Što se tiče mog života, kod mene se jedino nešto dešava na muzičkom planu. Poslednjih sedam godina nastupam sa bendom "Rich Bitch", kao specijalni gost, međutim, mi smo već napravili neku zabavno-ozbiljnu varijantu, kaže u intervjuu za "Nezavisne" Tanja Jovićević, poznatija kao vokal sastava "Oktobar 1864".
"Uglavnom sviramo po klubovima, družim se sa ljudima i to je jako lepo. Drago mi je što mogu da izvodim muziku koju volim i koja je mene obeležila", dodaje ona.
Ističe da je poslije dužeg perioda počela da izvodi pjesme "Oktobra 1864", ali ih je, kako kaže, malo "obrnula" i promijenila.
"Nismo mi još sto odsto zadovoljni, jer se stalno menjaju članovi benda. Ali, ipak imamo neki okvirni odgovor i za sada su klubovi primarna stvar", ističe Jovićevićeva te progovara o muzici uopšte, sceni i planovima.
NN: Da li, možda, uskoro planirate neko autorsko izdanje?
JOVIĆEVIĆ: Planiram ja to već 20 godina, i od 1993. godine imam vrlo interesantne komade. Međutim, nisam uspela da se prvenstveno ja organizujem, ali mi se čini da nije loše što je prošlo toliko vremena. Kad sam preživela sve što sam preživela, onda ću još sačekati. Možda meni i ne treba tolika briga, a ne pričam samo o finansijama, ali pesmama treba. Za pesme hoću sve najbolje, a meni šta bog da.
NN: Ko je zadužen za stvaranje tih pjesama?
JOVIĆEVIĆ: Ja sam koautor pesama, a autor je Luka Slavnić, koji je sada u inostranstvu. Videćemo, ima tu raznih ponuda. Preslušavam neke pesme koje mi šalju prijatelji koje sam srela nakon 25-30 godina, kao što je Cvele, koji svira bas u Bajaginim "Instruktorima", do nekih ljudi koji su uglavnom muzičari. Dakle, ne prevelike zvezde, već prvenstveno muzičari, ljudi sa kojima sam na najboljoj talasnoj dužini, pošto mene, na sreću, niko ne doživljava kao pevačicu, već kao muzičara. To je veliki kompliment! Ja radim, snimam pesmu po pesmu, vrlo malo radim u studiju i to mi je jako žao, ali šta je tu je. Reč je o modernoj muzici sa primesama životnog iskustva.
NN: "Oktobar 1864" se raspao, iako ste imali materijal za novi album. Da li je, možda, izvjesno novo okupljanje?
JOVIĆEVIĆ: Znam da je bilo lepo do onog trenutka kada smo došli u kreativnu krizu, kada sam ja počela malo drugačije da razmišljam i da se ne osećam delom te sredine. Meni jesu te nove stvari bile malo morbidne, ali to nije razlog zašto se sve završilo. Počeo je taj nesrećni rat i mislim da nije bio red da mi tu nešto pevamo, a da ljudi gube ono najdragocenije - život. Bilo ko da je u pitanju! Od tog trenutaka sam počela da se bavim džezom, nisam imala bend, nemam ga ni danas. "Rich Bitch" nije moj bend, to su oni i ja. Vrlo je teško "braniti" se od toga kad vas ljudi vole i prihvataju, oni hoće novo, ali ja to nemam. Još nemam ništa u šta verujem. Imam pesme koje sam uradila za Željka Mitrovića i njegov album, a i za to se čeka nastavak, koji će da usledi ili ne, videćemo. Postoji i ideja o novom okupljanju, ali vreme je relativna kategorija, pa se čekaju neke odluke. I ja sam nedavno čula da postoji mogućnost da se to desi.
NN: Kako gledate na one izvođače koji su nastavili, bez obzira što im se spočitava da žive od stare slave i da nove pjesme nisu kvalitetne?
