Massimo Savić: Da­nas su po­pu­lar­ni lju­di od ko­jih ne bih žva­ka­ću ku­pio

Ba­nja­lu­ka je grad za ko­ji sam ja oso­bno emo­ti­vno ve­zan. Znao sam osam­de­se­tih do­la­zi­ti ov­dje na ze­za­nje, pa se vra­ti­ti u Za­greb. Ne­ka­da su Ba­nja­lu­ka i Za­greb bi­li mno­go po­ve­za­ni­ji ne­go da­nas. Ka­zao je to hrvat­ski mu­zi­čar Mas­si­mo Sa­vić po­vo­dom kon­cer­ta ko­ji će 10. ju­na održa­ti u gra­du na Vrba­su, na tvrđa­vi Kas­tel. Pri­sje­tio se ka­ko je za­je­dno s Ba­nja­lu­ča­ninom Bran­kom Ter­zi­ćem, ko­ji je na­pi­sao pje­smu "Sjaj u ta­mi", osno­vao bend "Do­ri­an Grej". U raz­go­vo­ru za "Ne­za­vi­sne" pričao je o ka­ri­je­ri, no­vom sin­glu i da­naš­njoj mu­zi­čkoj sce­ni.

NN: Šta spre­ma­te za ba­nja­lu­čku pu­bli­ku po­vo­dom na­jav­lje­nog kon­cer­ta?

MAS­SI­MO: Lju­di ko­ji do­đu na kon­cert mo­gu oče­ki­va­ti, bez la­žne skro­mnos­ti, naj­bo­lji bend na ovim pros­to­ri­ma i naj­bo­lji zvuk na ovim pros­to­ri­ma, i sva­kom sa­vje­tu­jem da do­đe i da se u to uvje­ri jer mi se ja­ko tru­di­mo da ima­mo do­bar zvuk i su­ges­ti­vno svje­tlo. Ja ni­sam ne­ko ko­me tre­ba­ju spe­kta­ku­lar­ne stva­ri, mi ni­smo cir­ku­sna va­ri­jan­ta ro­ken­ro­la, već je­dan ozbi­ljan pop bend, ko­ji nas­to­ji pru­ži­ti što bo­lji zvuk, a sa­mim tim i što bo­lju emo­ci­ju.

NN: Čest ste gost u Ba­nja­lu­ci. Ka­ko biste opi­sa­li pu­bli­ku u gra­du na Vrba­su?

MAS­SI­MO: Sva­ki grad ima svo­je ka­ra­kte­ris­ti­ke, po­go­to­vo što se lju­di ti­če. Re­ci­mo, ka­da ra­di­te ra­spo­re­de kon­cera­ta i ka­da se re­per­to­ar sla­že, sa­svim je dru­ga­či­ja pos­tav­ka u Za­gre­bu ne­go u Beo­gra­du. U Za­gre­bu se tre­ba po­tru­di­ti ja­ko da se do­ve­de u sta­dij ne­ke eufo­ri­je i to se obi­čno de­si na kra­ju. U Beo­gra­du eufo­ri­ja kre­će is­te se­kun­de ka­da kre­će kon­cert, da­kle lju­di ko­ji do­đu na kon­cert već su na­bri­ja­ni, a u Za­gre­bu se ne­ka­ko svi je­dni dru­gih sti­de. Ba­nja­lu­ka je ne­gdje izme­đu. Ov­dje se uvi­jek slu­ša­la do­bra gla­zba i ne­što je ra­zma­že­ni­ja pu­bli­ka od os­ta­lih, a to me­ni da­je iza­zov da kon­cert na­pra­vim što bo­lje.

NN: Du­že od 30 go­di­na ste na mu­zi­čkoj sce­ni. Da li ste za­miš­lja­li na po­čet­ku ka­ri­je­re da će sve da tra­je ovo­li­ko du­go?

MAS­SI­MO: Ne. Prvo, ja sam mi­slio da ne­ću do­ži­vje­ti ove go­di­ne u ko­ji­ma je­sam i mi­slio sam da ću umri­je­ti mlad i zgo­dan. Me­đu­tim, do­go­di­lo se ne­što dru­ga­či­je. Uo­zbi­ljio sam se, po­čeo sam ja­ko ci­je­ni­ti ži­vot ko­ji mi je pru­žen i ko­ji je, iz­gle­da, je­dan je­di­ni. Kao kli­nac ka­da sam kre­tao ni­sam ni u lu­di­lu oče­ki­vao da ću to­li­ko da­le­ko oti­ći i da ću se to­li­ko du­go ba­vi­ti gla­zbom. Već sa­da ra­dim 17. al­bum.

NN: Da mo­že­te iz­dvo­ji­ti je­dan tre­nu­tak u ka­ri­je­ri ko­ji biste po­no­vo pro­ži­vje­li, ko­ji bi to tre­nu­tak bio?

