Dejan Cukić, tašmajdanski muzičar, tekstopisac i muzički novinar, najmanje tri decenije odano "služi" regionalnoj rokenrol sceni.
Bio je član mnogih manje i više poznatih rokenrol bendova i dobro pozicionirani solista. Dvadeset godina solo karijere zaokružio je nedavno objavljenim i 11. po redu albumom "Ubrzanje". Koncertna promocija ovog optimističnog, poletnog i vedrog albuma nedavno je održana u Sarajevu i Mostaru.
"To mi drago, jer album je tek objavljen. Što se tiče izlaska albuma, bilo je dosta odlaganja. Najavljivao sam ga za kraj prošle godine. Srećom, stvari koje su se događale bile su dobre i uticale na kvalitet albuma. Dobili smo postprodukciju u Berlinu. Sve je urađeno u dobrom studiju, što je bilo jako važno, jer je album rađen s pet različitih producenata. Svaka pesma je rađena da opstane i da je se ne stidim posle. Album 'Ubrzanje' nosi puno optimizma", kaže Cukić.
NN: U čemu se ogleda taj optimizam?
CUKIĆ: Zvuči dosta poletno i vedro. Ako neko pažljivo presluša tekstove osetiće taj neki drugi sloj, u kojem se oseća i sva ta muzika vremena u kojem živimo, ali u ličnom aspektu snaga i teretu godina koje ja imam. Čoveka godine obogate nekim iskustvima koja su nezamenjiva. S druge strane, to je nekakav teret koji osećaš i kažeš: 'Au, ajmo još. Ajde da ubrzamo'. I to je poenta "Ubrzanja".
NN: Na albumu "Ubrzanje" našle su se i dvije obrade Boba Dilana i Branimira Štulića. Zašto ste odlučili da obradite pjesme ovih umjetnika?
CUKIĆ: Radio sam jedan album u ograničenom tiražu za pozorišnu predstavu koja se zvala "Divlji med" i to su bili prepevi pesama Boba Dilana. To sam snimio samo s akustičnom gitarom. Onda smo jednu od tih pesama "Forever Young" ili "Zauvek mlad" u mojoj obradi počeli da sviramo i na koncertima. Dobro zvuči, i onda kada smo ušli u studio da radimo album, to je bila jedna od prvih stvari koju smo zasvirali, kao ajde da se zagrejemo s onim što znamo. To nam se jako dopalo i onda smo je ostavili. A što će tiče Štulića, postoji neka veza između nas dvojice. Na mom prvom albumu, koji je snimljen pre tačno 20 godina, obradio sam njegovu pesmu "A šta da radim".
NN: Da li ste u kontaktu sa Štulićem?
CUKIĆ: S njim se nisam čuo sto godina. Mi smo se super družili kasnih osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka. Imao sam neki njegov broj telefona koji je promenio. On je malo privatan. Njega toliko ljudi gnjavi. Možda ja grešim, možda bi se on i obradovao da se pojavim ili da ga nazovem. Ali, ja sam toliko svestan da njega smaraju mnogi ljudi, još mu ja falim.
NN: Napisali ste biografiju Frenka Zape i "Rolingstonsa". Planirate ostati u ovim muzičko-književnim vodama?
CUKIĆ: Možda se jednog dana posvetim i beletristici, možda jednog dana kad porastem. Mnogi me ljudi teraju da napišem i svoju biografiju. Sada mi je važan album. Uvek me spreči nešto drugo, što je u tom trenutku mnogo važnije. Trenutno mi je "Ubrzanje" centar života. Posle biografije o "Stonsima" izašla je moja knjiga, priče o pesmama "45 obrtaja". Nedavno sam radio prevod autobiografije Erika Kleptona. To treba da izađe uskoro. Sad su nudili da prevodim Džonija Rotena, ali nemam vremena za to. Ne znam, kada završim ovaj ciklus i promociju albuma, onda ću verovatno opet sesti nešto da pišem, možda baš autobiografiju.
NN: Nedostaje li Vam nekadašnja rokenrol scena bivše Jugoslavije?
CUKIĆ: Nedostaje mi ta osovina koja je postojala na relaciji Beograd - Zagreb - Sarajevo, gde su se bendovi kretali i međusobnom energijom uticali jedni na druge. Jedan zanatski perfekcionizam Zagreba je uticao na neku urbanu energiju koju je Beograd nosio. Opet, Sarajevo s tim svojim specifičnim duhom koji je bio nekako objedinjujući u to vreme. To su bile neke stvari na kojima smo se mi "klackali" i uticali jedni na druge. To je uvek zdravije nego da čovek sedi u kavezu i da se ljulja kao papagaj.
NN: Da li osovina Zagreb - Beograd - Sarajevo ima nekih sličnosti sa današnjom rokenrol scenom u Hrvatskoj, Srbiji i Bosni i Hercegovini?
CUKIĆ: Ja sam imao sreću da budem deo generacije koja se pojavila, radila u vreme kada su to bile najbolje godine za rokenrol u ondašnjoj zemlji. Osamdesete godine su bile vreme kada su svi slušali rokenrol. Tada su se naši albumi prodavali u trista i više hiljada primeraka. To su bili fantastični tiraži u svetskim okvirima. Divim se ljudima koji se danas bave rokenrol muzikom. To je znak da oni to rade iz čiste ljubavi, entuzijazma. Zaista, niko danas ne može da krene u rokenrol verujući da će napraviti neke pare i karijeru. To su zaista klinci koji veruju u sebe.
NN: S obzirom na to da ste iskusan kreativac kada je u pitanju pisanje, da li narodnjaci traže da pišete za njih?
CUKIĆ: Od mene baš i ne. Ja važim za nekog ko se ne bi tu baš snašao.
NN: Kada biste imali pravo na izbor, koga biste odabrali od narodnjaka da otpjeva neku Vašu pjesmu?
CUKIĆ: Ne bih birao. Napisao bih pesmu za bilo koga ko misli da ja mogu nešto da mu pomognem. Ja nikad nisam koketirao u svojoj muzici s time. I uvek me ljudi smatraju za nekog ko je potpuno van te narodnjačke muzike. Svaki posao je zanimljiv izazov. Ne potcenjujem ničiji uspeh, ali ja tu muziku ne razumem. Voleo bih kad bih razumeo šta je tu lepo. Zaista se ne uživljavam u tu muziku. Nikad nisam bio na takvom koncertu. Ma, ja ne umem ni čašu da razbijem. Meni je to potpuno strana emocija. Ali, ja te ljude poštujem upravo zbog toga što rade nešto što ja niti volim, niti razumem. Ali, vidim da to ljudi vole i da su uspešni u tome. Svaka čast.