"Kolundžija je svirao Tartinija s uzbuđujućim osjećajem..." - "New York Times"; "Živ, elegantan i izuzetan, Jovan Kolundžija je osvojio parisku publiku u sali 'Gaveau' prošle noći..." - "Le Parisien"; "Njegov Brams je bio veličanstven..." - "Pravda" Bratislava; "Talenat koji nastaje jednom u sto godina..." - "Vjesnik" Zagreb... To su samo neki od epiteta u poznatim svjetskim listovima koji krase ime poznatog violiniste iz Beograda Jovana Kolundžije.
"Nezavisne" su se u petak u Banskom dvoru u Banjaluci zajedno s nekoliko stotina Banjalučana uvjerile da kolege iz nabrojanih listova nisu pretjerivale kada su opisivale Kolundžiju i njegovu violinu.
U intervjuu za "Nezavisne" Kolundžija otkriva tajne virtuoznosti s violinom, govori o svojoj karijeri i daljim planovima.
NN: Pretprošle godine ste izvodili sonate Betovena i Mocarta, a sada Bramsa. Šta je sljedeće?
KOLUNDŽIJA: To su sada zaokruženi ciklusi. Taj repertoar nije moj lični izbor, već izbor umetnika koji su sličan repertoar stavljali na svoje CD-ove. Te kompozicije su položile vremenski ispit i žive i dan-danas iako je prošlo par vekova. Takođe, i svih deset Betovenovih sonata su velika ostvarenja. Ja sam sav program apsolvirao i drago mi je da je ovaj koncert s Bramsovim sonatama održan u Banjaluci u ovoj prelepoj sali.
NN: Kako Vam se sviđa atmosfera u Banskom dvoru i mislite li da Banjaluci treba veća koncertna dvorana?
KOLUNDŽIJA: Uvek kada gostujem u Banjaluci ne mogu da ne spomenem da Banjalučani imaju sreću da imaju ovako prelep prostor u kome umetnici uživaju. U njemu je moguće ostvariti sve nijanse i tonske boje bez obzira na to koji instrument svirate i publika može uživati u prelepom zvuku. Čuo sam da će biti pravljena i nova koncertna sala, koja će biti još veća ali nijedna nova sala ne može, bez obzira na nove tehnologije i koliko se ljudi trude pri njenoj izgradnji, postići ovaj ugođaj koji ima ova sala u Banskom dvoru i druge slične. Ova sala će ipak u Banjaluci biti centar muzičkog sveta, a druga će moći da pomaže da se umetnički i kulturni život bolje odvija. Želim da i taj prostor zaživi i da Banjaluka ne posustaje, te da se lepe stvari dešavaju i planiraju. Naravno, za to treba vremena, a ja ću iz godine u godinu dolaziti i radovati se svim uspesima.
NN: U posljednje vrijeme u svijetu, ali i kod nas, mlađi izvođači klasične muzike primjenjuju neke nove performanse. Šta mislite koliko to ima smisla i gubi li se time kvalitet klasične muzike?
KOLUNDŽIJA: U principu, sve ima smisla ako privlači publiku. To ne bi bukvalano trebalo shvatiti. U prvi plan treba stavljati žanr za koji ima mnogo publike. Koliko će taj žanr trajati, to je veliko pitanje. Klasična muzika ima ograničeni broj ljudi koji je vole i ona neće nestati sa scena svih velikih gradova sveta, pa tako neće nestati ni ovde.
NN: Koliko klasična muzika privlači publiku danas?
KOLUNDŽIJA: Uvek postoji borba za publiku i za to da li će koncert klasične muzike pratiti 2.000 ili 3.000, a ne 200 ili 300 ljudi. O većem broju ljudi uopšte ne govorim jer sale za klasičnu muziku, ako su veće od 3.000 mesta, ne daju pravu akustiku i to je onda veliki problem. Optimalana veličina tih sala je kao u "Karnegi holu" 3.000 mesta. Svaka druga sala s većim kapacitetom, a u kojoj će se svirati bez ozvučenja, nije uspela da se napravi.
NN: Da li smatrate da ste na vrhuncu karijere i nestaje li motiv da se bavite violinom?
KOLUNDŽIJA: Bitno je osećati da ste u stanju to da radite. Zanimljiv će biti rezultat svaki put. Ostao mi je u sećanju jedan violinista iz Engleske, prvi koji je dolazio u Beograd, koji je svirao džez, a posle je odlazio u noćni klub "Stupica", jer njemu jedan koncert nije bio dosta. Ko će ga slušati, da li 4.000 ljudi u Sava centru ili 50 ljudi u tom klubu njemu nije bitno. To je jedna velika potreba.