MAS­SI­MO: Lju­di uvi­jek mi­sle na ne­ke po­se­bne kon­cer­te, Sa­va cen­tre i sli­čno. U prin­ci­pu ti po­se­bni kon­cer­ti se uvi­jek do­go­de ne­gdje ne­oče­ki­va­no na ne­kim dru­gim mjes­ti­ma, ne na oni­ma na ko­ji­ma se re­kla­ma ra­di­la mje­se­ci­ma. Re­ci­mo, prvi dan u "Li­sin­skom" je bio fan­tas­ti­čan i ni­sam oče­ki­vao da će za­gre­ba­čka pu­bli­ka po­ka­za­ti to­li­ko en­tu­zi­ja­zma. Na primjer, pu­bli­ka u Me­đu­gor­ju ili Pod­go­ri­ci na­pra­vi noć za pa­mće­nje. Da­kle, ve­li­ki kon­cer­ti su oni ne­ki dru­gi ko­ji se slu­čaj­no do­go­de, ne is­klju­či­vo i oni naj­ja­či.

NN: O če­mu naj­češ­će ra­zmiš­lja­te pred izla­zak na bi­nu i pred pu­bli­ku?

MAS­SI­MO: Vrlo čes­to ra­zmiš­ljam da po­bje­gnem s li­ca mjes­ta. Uvi­jek imam tre­mu, sa­mo što to ni­je tre­ma ko­ju čo­vjek ve­že uz blo­ka­du i te­ško di­sa­nje. Kod me­ne se bu­kval­no do­go­di je­dna si­tu­aci­ja u ko­joj se mi­je­ša­ju ago­ni­ja i ap­so­lu­tno ve­se­lje. Me­ni je uvi­jek bi­lo ma­lo ne­pri­ja­tno sta­ti pred lju­de, a čim sta­neš pred lju­de, pred par ti­su­ća lju­di ko­ji oče­ku­ju ne­što od te­be, ja­sno je da pos­ta­viš se­bi pi­ta­nje po če­mu sam ja to po­se­ban i za­što su ti lju­di ov­dje, i po­miš­ljam da ni­je to to­li­ko što sam ra­dio zna­čaj­no. Pos­tav­ljam stal­no pi­ta­nje je­sam li stvar­no do­vo­ljno dao da bih ovo za­slu­žio i mi­slim da tre­b još pu­no to­ga da na­pra­vi­m i još vi­še da za­slu­ži­m tu po­zi­ci­ju. A me­ni je ri­tu­al uvi­jek ka­da se po­čnem spre­ma­ti za kon­cert - od obla­če­nja, od tu­ša, od ča­ra­pa, do ci­pe­la, do kom­ple­tnog odije­la, sve to do­živ­lja­vam kao oklop ko­ji će me za­šti­ti od svih tih ne­ga­ti­vnih ener­gi­ja ko­je se mo­gu de­si­ti na kon­cer­tu.

NN: Šta mi­sli­te o lju­di­ma ko­ji su da­nas aktu­el­ni u me­di­ji­ma bez ne­kog po­se­bnog ra­zlo­ga, ko­ji su po­pu­lar­ni jer su dje­ca po­pu­lar­nih lju­di? Gdje mi to ide­mo s ta­kvim li­ci­ma?

MAS­SI­MO: Ide­mo u So­do­mu i Go­mo­ru de­fi­ni­ti­vno. Sje­ćam se ka­da smo mi kao gru­pa "Do­ri­jan Grej" bi­li pred izlas­kom prvog al­bu­ma, ta­da je gla­zbe­na kri­ti­ka bi­la ne­što što se ja­ko ci­je­ni­lo. No­vi­na­ri su ta­da bi­li veoma ci­je­nje­ni i ja­ko smo bi­li u stra­hu šta će to oni na­pi­sa­ti o nama, a po­go­to­vo smo bi­li u stra­hu od in­ter­vjua, re­ci­mo, sa Dar­kom Gla­va­nom ili Dra­že­nom Vrdo­lja­kom - to su bi­le no­vi­nar­ske ve­li­či­ne. Imao sam strah da­ti in­ter­vju ne­kom ko je mo­žda mno­go pa­me­tni­ji od me­ne i pro­či­tao vi­še knji­ga od me­ne. Da­kle, osam­de­se­tih je ipak bi­lo pri­mar­no ima­ti ne­ku re­če­ni­cu ko­ju ćeš iz­go­vo­ri­ti i sta­ti iza svo­jih dje­la, ni­su bili do­vo­ljni ek­sces, seks i dro­ga, bi­lo je bi­tno ima­ti iden­ti­tet. A, da­nas su po­pu­lar­ni lju­di od ko­jih ja ne bih žva­ka­ću gu­mu ku­pio. Ne bih im dao da mi po­pra­ve vo­do­in­sta­la­ci­je u sta­nu, a ka­mo­li im do­zvo­lio da se ba­ve umje­tnoš­ću. Me­đu­tim, pu­bli­ka odlu­ču­je šta že­li tro­ši­ti od to­ga.

