Koncert pod nazivom "Serenada za... Italiju", koprodukcioni projekat Narodnog pozorišta Republike Srpske (NP RS) i Udruženja Italijana Banjaluke, biće održan u sklopu 5. Festivala italijanske kulture "Insieme", na velikoj sceni nacionalnog teatra Srpske 27. februara u 20 časova.
Riječ je o koncertu na kojem će uz Gudački orkestar NP RS nastupati solisti Marija Pilipović - pikolo flauta, Maša Malešević - oboa i Luka Lopičić - harmonika, kojem je ovo prva saradnja sa orkestrom NP RS.
"Ako je suditi po sjajnoj, preciznoj i organizovanoj komunikaciji sa svima koji su zaslužni za organizovanje ovog festivala, a posebno sa umetničkim direktorom i dirigentom Simfonijskog orkestra NP RS Dušanom V. Uroševićem, očekujem zabavne i konstruktivne probe, sjajan koncert i pravo uživanje u Banjaluci", rekao je Luka Lopičić na početku razgovora za "Nezavisne", u kojem je detaljnije govorio o predstojećem koncertu, značaju italijanskog nasljeđa za muziku, suživotu pozorišta i muzike i potencijalima harmonike.
NN: Kakav repertoar očekuje publiku na koncertu "Serenda za… Italiju", koja djela ćete izvoditi i koje su njihove glavne odlike?
LOPIČIĆ: Repertoar koncerta predstavlja veoma zanimljivo putovanje kroz italijansku istoriju muzike. Publika će imati priliku da čuje dela Antonija Vivaldija, Antonija Salijerija, Ermana Volf-Ferarija i Roberta di Marina, u izvođenju sjajnog Gudačkog orkestra NP RS pod dirigentskom palicom Dušana V. Uroševića sa predivnim solistkinjama Marijom Pilipović na pikolo flauti i Mašom Malešević na oboi, koje će takođe koncert učiniti posebnim. Ja ću imati tu čast da izvedem delo Roberta di Marina "Četiri boje" za harmoniku i gudački orkestar. Glavne odlike te kompozicije su divne duge lirske melodije i izuzetno strastveni ritmični segmenti. Moglo bi se reći sve ono što čini italijanski temperament i senzibilitet. S obzirom na to da Roberto neretko piše za harmoniku i bandoneon, može se čuti i uticaj velikog Astora Pjacole, a takođe u poslednjem stavu imamo i omaž Antoniju Vivaldiju kroz uvod koji podseća na "Leto" iz "Godišnjih doba". Kako dirigent Dušan V. Urošević kaže: "Koncert 'Serenada za... Italiju' samo je mali omaž proteklim vekovima i to od baroka do savremenog stvaralaštva u Italiji..."
NN: Ovim koncertom se ujedno obilježava i Festival italijanske kulture u Banjaluci. Znamo da je italijanska kultura vrlo inspirativna i plodonosna kada je riječ o muzici. Šta Vama lično znači italijanska kultura, koliki je njen uticaj na Vaše stvaralaštvo?
LOPIČIĆ: Izuzetno je zanimljiva činjenica da sam u trenutku kada sam dobio poziv da učestvujem na ovom koncertu bio baš u Italiji u malom gradu blizu Ankone koji se zove Kastelfidardo. To je gradić u kojem se nalaze skoro sve italijanske fabrike harmonika. Bio sam u fabrici "Scandalli" čiji instrument i sam sviram, i na preporuku vlasnika i direktora fabrike Mirka Patarinija sam se odlučio da odsviram "Četiri boje" Roberta di Marina na Festivalu italijanske kulture "Insieme". Budući da su italijanske harmonike najrasprostranjenije na svetu, mi kao harmonikaši zapravo celog života sa sobom nosimo deo italijanske tradicije i kulture. Deo tradicije jednih od najpoznatijih graditelja muzičkih instrumenata. Ako se osvrnemo na repertoar kojim se bavimo tokom školovanja, pa i kasnije tokom samostalnih umetničkih karijera, uvek su zastupljena dela italijanskih kompozitora Đirolama Freskobaldija, Domenika Skarlatija, Antonija Vivaldija, pa i savremenih kompozitora koji su pisali za harmoniku kao što su Lučano Berio, Salvatore Šarino i drugi. Kao što je italijanska kultura kroz istoriju zaista bila veoma uticajna i na muzičku umetnost, ni umetnost na harmonici nije ostala uskraćena uticajem ove sjajne kulture.
NN: Pozorište je mjesto Vašeg prvog upoznavanja sa harmonikom, a tokom godina ste sarađivali sa više pozorišnih trupa na njihovim predstavama. Kakav je suživot pozorišta i muzike u našem regionu? Koliko je muzika značajan segment pozorišne predstave?
