Leo Martin, jedan od nekada najpoznatijih evergrin izvođača u regionu, ali i šire, kaže da, iako ima 70 godina, još voli i može pjevati.
"Glas me još nije izdao. Jeste da više ne održavam koncerte dan za danom, nego uvek ostavim nekoliko dana za odmor. Šest godina, od početka ratnih sukoba na ovom prostoru, pa do njihovog okončanja, nisam mogao pevati. Onda su me prijatelji nagovorili, moja supruga, Momo Kapor, Vojkan Borisavljević. Ni posle glas nije izlazio iz mog grla, ali razlog je bio drugi. Imao sam karcinom na grlu. Sad živim svoj drugi život, dobro sam i pevam", kaže u intervjuu za "Nezavisne" Leo Martin, koji je u subotu naveče održao koncert u sarajevskoj "Kolobari".
NN: Gdje ste prvi put zapjevali nakon šest godina pauze?
LEO MARTIN: Napravili smo kompilaciju i jedan koncert. Ljudi su sve moje pesme znali. Došli su ti mladi klinci koji znaju tekstove mojih pesama bolje nego ja, podsećaju me, ja zaboravljam tekstove. Skoro sam imao koncert u Tuzli i ja tim mladim ljudima kažem: "Primetili ste da sam malo zaboravio tekst", a jedna mlada devojka mi kaže: "Ništa se Vi ne brinite, znamo mi sve, mi ćemo Vas podsetiti."
NN: U Sarajevu ste posljednji put održali koncert prije tri godine u klubu "Koloseum". Sad ste opet ovdje, kako Vam se čini Sarajevo, publika, ima li nekih promjena?
LEO MARTIN: Prvi put sam u Sarajevo nakon rata došao za Sarajevo film festival. Imao sam nastup u okviru tog festivala. Bio sam specijalni gost iz Beograda i bilo je jako dirljivo. U vreme rata nisam ni pevao, jer nije mi bilo do pevanja. To je bilo vreme plakanja, a ne pevanja. Bio sam iznenađen kad su me pozvali da pevam u Sarajevu. Kad su me najavili, nekoliko minuta je trajao aplauz. Bio sam bez vazduha potpuno. To je bilo 2006. godine. Nakon toga pevao sam u "Koloseumu". Bilo je zabavno, samo imao sam loš orkestar.
Tragedija u našoj muzici je to što je muzika počela da se gleda, a ne da se sluša
NN: Ovim nastupom u Sarajevu sada obilježavate 40 godina svog umjetničkog rada.
LEO MARTIN: To je jedan ciklus koncerata kojima ja obeležavam 40 godina rada. Naravno, ja tih 40 godina obeležavam već četiri godine. I ja ću sigurno još godinama da slavim 40 godina. Radujem se uvek pozivu u Sarajevo. Ovaj grad mnogo volim. Znao sam doći na dva dana da snimim nešto u Sarajevu, i onda bih s prijateljima ostajao po 12 dana.
NN: Živite na relaciji Beograd - Sofija. Da li je teško?
LEO MARTIN: Ma, ne. To vam je šest sati puta. Ako imate dobar auto, nije teško. Moja supruga radi u Bugarskoj, tako da smo u Beogradu kad ona ima slobodno ili kad ja pevam. Ne pevam više mnogo. Fizički to ne mogu izdržati, mada poziva ima, ne mogu da kažem da nema, jer sam jedan od "poslednjih Mohikanaca", ali prihvatam onoliko koliko fizički mogu da izdržim.
NN: Kažete da ste jedan od "posljednjih Mohikanaca". Koliko toga se u muzici promijenilo od vremena Vaših početaka i vrhunca Vaše karijere, pa do danas?
LEO MARTIN: Ma, danas je teško. Kriza je, a ta kriza je prvo uništila kulturu. Sve je palo u vodu. Kad počne kriza i ratovi, kultura prvo strada. Mnogi ljudi su prestali da pevaju, neki su pomrli, neki su otišli iz države, iz ovog regiona. Prije je bilo drugačije, bilo je lepih pesama. Danas nema dobrih pesama, autori trče samo za zaradom, a sve što je brzo to je u kuso, a tu nema kvaliteta.
NN: Postoji li danas na muzičkoj sceni regije neko od mladih ljudi koji sviraju i pjevaju da biste ga Vi izdvojili?
