Braća blizanci Ratko i Radiša Teofilović više od 30 godina izvode tradicionalnu muziku iz Srbije i sa Balkana na specifičan način, odnosno bogato nasljeđe ovih krajeva interpretiraju autentičnim, a capella dvoglasom.
Tokom karijere ostvarili su izuzetnu koncertnu aktivnost, pjevali širom regiona i svijeta, nastupali u najznačajnijim svjetskim dvoranama, te sarađivali sa brojnim vrhunskim umjetnicima.
Nedavno su za svoj rad dobili dva velika priznanja - Srpska samouprava u Budimpešti, Kulturni forum, Srpski institut i Kulturni klub Srba u Mađarskoj, institucije su koje su im dodijelile Sretenjsku povelju, a Kulturno-prosvetna zajednica Srbije njihov rad ovjenčala je Vukovom nagradom.
O važnim priznanjima kojima je nagrađen njihov rad, muzičkim počecima, te tradicionalnoj muzici koju izvode braća Teofilovići govorili su u intervjuu za "Nezavisne".
NN: U februaru ste dobili dva zaista velika priznanja, Vukovu nagradu u Beogradu i Sretenjsku povelju u Budimpešti. Koliko vam znače? Da li je to znak da prave vrijednosti uprkos svemu opstaju?
BRAĆA TEOFILOVIĆI: Kada smo krenuli u našu muzičku avanturu, nismo ni sanjali do kojih visina će nas naša umetnost i predani rad dovesti. Stoga nikada nismo ni razmišljali o nagradama, bavili smo se muzikom iz ljubavi i otvorenog srca, a kada se dogode nagrade, onda su one logična posledica svega onoga što ste u životu iskreno radili. Ove nagrade su posvećene svim ljudima koji su deo sebe uložili u formiranje nas dvojice kao ličnosti, a potom i kao muzičkih umetnika. One su dokaz da, bez obzira na društvene okolnosti, postoje osobe koje prepoznaju vrednosti koje su trajne i važne.
NN: Kada se kod vas javila zainteresovanost za muziku i da li vam je neko posebno prenio pelcer te ljubavi prema muzici? Možete li nam nešto reći o svojim muzičkim počecima?
BRAĆA TEOFILOVIĆI: Mnogo puta tokom tridesetogodišnje karijere odgovarali smo na ovo pitanje, ali evo da ponovimo i ovoga puta, da nas je u svet muzike uveo Predrag Peruničić, dirigent Omladinskog hora u Čačku, čiji smo bili članovi sedam godina. Hor je bio mesto koje je okupljalo jednu celu generaciju srednjoškolaca i osim proba, koncerata i putovanja, ono što je bilo jako važno jeste jedinstvo i druženje svih članova, što je rezultiralo i izuzetnim festivalskim dostignućima koje je hor postizao.
NN: Šta je bilo presudno da se opredijelite za tradicionalnu muziku?
BRAĆA TEOFILOVIĆI: Nakon iznenadne smrti dirigenta, osetili smo prazninu, više nije bilo proba i muzike, koja je bila sastavni deo našeg života. Slušajući Radio Beograd došli smo do ideje da bismo mogli da se bavimo starom muzikom, čuli smo predivne melodije, sjajne izvođače i tako je sve krenulo...
NN: Muzika kojih krajeva je na vas ostavila poseban utisak i zašto?
BRAĆA TEOFILOVIĆI: Svako podneblje nosi neku svoju muzičku osobenost i lepotu, ali nama dvojici su nešto posebno pesme sa Kosova, najviše zbog melodija, različitih ritmova i divne lirske poezije. Kada njih slušate, čujete da su one prožete različitim uticijima ljudi koji su živeli na tom prostoru i zbog toga one imaju vanvremensku lepotu.
NN: Kada se govori o tradicionalnoj muzici, obično se ona smatra nečim konzervativnim. Ipak, vi pored srpskih pjesama izvodite i makedonske pjesme, sevdalinke i dalmatinske pjesme. Otpjevali ste i "Đelem, đelem". Stiče se utisak da vaša muzika gradi mostove među balkanskim narodima, i narodima uopšte, da li sam u pravu? Kako su prolazili vaši koncerti u regionu?
BRAĆA TEOFILOVIĆI: Ne bismo se složili da je tradicionalana muzika nešto konzervativno, mislim da ona u današnje vreme može biti savremena, a to zavisi od toga kakav pristup imate. Naša iskustva iz sveta nam govore da se, ukoliko joj date neki svoj lični pečat, ona može pojaviti na različitim festivalima eksperimentalne muzike, džez festivalima, festivalima svetske muzike, festivalima duhovne muzike. Ovo sve govori o višeslojnosti tradicije, koja je u svakoj umetnosti polazna tačka za stvaranje i kreaciju. Jedan od zadataka muzike, ukoliko ona ima neki dublji smisao, jeste da povezuje narode, kulture i budi istinske vrednosti kod ljudi. Ukoliko to publika prepozna na samom koncertu, uspeh je zagarantovan, a ujedno i smisao i razlog zašto se bavimo muzikom. Ovo su neki od razloga zašto su uspešni naši koncerti u celom regionu.
NN: Pjevali ste širom svijeta, pred publikom kojoj je srpski jezik potpuno stran. Kako vas je inostrana publika prihvatala i da li je emocija koju prenosite ono glavno što pjesmu čini razumljivom?
BRAĆA TEOFILOVIĆI: U samom pitanju već ste dali deo odgovora, nema neke velike razlike između slušalaca u svetu i regionu, jezik emocija i autentičnost se prepoznaje svuda.
NN: Gostovali ste nekoliko puta u Banjaluci, kakve utiske nosite iz Banskog dvora i grada na Vrbasu?
BRAĆA TEOFILOVIĆI: Poslednjih godina smo česti gosti Banjaluke, a čim dolazite često, znači da vam prija i da publika s nestrpljenjem očekuje svaki novi nastup. Posebnu zaslugu za to ima direktor Banskog dvora gospodin Mladen Matović, koji je svojim pregalaštvom i sadržajem koji nudi, doveo tu ustanovu na mesto jedne od najprestižnijih u celom regionu.
NN: Čini se da ste, i pored mnogobrojnih gostovanja u zemljama regiona i svijeta, u Srbiji ipak bili potisnuti, prije svega, usljed navale šunda u gotovo svim medijima. Kako suzbiti šund? Kako prave vrijednosti predstaviti široj publici?
BRAĆA TEOFILOVIĆI: Možda gledajući sa strane deluje vam da smo potisnuti na sceni, ali mislim da je razlog našeg nepreteranog pojavljivanja u javnosti pažljivi izbor mesta na kojima nastupamo i javno govorimo. To je jako važno ukoliko želite da sačuvate autentičnost i da dugo trajete. Na drugi deo pitanja mislim da bi najpre pravi odgovor mogao da dâ neki sociolog kulture. Kulturna politika koja bi najpre izvršila decentralizaciju kulture i obezbedila da vrsni umetnici nastupaju i u manjim sredinama dala bi za početak značajne rezultate.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.