Koncert kamernog hora "Emanuil" iz Valjeva biće održan 22. marta, s početkom u 20 časova u Koncertnoj dvorani Banskog dvora, pod dirigentskim vođstvom Vanje Urošević, a riječ je o nagrađivanom horu koji autentičnim interpretacijama duhovne, folklorne i umjetničke muzike oživljava bogatstvo različitih epoha i tradicija, ostavljajući snažan utisak na svakom nastupu.
"Budući da je ovo naša prva horska poseta vašem gradu, veoma smo uzbuđeni i sa velikim nestrpljenjem iščekujemo predstojeći koncert. Toplina reči i veliko srce ljudi koji ovde žive uveravaju me da ćemo imati jedno prijatno, ljubavlju i pitkom muzikom ispunjeno veče", rekla je Vanja Urošević na početku razgovora za "Nezavisne".
Uroševićeva ovim sastavom, kojem je glavni cilj popularizacija klasične horske muzike kod odraslih, diriguje od osnivanja 2015. godine, a više o predstojećem koncertu u Banjaluci, dirigentskom pozivu, pedagoškom radu i horskoj muzici govorila je za naš list.
NN: Kakav repertoar pripremate za koncert, kakva djela nas očekuju?
UROŠEVIĆ: Za ovu priliku pripremili smo kompozicije koje nose poruku ljubavi, smatrajući je univerzalnim pokretačem. Moto koncerta je: "Slava Bogu na nebu, na zemlji mir, a među ljudima dobra volja". Izvešćemo duhovne, folklorne i popularne horske kompozicije obuhvatajući regionalnu i svetsku kulturnu baštinu, ne izostavljajući dela horskih klasika: Mokranjca, Bortnjanskog i drugih.
NN: Jedna od odlika hora "Emanuil" jeste izvođenje kompozicija duhovne muzike. Koliko je duhovna muzika razvijena na našem području, da li može da parira duhovnoj muzici nekih drugih zemalja ili našoj etno-muzici?
UROŠEVIĆ: Poput folklora, duhovna muzika i crkveni horovi su na našem području oduvek bili čuvari kulture i tradicije, izraza i iskonskih osećanja, sredstvo za prenošenje raznih poruka i pouka. Skoro svi poznati domaći kompozitori su se u doba najveće duhovne zrelosti obraćali putem kompozicija ovog žanra. Iako se na našem repertoaru zbog snažnih osećanja koje izazivaju na svakom koncertu nalaze duhovne kompozicije ruskih autora, ne izostavljamo ni kompozitore poput Mokranjca i Stankovića, koji su baš u ovom žanru baštinili svoja, a time i nacionalna, remek-dela. Moram pomenuti i to da mnogi mladi kompozitori i naši savremenici stvaraju impresivne i inspirativne duhovne kompozicije. Neka od tih dela su čak kanonizovana i izvode se na bogosluženjima. Na koncertu ćemo izvesti jednu kompoziciju Vašeg sugrađanina, a našeg dragog prijatelja, gospodina Mladena Matovića. Kada sam prvi put čula izvođenje ove duhovne kompozicije prožete folklornim elementima, ostavila je na mene tako snažan utisak da sam je danima proživljavala i promišljala o njenom sadržaju, zvuku i poruci. Bila sam obuzeta osećanjem ponosa i radosti, odgovornosti i strepnje od prolaznosti i večnosti. Danas, kada je imamo na repertoaru, potpuno me razoružava muzički izraz koji je kompozitor upotrebio na tekstu "Zavet deca ostaviše". Kada je u pitanju popularnost, smatram da tu veliku ulogu igra interpretacija. Ukoliko hor sasvim razume poruku koju treba da prenese publici i oseća je svim svojim bićem, duhovna muzika može ostaviti još dublji trag u trenutku slušanja, ali se, za razliku od etno-muzike, tu duže zadrži.
NN: "Emanuil" izvodi i kompozicije raznih epoha i žanrova. Koliko je izazovno uklopiti sve u jedan program i na koji način Vi pristupate tom poslu?
UROŠEVIĆ: Prevashodno smatram da je negovanje različitih epoha i žanrova veoma važno za usavršavanje horskog sastava, jer se kompozicije nastale u različitim muzičkim periodima i sa različitim namenama i namerama moraju drugačije izvoditi. To širi dijapazon izvođačkog umeća. Drugi razlog je bogatstvo horske baštine, i naše i svetske, jer svako delo nosi duh jednog vremena. Njihovim izvođenjem proživljavamo momente u kojima su nastale i time bogatimo svoje izvođačko iskustvo i živote. Kada koncipiram program za koncert, najpre osmotrim sastav pred kojim stojim i sa kojim radim. Zavisno od toga, promislim kako se zajedno osećamo u tom momentu i kako bih volela da se osećamo kada koncert prođe. Potom biram kompozicije i testiram njihovo dejstvo kroz raspoloženje horista tokom probe i nakon nje. Na kraju, kroz poruku koju muzikom želim da prenesemo izlazimo pred dragu publiku i delimo svoj svet sa njima. Budući da muzika ima univerzalni jezik i da program vezuje jedna poruka, ne nalazimo prepreku u vidu epohalne razdvojenosti ili žanrovske različitosti.
NN: Dirigent je osoba koja muzici daje fizički oblik, ona postaje vidljiva. Koliko slobode u izražavanju nosi ovaj poziv?
UROŠEVIĆ: To ste divno zaključili! Dirigent je ujedno mađioničar, slikar, ali i arhitekta. Ovaj način muzičkog izražavanja daje onoliko slobode koliko je imamo u svom srcu i umu. Toliko koliko dirigent može da sagleda svojim bićem. Ali ta sloboda ne sme biti zloupotrebljena. Mora se poštovati volja kompozitora, smernice koje su zapisane, ali i one koje nisu, a moramo ih tumačiti u skladu sa duhom vremena u kom su nastale, ili namenom za koju su pesme pisane.