LEO MARTIN: Ima mladih pevača koji imaju dobar glas. Nema pesama. To je osnovni problem. Zašto nema pesama? Zato što je to valjda naložilo neko vreme, neka kriza koja je nastala. Hiperprodukcija je dovela do srozavanja kvaliteta. Kriminal je učinio svoje sa "sponzorušama" i danas je, za razliku od mog vremena, kada sam počinjao da pevam, sve drugačije. Pre je postojalo mnogo filtera koje ste morali da prođete da biste počeli da pevate, pojavljujete se na radiju, a posebno na televiziji. Danas svaka "šuša" može da peva na televiziji. Plati i idi pevaj, nema veze što ta ili taj samo otvara usta i što neko drugi za njega, nju peva. Znači kriminal je učinio svoje. To zovem kriminal zato što to samo kriminalci mogu da sponzoriraju te neke "nepevačice" da bi se one pojavljivale na TV-u kako bi taj rekao "evo moje ženske". Ne krivim ja te ljude što bacaju pare na nekvalitet, krivim urednike, jer urednik je taj koji kaže to ne može. I oni su potpali pod "mani, mani, mani". Oni moraju da potpadnu pod to kad imaju platu 300 evra. Tragedija u našoj muzici je to što je muzika počela da se gleda, a ne da se sluša. Zbog toga ja kažem da sam jedan od "poslednjih Mohikanaca". Ima nas nekoliko na bivšem YU prostoru, ali ja sam u Beogradu, definitivno, poslednji. Na celom prosotru bivše Jugoslavije ostali su još Kemo Monteno, Oliver i Arsen Dedić. Nama je teško, ali mi još pevamo, jer mladi, ipak, vole dobru muziku i mi treba da ih učimo dobroj muzici.
Nemam ja potrebu da zaradim od pevanja, jer ne živim od pevanja, davno sam dovoljno zaradio da mogu da živim i da ne pevam više, ali volim da pevam.
NN: Kažete nema dobrih pjesama. Kakva je situacija kod Vas, pjevate li Vi nove pjesme?
LEO MARTIN: Imam nekoliko novih pesama, ali jako teško sam ih izabrao od gomile pesama koje su mi nuđene i koje ne valjaju ništa. Mislim Frenk Sinatra je svojevremeno rekao kad su ga pitali: "Gospodine Sinatra, prošlo je nekoliko decenija odkad ste snimili poslednji hit 'Stranci u noći' i posle ništa drugo niste snimali", a on kaže: "Nisam imao šta da snimam, nema pesmama". Nekome se možda sviđa neka pesma, ali pevač ne može da peva pesmu koja mu se ne sviđa, barem ja ne mogu, jer emotivno pevam.
NN: Ima li među mladima Vaših, Arsenovih, Keminih i Oliverovih nasljednika?
LEO MARTIN: Pa, eto, reci mi ti, misliš li da ima neko. Govore za Gibonnija, ali ja lično ne volim to što on peva, ja drugu muziku preferiram. On je OK. Dobrom muzikom se bavi Vlado Georgiev, međutim kod njega je problem što mu sve pesme liče na prvu pesmu. Kad uzmeš pet njegovih pesama da slušaš, stalno imaš utisak da slušaš prvu, isti aranžman, fali ideje i pesama fali, tekstova ima. Vlado mi je dobar. U Beogradu se pojavio Željko Vasić, jedan muzički obrazovan dečko, klavir svira i peva, ali peva isto kao Vlado Georgiev. I kažem mu ja: "To što ti radiš je nula". On pita: "Kako nula"? Ne vredi dve pare zato što 100 posto hoćeš da imitiraš Vladu Georgieva i od toga nema ništa, jer svako hoće orginal.
Imate Željka Joksimovića, koji je dobar, ali on je pobrkao 15 stilova, umešao je sve živo, a to je uticaj turbo-folka, za koji niko ne zna šta je, jer kad ih pitaš šta je turbo-folk, niko to ne zna. Ja znam šta pevam, pevam šlager i to je zabavna muzika.
Sve je već izmišljeno, teško je izmisliti nešto novo. Zbog toga ne snimam, da snimim plagijat ili lošu pesmu, pa da mi neko kaže što mu je trebalo ovo, rekao Leo Martin
NN: Vaša pjesma "Odiseja" je evergrin, a za tu pjesmu vezan je zanimljiv događaj. S njom je trebalo da nastupite na "Evroviziji", ali ste odbili...