LOPIČIĆ: Muzika je u najširem smislu njenog delovanja pre svega neizostavni deo naših života. Mišljenja sam da je muzika kao umetnost najinstinktivnija umetnost i da nije potrebna racionalizacija poruke nekog muzičkog dela kako bismo tu istu poruku snažno osetili. Izgovorena reč u glumi takođe u sebi sadrži razne muzičke elemente kao što su intonacija, melodija, tempo, ritam itd. Glumci se tokom svog studiranja bave i pevanjem, a takođe koriste i muziku kao jedan od elemenata koji će im pomoći u evociranju emocija koje su im potrebne za proživljavanje istih na sceni. Polazna hipoteza mog doktorskog rada je bila da smo mi muzičari neverbalni glumci, jer mi takođe prenosimo neku emociju, pričamo neku priču i tragamo za istinom. Može se reći i da emocije predstavljaju neke od najbitnijih elemenata interpretacije, kako u muzici, tako i u glumi. Stoga je njihov suživot generalno neraskidiv u umetnosti bez obzira na region sveta. Muzika može odgonetnuti najtananije nijanse neke emocije koje izgovorena reč ne može, te je muzika izuzetno značajan segment bilo kojeg umetničkog dela u okviru dramske umetnosti. Ukoliko govorimo o zajedničkom traganju za istinom, citirao bih našeg sjajnog dramskog umetnika Nebojšu Dugalića koji je jednom prilikom rekao: "Uveren sam da ćete, kada je nešto istinito, prepoznati energiju te istinitosti čak iako tekst i predstavu ne razumete u potpunosti." Ja bih na to samo dodao da se to apsolutno odnosi i na muzički tekst i muzičko delo, koje i u istoj toj predstavi predstavlja sastavni deo celog traganja za istinom.
NN: Harmonika je instrument koji nas asocira na narodnu muziku. Da li Vam je izvođenje nekog žanra draže i postoje li neki faktori, pored žanrovskog, koji utiču na to?
LOPIČIĆ: Harmonika i treba da ostane jedna od asocijacija na narodnu muziku, kao što bi to trebalo da budu i violina i truba. To su instrumenti koji su odavno postali deo tradicije i kulturnog nasleđa ovih prostora. To je nešto što se zauvek mora negovati. Sa druge strane, harmoniku ne treba ograničiti samo na takvu percepciju, već joj treba dati priliku da pronađe svoje mesto i u raznim drugim žanrovima. Kroz odrastanje sam se najviše usredsredio na umetničku muziku, a što se drugih popularnih žanrova tiče, uglavnom me je privlačio "tvrđi" zvuk rok i metal muzike, i ritmični šabloni fank muzike. Mislim da je okruženje u kojem sam odrastao uticalo na taj žanrovski izbor. Umetnička muzika će mi uvek predstavljati prioritet u životu, a mogu da kažem da sam srećan jer sam imao priliku da sviram i u velikom broju muzičkih grupa koje su izvodile muziku žanrova koji su mi bliski, među kojima su svakako najznačajniji "Maika" i "Zemlja Gruva".
NN: Kolika je razlika između harmonike u umjetničkoj muzici i harmonike u narodnoj muzici?
LOPIČIĆ: Ako govorimo o harmonici kao instrumentu na kojem se izvodi umetnička ili narodna muzika, onda je razlika uglavnom u određenim tehničkim rešenjima izrade samog instrumenta kako bi na najbolji način pružile različite mogućnosti koje su potrebne za izvođenje jedne ili druge muzike. Nisu sve tehničke mogućnosti harmonike na kojoj se svira umetnička muzika potrebne harmonici na kojoj se izvodi narodna. Ali ako govorimo o razlici između umetničke i narodne muzike koja se izvodi na harmonici, rekao bih da je suština zapravo ista, a to je prenošenje emocija.
NN: Da li harmonika može da bude jedan od onih instrumenata koji imaju potencijal da širu publiku privuku klasičnoj muzici? Šta bi po Vašem mišljenju moglo da se uradi na našem području da se takav potencijal ostvari?
LOPIČIĆ: Rekao bih da harmonika to već i čini. Tehničke mogućnosti samog instrumenta pružaju priliku da se na ovom instrumentu, bilo da se radi o solističkom muziciranju ili muziciranju u okviru kamernih ansambala, čuju zvuci aranžmana kompozicija umetničke muzike već poznatih široj publici (Johan Sebastijan Bah, Volfgang Amadeus Mocart i mnogi drugi). Paralelno sa time se može vešto isplanirati program koncerta na kojem će se šira publika upoznati i sa savremenim stvaralaštvom za ovaj instrument i otkriti tendencije savremene umetničke muzike i svih zvučnih mogućnosti koje harmonika pruža. Što se tiče našeg područja, sjajan primer je upravo i koncert "Serenada za... Italiju" u okviru kojeg će publika imati priliku da čuje i kompoziciju originalno pisanu za harmoniku i gudački orkestar, koja sigurno svojim muzičkim sadržajem ne može odbiti publiku, već će kod publike izazvati interesovanje za novim primerima umetničke muzike, a posebno kompozicijama umetničke muzike za harmoniku.
NN: Kakvi su Vam planovi za budućnost u profesionalnom smislu?
LOPIČIĆ: U narednom periodu pa do kraja 2026. godine imam isplanirano nekoliko značajnih projekata i koncerata, nažalost neke od tih projekata još uvek ne mogu da otkrijem. Ono što mogu otkriti je da bi na proleće ove godine trebalo da se završi snimanje CD-a na kojem će biti kompozicija "Voda" za harmoniku i elektroniku srpskog kompozitora Vladimira Koraća, koju sam imao privilegiju da premijerno izvedem. Vladimir je 2024. godine za ovu kompoziciju dobio nagradu "Stevan Mokranjac", prestižno priznanje za kompozitorsko ostvarenje premijerno izvedeno u prethodnoj godini. Na jesen ove godine ću imati priliku da premijerno izvedem kompoziciju za harmoniku i kamerni orkestar sjajnog iranskog kompozitora Aršije Samsaminije, koja će ujedno biti i njegov doktorski umetnički projekat na Aristotel univerzitetu u Solunu.