Jedan od bendova koji privlači pažnju publike kako zbog svoje muzike i neobičnog glasa frontmena, tako i zbog suprotstavljanja raznim problemima koji nagrizaju naše društvo svakako je "Kanda, Kodža i Nebojša" (KKN).
Ovaj beogradski sastav izdao je šest albuma, ali svaki je na svoj način unikat zbog čestih promjena u postavi koje sa sobom donose i novi zvuk.
U intervjuu za "Nezavisne" vokal KKN-a Oliver Nektarijević i gitarista Nenad Pejović govore o novom albumu, promjeni zvuka na istom, ali i o situaciji na domaćoj muzičkoj sceni.
NN: Nektarijević je jednom prilikom izjavio da je neophodno da prođe godinu dana od izlaska albuma kako bi bile dobijene prave reakcije publike. Od vašeg posljednjeg albuma "Manifest" prošlo je nešto više od godinu dana. Kakav je feedback?
NEKTARIJEVIĆ: Godinu dana je neki minimum da bi se dobile prave reakcije. Moje iskustvo još od detinjstva je bilo takvo da za sve u životu treba da prođe neko vreme, da otkriješ šta je zaista ono pravo. Mislim da treba više od godinu dana da album legne ljudima. Ali, i to je individualno, kako kome, neko odmah ukapira, nekome treba više vremena. Uglavnom, ništa ne može odmah, jer kada izdaš album, neophodno je da prođe malo vremena da ljudi ukapiraju ono što si hteo da kažeš.
PEJOVIĆ: Ima smisla da se objavljuju albumi, iako je neko drugo vreme došlo u odnosu na ono vreme klasičnog roka kada su bili "The Rolling Stonesi". Mislim da ta era albuma traje i dalje i da nisu u pravu ovi što smatraju da je došao kraj tog formata. Mi objavljujemo u principu svake tri godine, tako da ćemo verovatno tako i nastaviti.
NN: Evidentno je da je na vašem posljednjem albumu zvuk nešto drugačiji u odnosu na prethodne. Zašto je došlo do te promjene?
PEJOVIĆ: Između ova poslednja dva albuma promenila nam se postava. Mi smo između albuma "Deveti život" i "Manifest" nastupali kao sekstet, imali smo na trubi Zorana Erkmana iz "Discipline kičme". Ali, u jednom trenutku, pred samo snimanje albuma, razišli smo se sa njim i sa Nikolom Novakovićem, koji je pored mene svirao gitaru i onda je došao Janko Mostarlić, tako da nam se u tom smislu zvuk, na nekom ličnom planu, prilagodio nama. Pošto smo autorski bend, sva muzika koja iz nas izlazi, uključujući i tekstove, direktno odražava nas. Čim se desi promena, to svi osete u zvuku.
NN: Smatrate li se rokerima s obzirom na to da su različite vrste muzike prisutne u vašim pjesmama?
NEKTARIJEVIĆ: Rege je rokenrol. Kingston je hvatao talase s juga Amerike i samo su slušali fank, soul i sve se to oseća u regeu. Bob Marli se ložio da je prvi crni roker, kao i Džimi Hendriks. Tako i mi, ne znamo gde živimo, ali uglavnom živimo za rokenrol.
NN: Može li bunt koji nosite u sebi i u svojoj muzici uticati na bilo koji način na situaciju u društvu?
PEJOVIĆ: Na širu društvenu situaciju sigurno ne može da utiče. Zabluda je da muzika može nešto konkretno da promeni, neki vid nepravde koji je inherentan u ljudskom rodu, ali može da utiče na svest nekog pojedinca koji onda može, nadahnut muzikom, da nešto oko sebe promeni.
NN: Kako opisujete alternativnu scenu na našim prostorima i šta znači biti dio nje danas?
NEKTARIJEVIĆ: Alternativna scena najbolje funkcioniše, bar što se nas tiče. Posebno kad je rokenrol u pitanju i neke forme koje nas zanimaju. Sve to najbolje funkcioniše zato što je to neka prečica između duše i realizacije. Kultura je loša samo zahvaljujući ekonomiji i finansijama. Inače, tu ima potencijala, ima šta da se kaže. Kada pogledate bilo koji film koji je snimljen ovde, a da nije "low budget", pomisliš "čoveče, šta je ovo". Dakle, našoj alternativnoj sceni fali nešto, a to nešto je materijalno. Mi smo mainstream tamo gde treba, a tamo gde ne treba nismo.
PEJOVIĆ: Alternativna kultura, ili podkultura, zdravi je dio tih kulturnih struja na ovom podneblju, pošto ova takozvana mainstream kultura, kad već postane mainstream, ona mora nužno da podiđe raznim banalnostima, od nacionalizma do lažnog antiglobalizma. I jedno i drugo je banalno i besmisleno. Ali, da bi došlo do velikog broja ljudi, mora da podiđe tim nekim trivijalnim shvatanjima opštih tokova, što se tiče svesti ovde kod nas. Tako da je bolje biti u toj nekoj alternativi, mada svi ovi bendovi se i dalje vode kao alternativni, a sviraju po 20 godina i duže. U nekom normalnom stanju stvari to bi odavno bio mainstream. Mi smo uspeli da postanemo mainstream do neke mere, ali nećemo da idemo do kraja u te glupe, banalne parole.
Istorijat
Grupa "Kanda, Kodža i Nebojša" (KKN) osnovana je 1991. godine u Beogradu. Prvu postavu benda činili su: Oliver Nektarijević, vokal, Vladislav Rac, basista, Rastko Lupulović, gitara, i Stevan Dimitrijević, bubnjar. Ime benda je nastalo igrom riječi između Rastka i jednog njegovog prijatelja.
Prvi album "Guarda Toma" iz 1996. godine zapravo je mješavina studijski snimljenih pjesama i snimaka sa koncerata održanih tokom 1995. godine u Beogradu. U međuvremenu, član grupe postao je i Marko Petronijević, trubač. Na ovom albumu čuje se velika energija i živost koncertnih nastupa KKN-a. Najveći hit sa ovog albuma je pjesma "Priroda".
Drugi album, pod nazivom "Igračka plačka", objavili su 1998. godine i bio je djelimično politički angažovan. Jedno vrijeme bend je prestao sa radom, ali je Nektarijević 2003. godine okupio nove muzičare i obnovio rad KKN-a.
Diskografija
1996. "Guarda Toma"
1998. "Igračka plačka"
2000. "Become"
2005. "Prekidi stvarnosti"
2008. "Deveti život"
2011. "Manifest"
Trenutna postava
Oliver Nektarijević - vokal
Nenad Pejović - gitarista
Branislav Dragović - basista
Nikola Novaković - gitarista
Vladan Rajović - bubnjar