Neobična muzička kombinacija džeza i sevdaha okosnica je rada Edina Bosnića, priznatog bh. pijaniste i harmonikaša s adresom u Austriji, a izvodi je uz pomoć saradnika okupljenih pod imenom "Electric Sevdah Group".
Uskoro bi trebalo da bude objavljen i njihov prvenac, a Bosnić iza sebe ima već dva albuma - "Gurbet" i "Bosnian Suite". Ističe da još ne voli pričati o sebi, ali kroz smijeh dodaje da voli sve što vole mladi, ali i stari. Ipak, u razgovoru za "Nezavisne" otkriva kako je počeo da se bavi sintezom spomenutih pravaca, da li smatra da je to pomodarstvo ili ne, te u čemu je, po njegovom mišljenju, budućnost sevdaha.
NN: Upoznajte nas pobliže s projektom "Electric Sevdah Group".
BOSNIĆ: "Electric Sevdah Group" je projekat koji sam dugo htio napraviti. Jako mi je važan, jer takvu grupu muzičara, kao što su moji prijatelji s kojima na tome radim, nije lako okupiti iz najmanje dva razloga - prvo, zato što je takvih ljudi veoma malo, a drugo, zato što su veoma aktivni i zauzeti. Uživamo u zajedničkom muziciranju vodeći se onom: "Ko žurio, nogu slomio."
NN: Ko je sve učestvovao u projektu i kada se nadati albumu?
BOSNIĆ: Član "Electric Sevdah Groupa" s kojim najduže sarađujem je bubnjar Dr. Amar Češljar. Veže nas duboko prijateljstvo i razumijevanje. Basista Edvin Hadžić je, pored toga što je izvrstan instrumentalista, odgovoran da je s nama fenomenalna Marija Šestić, koju ranije nisam poznavao, dok nas Edvin nije upoznao. Gitarista Muris Varajić je ključni začin, ono "E" u imenu grupe. Kao što ono kažu - zakleti roker, ali se i te kako dobro snalazi u raznim muzičkim stilovima. Ovaj projekat je sa mnom započela i puno nam pomogla pjevačica Nataša Mirković. Čast mi je i zadovoljstvo da se i ona pojavljuje na našem CD-u, koji je trebalo da bude izdat jesenas, ali smo malo razvukli produkciju, pa sada čekamo proljeće da ga objavimo.
NN: Kako ste počeli da kombinujete džez muziku s tradicionalnom muzikom iz BiH?
BOSNIĆ: Kod mene je to bio obrnut postupak. Ja sam prvo upoznao tradicionalnu muziku, a kako me već tada privlačila mogućnost slobodne interpretacije i harmonizacije, rado sam s ocem slušao kako su svirali i pjevali majstori poput Jovice Petkovića i Safeta Isovića. Kasnije sam kroz školovanje upoznao klasičnu muziku, pa je onda došla faza sviranja u pop i rok bendovima. Kada mi se desio džez, prirodno mi je bilo da se u mojoj muzici čuju faze kroz koje sam prošao.
NN: Koliko je to zahvalna fuzija s obzirom na improvizaciju, koja se nekako podrazumijeva kada je džez u pitanju?
BOSNIĆ: Džez ne trpi granice i to ga čini uzbudljivim i privlačnim za otvoren svijet. Širom svijeta džez i tradicionalna muzika se vole i prožimaju, i od toga ne treba praviti "big deal". Svaka roba nađe svoju mušteriju, pa tako i muzika.
NN: Da li je kombinovanje tradicionalne muzike sa drugim pravcima postalo pomodarstvo ili je prosto riječ o logičnom razvoju?
BOSNIĆ: Slična pitanja mi često postavljaju. Mislim da je lična stvar svakog umjetnika odakle crpi inspiraciju, koji materijal koristi u svom izražaju, kojim temama se bavi... Druge ne mogu i ne želim komentarisati, a za sebe mogu ponoviti ono što sam već rekao - da mi je sasvim normalno da se u mojoj muzici čuje ko sam, čime sam se bavio i šta je ostavilo utisak na mene.
NN: Smatrate li da budućnost sevdaha leži u kombinovanju s modernijim pravcima i zašto?
BOSNIĆ: Budućnost sevdaha leži u sevdisanju. Neko će, kako Vi kažete, kombinovati, neko neće. Ostaće samo ono što je dobro, što je rođeno u ljubavi prema muzici, sevdahu, ljudima...
NN: Nedavno ste nastupili na Festivalu harmonike "Akkordeon" u Beču. Kakve utiske nosite?
BOSNIĆ: Bečki "Akkordeon Festival" postoji već 14 godina. Produkcijski je na vrlo visokom nivou, a programski vrlo raznolik. Kao i većina festivala koje poznajem, djelo je zaljubljenika u muziku - u ovom slučaju i u harmoniku kao instrument - Fridla Prajsla.
NN: Kako na sevdah reaguje publika u Austriji?
BOSNIĆ: Austrijska publika je jako zahvalna za umjetnike koji rade originalnu, ali i muziku iz drugih tradicija. Radoznali su i otvoreni za eksperimente, za novo i drugačije. Prema svakoj se publici odnosim sa istim poštovanjem i tu ne pravim razliku.
NN: Koliko se razlikuje rad u Austriji od rada u BiH, kada je muzika u pitanju?
BOSNIĆ: Rad u Austriji je lakši zbog neuporedivo boljih uslova. Sa druge strane, "gerilsko" bavljenje muzikom, koja ni u bogatijim društvima ne pruža lagodan život, ima takođe svoju draž.
NN: Kako gledate na današnju scenu, kada je ta muzika u pitanju?
BOSNIĆ: S obzirom na to da ne živim u BiH, nemam uvid u kompletnu scenu, a nije mi ni posao da pratim sva dešavanja. Upoznat sam s onim što rade kolege i prijatelji s kojima sam u kontaktu. Mnogi od njih rade ozbiljne i vrijedne stvari i to me veseli. Želim naglasiti da je Sarajevo sevdah festival dao važan prostor i mogućnost predstavljanja umjetnika koji se sevdahom bave na tradicionalan ili neki drugi način. Takođe, treba napomenuti da je i Jazz Fest Sarajevo često poklanjao pažnju projektima koji imaju više ili manje veze sa sevdalinkom.
NN: Odlazili ste iz BiH pa se ponovo vraćali i odlazili... Da li možda jednom planirate da se vratite za stalno?
BOSNIĆ: Vratio bih se ja davno, u stvari ne bih nigdje ni išao, kada bih mogao biti siguran da se mojoj djeci neće desiti ono što se na Balkanu dešava svakih 50 godina.
Kičma ne prašta
NN: Da li više volite da svirate klavir ili harmoniku?
BOSNIĆ: Volim sve što vole mladi, a i stari (smijeh). Kao i mnogi drugi muzičari, koristim različite instrumente, ovisno o tome kakav zvuk mi treba. Moja mi kičma neće oprostiti što nisam odabrao flautu ili violinu, ali tako mi je grah pao! Konstatacija da je harmonika isključivo namijenjena za narodnjake je stereotip. Mediji proizvode stereotipe. Vjerovatno bi se smatralo drugačije da se u medijima podjednako često može čuti i klasična, džez ili pop muzika na harmonici.