sa studentima iz mnogih zemalja Azije, kao i sa mnoštvom studenata anglosaksonskog porekla i kompleksnost odnosa je ogromna. Međutim, znam da su i studenti imali određena razmatranja o meni, pa su neki za početak na mapi sveta tražili zemlju iz koje dolazim, što je manje nego idealan scenario za bilo kog studenta na početku studentskog života. Nikome tu nije bilo jednostavno, ali proces upoznavanja, razumevanja, sticanja poverenja i sigurnosti tokom rada postaje neverovatno blagotvoran i plodonosan. Osim toga, i ja sam od studenata učila.
NN: U savremenom svijetu brzine i površnosti klasična muzika često traži strpljenje i tišinu. Po Vašem mišljenju, šta danas najviše nedostaje publici da bi zaista "čula" muziku?
BAJALICA: Klasična muzika podrazumeva strpljenje i tišinu, a to je ujedno ono što čoveku danas najviše i nedostaje. I dodala bih još tri stvari: mir, mir i mir.
NN: Tokom karijere sarađivali ste sa brojnim orkestrima, institucijama i medijima. Postoji li neki nastup ili trenutak koji Vas je posebno podsjetio zašto ste izabrali baš muziku?
BAJALICA: Većina muzičara veruje da je muzika izabrala njih, a ne oni nju. To je stav koji zauzimaju osobe rođene sa izraženim talentom za bavljenje nekom delatnošću, u kom slučaju se druge opcije najčešće ne razmatraju. Muziku, klavir i sebe doživljavam kao uvreženo trojstvo. Život počinje tamo gde počinju sećanja, a muzika i klavir su, u mom slučaju, zauzeli svoje mesto pre njih. Po pitanju koncerata, da, postoje posebni koncerti. Ako pođemo od toga da je koncert vid komunikacije, onda se posebnost i kvalitet koncerta ogleda u kvalitetu ostvarene komunikacije. Publika koja ume da sluša je preduslov za uspešnu komunikaciju.
NN: Kao umjetnica koja je dugo živjela van matične sredine, kako danas doživljavate povratke i nastupe pred domaćom publikom?
BAJALICA: Nastupe pred našom publikom doživljavam kao "svoj na svome". U Republici Srpskoj sam zaista na svome, jer tu mi je dedovina.
NN: Program koji izvodite u Banjaluci povezuje Baha, Šumana i Prokofjeva. Šta je zajedničko tim djelima u Vašem ličnom čitanju i kakav unutrašnji put nude slušaocu?
BAJALICA: Nit koja vezuje dela na repertoaru ovog koncerta je prisustvo narativa, što u pijanističkoj literaturi nije čest slučaj. U Bahu je on retoričkog karaktera, podvučen "između redova", dok je kod Šumana i Prokofjeva pripovedačkog i ispoljen u prvom planu. "Dečje scene" i svita "Romeo i Julija" su programska dela, što znači da je njihov sadržaj određen vanmuzičkim temama i konkretno definisan naslovima. Šuman "Dečjim scenama" priziva sećanja odrasle osobe na detinjstvo, dok nas Prokofjev zvukom vodi kroz sudbine Romea i Julije i oživljava karaktere koji su te sudbine obeležili.
NN: Ako biste mogli publici poručiti samo jedno prije koncerta - ne o muzici, nego o slušanju, šta bi to bilo?
BAJALICA: Očekivanja ostaviti kod kuće, a na koncert povesti iščekivanje i neizvesnost.
