Iako je u februaru tekuće godine zakoračio u osmu deceniju, Nenad Milosavljević, alijas Neša Galija, i dalje pjeva, svira, komponuje. Na posljednjem albumu "Galije", objavljenom u izdanju PGP RTS prije šest godina, otpjevao je stihove: "Nešto me goni/ da se borim k'o lud/ maratonci na kraju/ trče počasni krug".
Na sreću njegovih brojnih obožavalaca, posljednji krug se još uvijek ne nazire, a dokaz da se bori "k'o lud" jeste i to što je novi album "Galije" već napisao.
To je otkrio u razgovoru za "Nezavisne novine", kojima je dao intervju povodom "Mostar Summer Festa", na kojem "Galija" nastupa 28. juna.
Frontmen grupe koja će za tri godine proslaviti nevjerovatnih pola vijeka karijere, pred nastup u Mostaru, pored toga koje ga uspomene vežu za grad na Neretvi, govorio je i o rok poeziji, poeziji i pjesnicima, pozorištu i naravno o muzici.
NN: Kakva sjećanja Vas vežu za Mostar?
MILOSAVLJEVIĆ: Mostar je za nas grad gde se dobro svira. Sećam se gotovo svakog koncerta koji smo održali u tom gradu u proteklih petnaestak godina, čak smo počeli da pamtimo lica onih najvatrenijih i najvernijih koji nas prate na svakom koncertu koji smo održali u Mostaru i okolini. Jako je lep osećaj kada tako nešto doživljavate, osećate se kao da ste kod kuće te je sasvim normalno da se uvek radujemo kada ponovo dolazimo u Mostar.
NN: Sa najčuvenijim Mostarcem Aleksom Šantićem dijelite naziv pjesme "Mi znamo sudbu". Koliko su u formativnim godinama na Vas uticali Šantić i pjesnici njegovog doba?
MILOSAVLJEVIĆ: Mislim da je to više splet okolnosti jer su nam posle toliko vremena, od onog njihovog doba, usta i dalje puna slobode. Nekako nam se nameću slične teme i slični događaji. Povodi su slični, te su nam i reakcije i razlozi za pisanjem slični. Možda događaji u proteklih 40 godina imaju drugačije odelo, ali moda je ista ili makar slična, kao da nas u svakoj generaciji sustiže slična sudbina ovenčana karmom iz davnih vremena. Da bude veće ironije, i živim u Šantićevoj ulici.
NN: Na Vašem aktuelnom albumu nalaze se pjesme naših velikih savremenika Matije Bećkovića i Pere Zupca. Kakve su, ako nije tajna, bile njihove reakcije na snimljene im stihove?
MILOSAVLJEVIĆ: Od samog početka moje stvaralačke karijere bio sam opsednut našim pesnicima i to me prati do dana današnjeg. Ovaj put sam izabrao Peru Zupca i Matiju Bećkovića. Meni je bio posebno zanimljiv Matijin izraz lica kada sam mu pustio spot sa temom: lice kao platno. Slušao je muziku i gledao one boje koje su mi se slivale po licu, jasno mu se na licu izražavalo iznenađenje, jer su njegovi stihovi delovali baš kao umetnička slika koja je menjala karakter lica u svakom narednom trenutku. Pero Zubac mi je rekao da on nikad ne bi pretpostavio da može ići ovakva muzika na njegove stihove. Rekao mi je da je on zamišljao bećerac na njegove stihove, s obzirom na to da se i on bavi muzikom, svira gitaru, naravno privatno. Bio je vidno zadovoljan.
NN: Da li se i koliko promijenio pogled akademske zajednice na rok poeziju nakon što je Bob Dilan dobio Nobelovu nagradu za književnost?
MILOSAVLJEVIĆ: Poezija Boba Dilana je personifikacija rok poezije dvadesetog veka. Nobelova nagrada je svakako priznanje za sve stvaraoce rok kulture koja je obeležila više od polovine prošlog, pa i početak ovog veka. Akademska zajednica ima svoja pravila i odnos prema novom stvaralaštvu gradi na osnovu kvaliteta i dugotrajnosti. Ja pre verujem da je Nobelova nagrada došla kao posledica stava akademske zajednice u svetskim okvirima, pa samim tim bi trebalo da se dešava i kod nas. Nažalost, liberalni kapitalizam je učinio svoje. Sve što zahteva temeljitost, strpljivost, talenat za stvaranjem, nestalo je zbog klime koju stvara ovakav sistem. U svetu u kome se sve meri novcem mnoge ljudske duše nestaju, te i velika umetnička dela sposobna da preskoče čitave vekove. Rok kultura je samo jedan tren u ljudskoj civilizaciji koja ima snagu dugotrajnog delovanja i sposobnost samotransformisanosti.
NN: Počeci "Galije" vezani su za glumca Desimira Stanojevića i pozorište. Koliko u posljednje vrijeme sarađujete sa pozorišnim kućama?
MILOSAVLJEVIĆ: On je u to vreme vodio amatersko pozorište "Treća polovina" i ujedno radio kao reditelj njihovih predstava. S obzirom na to da sam se ja bavio pisanjem muzike za pozorišne predstave, on je zatražio da uradim i ujedno izvedem muziku za predstavu "Ljubav i Oliver". Tražio je da napravim bend sa kojim bi to sve izveo. Posle prve reprize ove predstave, zajedno sa članovima tog benda, odlučili smo da nastavimo sa radom nezavisno od pozorišta. Nažalost, gotovo i da ne radim na pozorišnim predstavama poslednjih godina zbog nedostatka vremena koje iziskuje taj vid angažmana.
NN: U aprilu ste svirali u Amsterdamu. Kakvi su utisci?
MILOSAVLJEVIĆ: Bilo je odlično, skupilo se dosta ljudi sa naših prostora.
NN: Kada publika može da očekuje novi materijal "Galije"?
MILOSAVLJEVIĆ: Novi album je napisan. Ne znam kad ćemo početi sa snimanjem jer još uvek razmišljamo kako rešiti novonastale organizacijske probleme koji prate muzičku industriju.
NN: Da li je politika kojom ste se bavili donijela više štete ili koristi "Galiji"?
MILOSAVLJEVIĆ: Politika nije apsolutno imala nikakve veze sa mojom muzikom, te samim tim nije imala šta da donese ili ne. Bavio sam se intelektualnom svojinom i imao sam neke svoje stavove u vezi sa tim. Nešto je prošlo, nešto ne, u svakom slučaju odavno više nisam u tim vodama.
NN: Šta pripremate za jubilarnih pedeset godina postojanja grupe?
MILOSAVLJEVIĆ: Još nismo odlučili. Postoji puno planova, a za koji ćemo se odlučiti u ovom trenutku još ne znam. Samo da nas zdravlje posluži, a ideja nam nikada nije manjkalo.
NN: Šta je to što Vas i danas "goni da se borite kao lud", kako kažu stihovi sa Vašeg albuma "U raju iznad oblaka"?
MILOSAVLJEVIĆ: Postoji samo jedan razlog, a to je neizmerna ljubav prema muzici i poslu kojim se bavim.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.