JOVIĆEVIĆ: Da, samo su nastavili, ali mi nismo imali tu priču. Na tu temu mogu da kažem da svako ima svoju odgovornost. Mene mogu da proglase i kukavicom, nema frke, ali naravno da se bojim kako ću biti shvaćena. Uvek sam vodila računa, ne o tome kako pevam, nego šta govorim ljudima. Rekla bih da je problematičnija ta poruka koju nose pesme, poruka vremena. Ionako je sve otišlo dođavola, zašto ja da vas podsećam na to?! Ja se okrećem nekim drugim stvarima na drugačiji način, a opet se ne izdvajam. Nemam ništa protiv ni onih koji trenutno vladaju muzičkom scenom, samo više nikome ne verujem.
NN: Da li je onda muzika u regionu završila u nekom ćorsokaku?
JOVIĆEVIĆ: Neću ja biti baš toliko stroga, ima tu interesantnih stvari, nekih ljudi i momenata. Ali, kada neko radi tri posla istovremeno, a muzika mu dođe kao neki hobi, onda ne vredi. To je ta jedna istina. Čini mi se da je samo iskrenost u pitanju. A i mlade generacije koje slušaju nove bendove... Ako se to njima sviđa, ja sam na njihovoj strani. Samo neka meni daju šansu da je radim ono što ja hoću, ako može. Ako ne može, čekaćemo još 20 godina.
NN: Ko je, po Vašem mišljenju, glavni krivac za takvu situacije?
JOVIĆEVIĆ: Odgovor je, zapravo, vrlo prost. Nema tržišta, nema diskografskih kuća za neku drugu vrstu muzike, a moglo bi da bude. Niko neće da shvati da ovde postoje neki mladi ljudi koji bi slušali nešto drugo, a oni koji bi mogli to da promene, nisu zainteresovani. Ne mislim samo na medije i na izbor, već na osnivanje diskografskih kuća, pošto je to danas mnogo lakše nego pre.
NN: Pjevali ste prateće vokale na albumima i turnejama "Ekatarine Velike". Kako je bilo sarađivati s njima?
JOVIĆEVIĆ: Ja nisam sarađivala sa "Ekatarinom", ja sam sarađivala sa Milanom Mladenovićem, koji me lično pozvao kao svoju sestru i prijateljicu. Milan je imao malo prijatelja, a ja sam privilegovana. Ne znam zašto. On je voleo da ima pored sebe nekoga ko je mogao i želeo da peva slično njemu i to je to. Mi smo se upoznali tako što je on došao u studio i pitao da otpeva prateće vokale za pesmu "Želim te". Meni je to i danas neverovatno. Ja nikada nisam mogla da otpevam to što je on otpevao. On je u to ušao čistog srca.
NN: Prema riječima nekih članova EKV-a, dobar dio ljudi koji se pojavljuje u dokumentarom filmu "Kao da je bilo nekad", u kojem ste i sami učestvovali, zapravo uopšte nije bio blizak sa Milanom Mladenovićem.
JOVIĆEVIĆ: U tom filmu se pojavljuju ljudi koji nisu deo njegovog života, to je tačno. Ali, kao što obično u našim životima bude, uvek dođe neko treći i uzme nam sreću. Taj čovek, koji je režiser i novinar, iskoristio je šansu. I ja sam bila, onako malo razočarana, pogotovo zato što mi se čini da to nasleđe "Ekatarine Velike" izrabljuju, doduše, ne svi. Ja sam, takođe, vrlo teško pristala na saradnju sa "Tribute To EKV", ali dobila sam priliku da na drugačiji način obradim Milanove pesme i da ih izvodim, na tim specijalnim nastupima. Ali, sada više ni s njima ne radim. I to mi nije baš nešto sjajno.
Nema koncerta koji želi posjetiti
NN: Postoji li neko novi sa ovdašnje muzičke scene koga biste posebno izdvojili?
JOVIĆEVIĆ: Ne toliko da bi me to ponukalo da odem na koncert i vidim šta ti ljudi rade. Međutim, moj kriterijum je samo za ono što ja radim, to mi je najbitnije. Ako oni misle da je to dobro i ako mogu da izađu pred ljude sa nečim što oni misle da treba, to je njihova stvar. Ako možeš da staneš sa punom odgovornošću, i ljudskom, moralnom, duhovnom i materijalnom, onda je to u redu.