NN: Ko je naj­ve­ći kri­vac za tu sli­ku? Sa­ma pu­bli­ka ili druš­tvo i me­di­ji?

MAS­SI­MO: Druš­tvo ko­je us­mje­ra­va pu­bli­ku je kri­vac. Pu­bli­ku ko­ja se za­do­vo­lja­va por­no­gra­fi­jom, a ne be­le­tris­ti­kom. Ja znam da za­do­vo­ljvam, re­ci­mo, ot­pri­li­ke je­dan pos­to slu­ša­telj­stva. Ge­ne­ral­no od svih lju­di ko­ji ov­dje ži­ve, mo­ja pu­bli­ka je je­dan pos­to lju­di i me­ni se to ja­ko svi­đa i ja ne tra­žim vi­še.

NN: Šta je to naj­va­žni­je za je­dnog umje­tni­ka po­put Vas - da op­sta­ne, os­ta­ne do­slje­dan se­bi i ne po­kle­kne tren­do­vi­ma šun­da i ki­ča ko­ji vla­daju es­tra­dom?

MAS­SI­MO: Vrlo je la­ko iza­zva­ti paž­nju me­di­ja ek­sce­som. Da­kle, po­pneš se na šank i mo­kriš po gos­ti­ma i odmah si na na­slo­vni­ca­ma svih no­vi­na na­re­dnog da­na. Me­ni je dra­že iza­zva­ti me­dij­sku paž­nju do­brom pje­smom, do­brim umje­tni­čkim re­zul­ta­tom, sa­vrše­nom pro­du­kci­jom, a ek­sces je ne­što što se mo­ra is­kre­no do­go­di­ti. Na­ža­lost, me­dij­ski ek­sces i ek­sce­sne oso­be smo po­če­li izje­dna­ča­va­ti. On­da su ek­sce­sne oso­be lju­di ko­ji pu­ne naj­ve­ći pros­to­r i ima­ju naj­ve­ću paž­nju. Ali, opet po­nav­ljam, ja sam s tim u mi­ru i ta­ko se de­ša­va fil­tra­ci­ja. Kod me­ne ne­će slu­ča­ja­no do­le­tje­ti ne­ko ko ne tre­ba da bude na kon­cer­tu, lju­di ko­ji do­la­ze zna­ju ta­čno za­što su tu.

NN: Vla­da miš­lje­nje da ni­ka­da ni­je bi­lo go­re vri­je­me za lju­de ko­ji ži­ve od po­pa i ro­ka. Ka­kav je Vaš stav po­vo­dom to­ga?

MAS­SI­MO: To jes­te do­ne­kle is­ti­na. Re­ci­mo, ne­ka­da, ka­da go­vo­ri­mo o no­vom va­lu, do­go­dio se val in­te­le­kta i val kre­ati­vnos­ti, ko­ji je htio ne­što mi­je­nja­ti i po­ka­za­ti da ne mo­ra­mo imi­ti­ra­ti ino­zem­stvo, jer ima­mo do­vo­ljno na­šeg. Re­ci­mo, osam­de­se­tih ono što se kod nas stva­ra­lo ka­sni­lo je sve­ga nekoliko sa­ti od ono­ga što se de­ša­va­lo u Lon­do­nu. Da­nas je svi­jet kon­zu­mis­ti­čki ori­jen­ti­ran. Do­vo­ljno je po­slu­ša­ti ra­dio-sta­ni­ce i sve dje­lu­je kao je­dan zvuk. Ja­ko du­go se ni­su po­ja­vili no­vi Hen­driks, no­vi "Zep­pe­li­ni", je­dnos­ta­vno ne­ma to­ga jer mla­dost na­ša mi­sli da mo­gu do­ma sa­mi kra­du­ći ko­ma­di­će stva­ra­ti gla­zbu. A ja lju­di­ma ka­žem - ne­moj bi­ti pje­vač, bu­di gla­zbe­nik. Ti mo­raš bi­ti u sta­nju uze­ti je­dan in­stru­ment i po­ka­za­ti šta znaš. Ako to ne­maš, ne­moj se ti­me ba­vi­ti jer ja te ne sma­tram ozbi­ljnim.

O no­voj pje­smi

NN: Na­ja­vi­li ste i no­vu pje­smu. Mo­že­te li nam re­ći ne­što o njoj?

MAS­SI­MO: Pje­sma se zo­ve "Ne­ka ti plo­ve bro­do­vi" i ja bih je smjes­tio izme­đu pje­sa­ma "Ti­ši­na" i "Iz je­dnog po­gle­da". Stra­šno po­zi­ti­vno ori­jen­ti­ra­na i ukla­pa se uz vru­ći­nu, lje­to i mo­re. Zasa­d do­bi­jam ja­ko po­zi­ti­vne in­pu­te o to­me šta lju­di mi­sle o pje­smi.

Foto: Jelena Đurđević