NN: Osim dirigovanja, Vi ste zajedno sa Nikolinom Ninić organizatori i idejni tvorac Valjevskog festivala horova "HorFest". Koliko je za horske stvaraoce značajno da postoje ovakve manifestacije, koje benefite one donose?
UROŠEVIĆ: Ideja o osnivanju "HorFesta" inicijalno je potekla od naše velike želje da se horovima, pre svega u našem gradu, ali i u zemlji, vrati stari sjaj. Nakon povratka sa studija zatekle smo nemotivisanost nastavnika koji predaju muzičku kulturu da oforme horove u školama. U tom trenutku dečji horovi u našem gradu spavali su 10 godina. Kada sam, 2010. godine, počela da radim kao dirigent ponovo osnovanog dečjeg crkvenog hora "Hadži Ruvim", to je bio jedini funkcionalni dečji hor u našem gradu. Neposredno nakon toga je koleginica Nikolina preuzela hor OMŠ "Živorad Grbić", ali brojnost je bila mala, neupevanost velika, a budućnost horskog života, za šta smo veoma brinule, upitna. Nakon nekoliko godina i koleginica i ja smo počele da radimo sa horovima starijeg uzrasta i odlučile samo da pokušamo da motivišemo kolege koje predaju muzičku kulturu da se ohrabre i okupe decu u svojim školama tako što će, pored školskih priredbi, biti u prilici da nastupe i na gradskoj manifestaciji višeg ranga. Tako smo 2016. godine napravile prvo okupljanje valjevskih horova nakon skoro 20 godina. Nastupilo je šest sastava. Budući da smo geografski locirani u centralnoj Srbiji, smatrale smo da bi ova vrsta motivacije značila i kolegama i horovima iz drugih gradova naše zemlje i regiona. Odlučile smo da već naredne godine festival podignemo i na takmičarski nivo. Direktorka škole je imala sluha za naš predlog. Pored velikog odziva tokom svih ovih godina i visokog takmičarskog nivoa, najsnažniji dokaz da je festival urodio plodom jeste to da je na koncertu povodom otvaranja "HorFesta" nakon pauze izazvane koronom nastupilo čak 12 sastava iz našeg grada. Realizacijom takozvanih okruglih stolova, festival pored motivacionog, ima i edukativni karakter i omogućava dirigentima da se sretnu, razmene ideje, partiture i mišljenja, ali i da dobiju savet od članova stručnog žirija.
NN: Koje je korake potrebno poduzeti da bi horsko pjevanje u našem regionu bilo više priznato i razvijeno?
UROŠEVIĆ: To je izuzetno važno i teško pitanje. Smatram da je to ipak moguće postići podizanjem izvođaštva na što viši nivo, ali i popularizacijom horskog dela uključivanjem drugih čula jer su slušaoci ujedno i gledaoci. Danas je tačno i lepo izvođenje gotovo podrazumevano, ali utisak koji se ostavi transferom misli, osećanja i iskrene i snažne energije je taj koji igra presudnu ulogu u priznanju horskog stvaralaštva za značajnu vrednost. Ovo se odnosi na deo u kojem mi kao stvaraoci i interpretatori igramo ulogu. Drugu stranu medalje nosite vi koji se ovako divnim pitanjima i interesovanjem zalažete za to da se naš glas čuje. U ime horskih izvođača želim da izrazim veliku zahvalnost.
NN: Vi se bavite i pedagoškim radom. Koji dio posla Vam je teži ili draži i zbog čega je bitno da se djeca od ranih uzrasta usmjeravaju ka horskom pjevanju?
UROŠEVIĆ: Tokom osnovne škole imala sam privilegiju da pevam u najboljem školskom horu u gradu, u najboljem horu osnovne muzičke škole u zemlji i u jedinom dečjem crkvenom horu koji peva liturgiju. Tako pevajući u tri hora stekla sam brojne prijatelje sa kojima se i danas družim, neki od njih i pevaju u horu "Emanuil". Naučila sam mnogo o našoj kulturi, tradiciji, duhovnosti, liturgiji… Dosta smo putovali, još više pevali, prilagođavali se jedni drugima i, što je još važnije, odrastali na zdravim temeljima, ispunjeni ljubavlju i posvećenošću dirigenata. Kasnije je to lepo osećanje i sećanje na brojne kompozicije i zajedničke momente isklesalo moje životne i profesionalne težnje. Svako dete treba da ima šansu da proživi takvu radost i da znanje i veštine stiče kroz horsku muziku, usput negujući i čuvajući našu tradiciju, ali tako negujući i gradeći i svoju ličnost. Pored toga, hor je timska igra, deli se odgovornost i kroz to se zdravo sazreva. Moja sreća je u tome što nikad nisam morala da delim posao na segmente. Unosim istu sebe i u učionicu i na horsku probu. Često se našalim na tu temu, rekavši da na dnevnom nivou radim sa decom od sedam do 77 godina. Zapravo su to sve ljudi mladi ili iskusniji i svima je potrebna posvećenost, ljubav i pažnja. Čak se suštinski ni teme ne razlikuju puno. Razne veštine se stiču u školi i van nje, ali lično to sve doživljavam kao priliku za svakodnevnu duhovnu i intelektualnu nadogradnju.
NN: Kakvi su Vam planovi za budućnost u profesionalnom segmentu?
UROŠEVIĆ: Trudim se da nemam dugoročne planove. Imala sam ih dok nisam počela raditi posao koji obožavam - i na pedagoški i na izvođački mislim. Sada samo osluškujem znakove pored puta i najdalje što idem promišljam program narednog koncerta.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.