Nenad Milosavljević, osnivač i vođa niške grupe "Galija", koja postoji već 31 godinu, preturio je preko glave, prstiju i gitarskih žica 17 albuma ove grupe, ali i muziku za preko stotinu pozorišnih predstava i tri domaća filma.
Pjesme sa posljednjeg albuma pod nazivom "Dobro jutro, to sam ja" rado se slušaju, a prilikom Milosavljevićevog gostovanja u Foči otkrili smo šta nam to novo sprema "Galija".
NN: Muzikom se bavite od malih nogu. Malo kome je poznato da ste u Nišu završili Fakultet zaštite na radu i stekli zvanje inženjera. Međutim, Vama je fakultetska diploma ostala u fioci, dok gitaru nikad niste ispuštali iz ruke. Zašto?
MILOSAVLJEVIĆ: Verovatno zato što me fakultet praktično nije ni zanimao. U stvari, ja sam studirao da bih svirao. Moj otac je bio patrijarhalnog vaspitanja i njegov rezon je bio: "Dam ja tebi parče hleba u ruke, a ti sa životom učini što želiš'. I onda, kada sam završio srednju školu on je odmah krenuo da me zapošljava, čak je našao i neku žešću vezu u "Niš-expresu" da radim kao kondukter. Da bih izbegao taj "problem", ja sam 'ladno upisao fakultet. Shvatio sam da jedino dok studiram dobijam na vremenu. Naravno, to studiranje je moralo i da se završi. U moje vreme se slušao otac, šta ćale kaže, to je zakon. To je bio razlog zašto sam upisao fakultet.
NN: Prije nego što je osnovana grupa "Galija", počeli ste pisati muziku za pozorišne predstave?
MILOSAVLJEVIĆ: Da, čak se i grupa osnovala zbog zahteva za jednom pozorišnom predstavom. U stvari, moja prava ljubav i razlog bavljenja muzikom je pozorište. Ja sam u pozorišu jako dugo, još od 1972, tako da sam do sada preko stotinu predstava "opremio" muzikom.
NN: Okušali ste se i sa filmskom muzikom?
MILOSAVLJEVIĆ: Filmska muzika je više bila posao. Zahtevalo se od mene da uradim muziku za "Zonu Zamfirovu". I tema mi je bila primamljiva, s obzirom da je to bio prvi film iz mog kraja. Pokazalo se da je to svar cele Srbije, da je to kulturološka priča gde se o Srbima priča na jedan lep način i da je zahtev za tom pričom i te kako važan. I to je bio razlog zbog čega smo mi u stvari svim srcem radili film. I to se i pokazalo, jer 1.400.000 plaćenih ulaznica je cifra koja je više nego fascinantna. Znam podatak da je, recimo, "Bitka na Neretvi" u onoj Jugoslaviji bio najgledaniji film u istoriji te kinematografije sa 870.000 prodatih ulaznica. Posle toga sam radio "Pljačku Trećeg rajha". On nije zabeležio takav uspeh, ali je i taj film bio najgledaniji film godine. On je dogurao do nekih 400.000-500.000. Počeli smo da radimo prvi dečji film "Vilenjakova priča", koji bi trebalo da završimo krajem godine. Još jedan film je započet, snimili smo neke kadrove. To je film o Jovanu Dučiću.
NN: Jednom ste rekli da je nastavnik Sotirov "kriv" što se bavite muzikom?
MILOSAVLJEVIĆ: Soća, pa naravno. U osnovnoj školi bio sam do petog razreda odličan, a onda dobar, bavio sam se nekim drugim stvarima... Stalno me je vukao u taj muzički kabinet. I onda se sećam da sam se prvi put, još kao osnovac, upoznao sa slikanjem muzike. Znači, kako se muzikom slika jer muzika ne služi samo za zabavu. Naravno, 90 odsto ljudi o muzici razmišlja kao o zabavi, ali muzika ima neverovatan spektar. Onaj ko malo zagrebe u tu vrstu stvaralaštva ukapira da je slikanje muzikom jedno od najsnažnijih slika, koja ostane zauvek. Nije ni čudo što se čovek "zaveže" za neku pesmu. Kada bi je analizirao, ne bi ona možda zaslužila to mesto, ali moć slikanja života, odnosno poistovećivanje sa nekim od najemotivnijih trenutaka u životu, ostavlja trag do kraja života. Sama muzika, ta organizacija zvuka kod ljudi, kao da je melem na dušu. Taj deo priče mi je on objašnjavao kroz stare klasike. Tačno, kad uđeš u taj svet shvatiš da nije ni slučajno što je klasična muzika proglašena kao jedna od najvećih umetnosti u istoriji ljudskog društva.
NN: "Galija" je na sceni preko tri decenije. Koje godine pamtite kao najbolje?
MILOSAVLJEVIĆ: Sve godine su imale neku svoju draž. One su prosto neuporedive iz prostog razloga zato što je život pokretna svar. Ni čovek nije isti iz godine u godinu. To ne možeš da odvojiš jer je to živa materija; da nije tako, ni umetnost ne bi imala smisla. Umetnost je upravo u tom življenju života. Ono što mogu da izdvojim jeste tamo gde sam bio najuzbuđeniji, a to je bio prvi album. Kad čovek objavi prvi album, to je kao da je ostvario svoj najveći san. Onda mogu da se setim, recimo, tog prvog koncerta koji sam napravio u Nišu povodom 20 godina "Galije". To je zato što sam kao klinac tu učio gitaru. Na stranu da li je to bio najveći koncert ili nije. To je potpuno nebitno, ali je za mene to značilo puno, baš kao i prvi album.
NN: O grupi "Galija" objavljena je istoimena knjiga koju je napisao Milan Kerković, novinar iz Niša. Kako je nastala ta knjiga?
MILOSAVLJEVIĆ: Kerko je u stvari naš komšija. On je to uradio na svoju ruku, odnosno, to je bila njegova inicijativa i njegova želja. Bilo je velikih problema oko te knjige jer se nismo mogli setiti svega. Kako spakovati u jednoj knjizi događaj dug 30 godina? Tako da ona ima mana, slažem se sa nekim kritičarima, ali je ona izuzetno vredna, pogotovo što je uspela da zarobi bar deo nekog vremena. Tu je njena najveća vrednost. Ne treba biti neskroman prema Kerkoviću. On je, doduše, novinar po vokaciji, on nije pisac. Ta knjiga nije imala za cilj da bude neko književno remek-delo, nego je imala taj neki novinarski zvuk i karakter. Tako da ja jako cenim to što je taj čovek uradio. Sad se sprema nova knjiga jer je prva tretirala period do 1987/88. godine. Tu se stalo pa sad trebamo zahvatiti vreme od devedesete, ovaj najinteresantiniji period, sam raspad Jugoslavije i šta se sve dešavalo, kako smo mi to videli.
NN: Na čemu trenutno radite?
MILOSAVLJEVIĆ: Upravo radim dva albuma. Jedan se zove "Nečujna zvona" i on je posvećen izvornoj kosovskoj muzici, tretiranoj na klasičnom principu, i tu će pevati neki ozbiljni majstori solo pevanja. Ona jeste narodna muzika, ali je to postavljeno na uzvišeniji nivo, što mi je i bio cilj. Naravno, poslije te ploče izlazi naš 18. album, tako da se nadam da ćemo ga završiti do oktobra meseca. Do kraja godine moram da završim i film "Vilenjakovu priču". Već od septembra moram da radim "Malog princa", tako da će praktično do kraja godine biti, što bi se reklo, "k'o živ, k'o mrtav".