LEO MARTIN: Nisam hteo da nastupim na festivalu u Opatiji gde je bilo takmičenje za "Evroviziju". Svi smo snimili pesme i znali smo da je "Odiseja" najbolja pesma i da ću ja da idem na "Evroviziju". To su mi rekli i organizatori i rekao sam OK, ali imam samo jedan uslov, da pevam na engleskom. I on i svi su mi rekli da nisam normalan, rekao sam da možda jesam lud, ali nisam glup. Prve ploče sam snimao na Zapadu i ja znam taj biznis bolje od vas. Hoću da idem na "Evroviziju", ali samo da pevam na engleskom. Kažu oni da ne može. Onda sam im rekao da neću doći. Kažu mi: "Nemoj da se zavitlavaš", a ja im odgovorim da se ne zavitlavam, jer sam ja čovek od reči. Ma to su bile komunjare, bre, šta oni znaju šta je muzika. Kažem im: "Jeste li čuli za Ivu Andrića? Mislite da je neko njega vani čitao na srpskom, jeste li normalni, bre. Čitali su ga na svetskom jeziku. Znate li bi kakav je festival 'Evrovizija', nije to 'lingo festival', to je muzički festival, tu plasiramo muziku, a ne jezik i hoću da pevam da me razume ceo svet." Muzika nije slikarstvo, vajarstvo, skulptura, ali nikakav moj argument nije ih ubedio. Pa švedska grupa ABBA tri puta nastupala je na "Evroviziji", pevala je na švedskom i bila je poslednja, a kad je prvi put nastupila s pesmom na engleskom, bila je prva.
Da sam otišao i otpevao na engleskom "Odiseju", to bi bio svetski hit, jer ta pesma u sebi ima nešto kosmičko. Nisam otišao na festival, velika prašina se digla i ploča je pradata u 100.000 primeraka za nedelju dana. Pevao je tu pesmu na "Evroviziji" odličan pevač Davorin Brun, pa je bila 10, 12. nije isto ko peva, moja verzija je uspela. Nije meni bilo do "Evrovizije", na Zapadu sam već bio poznat, nastupao sam sa svetskim imenima. Nastupao sam sa tadašnjim apsolutnim svetskim zvezdama kao što su Mirej Matje, Tom Džons i Dasti Springfild. Dasti je bila najpoznatija soul pevačica u tom vreme.
NN: Šta mislite danas o "Evroviziji"?
LEO MARTIN: Ne mislim uopšte, sve je palo, muzika je pala, ako se ne prepiše neki plagijat, ništa.
Nema ideja i onda ljudi prepisuju. Za svaku našu pesmu na "Evroviziji" uvek otkriju da je plagijat. Recimo, "Lane moje" kažu da je jermenska pesma, onda "Molitva" je albanska pesma... Otkriju ljudi to, to može kompjuterski da se otkrije. Sve je već izmišljeno, teško je izmisliti nešto novo. Zbog toga ne snimam, da snimim plagijat ili lošu pesmu, pa da mi neko kaže, što mu je trebalo ovo, kao Zdravko Čolić. On je u poslednjih 11 godina snimio četiri albuma i nijedna mu pesma ne valja paru. To je smešno, a na koncertu peva stare pesme. Rekao sam mu: "Nemoj da snimaš gluposti." Kaže mi: "Čuj, stari, moram". Ne moraš, toliko imaš u glavi, međutim, teraju ga menadžeri, pare, on mora da plati sve to i mora neko da uzme pare za sve to.
Kritike
O Zdravku Čoliću: On je u poslednjih 11 godina snimio četiri albuma i nijedna mu pesma ne valja paru.
O Željku Joksimoviću: Imate Željka Joksimovića, koji je dobar, ali on je pobrkao 15 stilova, umešao je sve živo.
O Gibonniju: Lično ne volim to što on peva, ja drugu muziku preferiram. On je OK.
O Vladi Georgievu: Dobrom muzikom se bavi Vlado Georgiev, međutim kod njega je problem što mu sve pesme liče na prvu pesmu.
Biografija
Leo Martin rođen je 1943. godine u okolini Blaca kao Miloš Jović, ali su majka Mirjana i otac Božidar odlučili da je za njega i njegovog brata Milovana bolje da odrastaju u Beogradu. Već sa 13 godina pohađao je Srednju muzičku školu i svirao klarinet, a paralelno je išao i u matematičku gimnaziju. Pred maturu je imao bend koji se zvao "Veseli bendžo". Bio je to drugi diksilend bend u Beogradu poslije "Sedmorice mladih". Kaže, da kad je čuo Čarlsa Reja, shvatio je da je najbolji instrument glas, te se okušao i shvatio da zna da pjeva. U bivšoj Jugoslaviji je stekao popularnost šansonama kao što su "Odiseja" i "Ja te volim". Bio je pobjednik mnogih festivala. Oženjen je sa bugarskom rediteljkom Vasjom.