NN: Vi ste osnivač Centra lepih umetnosti "Guarnerijus", koji nosi naziv po Guarneriusovoj violini iz 1754. godine, na kojoj nastupate posljednjih dvadesetak godina. Kako funkcioniše taj centar?
KOLUNDŽIJA: Taj centar je osnovan pre deset godina. Ugledao sam jedan jako lep prostor u centru Beograda, van pogleda ljudi, koji me očarao. U Zavodu za zaštitu spomenika su mi rekli da je to bio jedan od najlepših prostora Beograda. To je i dan-danas, kada mu je vraćen prethodni sjaj. Sastoji se od koncertne sale, galerijskog prostora, foajea u kome se nalaze moji plakati s gostovanja po svetu i kancelarije. Tu ima i nekoliko ljudi koji rade u Centru, pre svega zbog mladih, za koje zajedno pravimo razne projekte, za one koji nemaju pravu šansu da uspeju, a vrede.
NN: Kako uspijevate da održavate Centar "Guarnerijus" u ovoj opštoj besparici kad se za kulturu i muziku malo sredstava izdvaja?
KOLUNDŽIJA: Vreme je danas dosta teško i kad nema para sve zapinje na svim frontovima, tako i u kulturi. Mi smo tu da pomognemo onima koji ne mogu sami, jer imamo tim koji to radi, borimo se za sponzore i moje ime dosta u tom smislu garantuje da će ti projekti biti u redu. To je privatna priča i "Guarnerijus" ne sme da se ugasi iako se mnoge stvari oko njega gase.
Moram da kažem da se divim sebi i nekoliko ljudi oko sebe kako smo izdržali ove godine kad se zatvaraju vrata mnogih firmi koje bi trebalo da funkcionišu jer imaju proizvod koji prodaju. Takav slučaj nije s kulturom, a ja moram da nađem novac za ove ljude koji će tu da ostave neki svoj trag. To ne mogu da radim od novca koji dobijamo od ulaznica, jer za njih tražimo neki simbolična iznos kako bi nas što više Beograđana posetilo. Imaću sad u Kolarcu, za koji će cena ulaznica biti viša. Centar "Guarnerijus" živi i radi i to je najvažnije.
NN: Vi ste gostovali svuda po svijetu. Možete li od tih gostovanja izdvojiti jedno Vama najdraže?
KOLUNDŽIJA: Nešto što je mene odvelo u taj ozbiljni svet je jedan koncert u Poljskoj, na kojem je trebalo da svira moj budući profesor, poljski Jevrej, Henrik Šering, po mom sudu jedan od najboljih violinista poslednjih vekova. On je na pola svoje karijere uzeo meksički pasoš posle Drugog svetskog rata i postao meksički državljanin. Pošto je dosta ljudi bilo radoznalo da čuje šta se s njim događa na koncertu u Poznanju, u jednoj sali lepoj kao banjalučka, bilo je 500 ljudi. Na koncertu je rekao da će umesto njega svirati njegov mladi prijatelj iz Jugoslavije, koji je pre mnogih zaslužio da uđe u finale jer je čitava manifestacija bila takmičarskog tipa. On meni tada daje svoju violinu, koja je jedna od najboljih na svetu. Moja je jako dobra, ali teško da može da se meri s njegovom. Ja sam tada svirao dve kompozicije Višnjevskog i Paganinija. To je koncert koji ima svoju priču. Sve ostalo je nekako stereotipno. To je menadžment koji ugovara koncerte idete, putujete, svirate, publika je tu. Svirate dobro ili manje dobro ali sve to prolazi, ali ovo je priča koja je meni početak.
Biografija
Jovan Kolundžija, violinista, rođen je u Beogradu, gdje je magistrirao na Muzičkoj akademiji u klasi profesora Petra Toškova. Usavršavao se kod čuvenog violiniste Henrika Šeringa. Iza sebe ima zavidnu svjetsku karijeru i više od četiri hiljade održanih koncerata u zemlji i svijetu.
Nastupao je u najpoznatijim svjetskim koncertnim dvoranama, poput "Karnegi hola" u Njujorku, koncertne dvorane "Čajkovski" u Moskvi, "Gavo" u Parizu, sale filharmonije "Žorž Enesku" u Bukureštu, "Santa Ćeilija" u Rimu, "Beas Artes" u Meksiko Sitiju, "Gevand haus" u Lajpcigu, koncertne dvorana "Dvoržak" itd... Snimio je veliki broj LP-a i CD-ova, emitovanih na mnogim međunarodnim TV i radio stanicama.