Kornelije - Bata Kovač, poznati srpski kompozitor, pijanista, aranžer i producent navodi da je tajna njegovog uspjeha prvenstveno u genima, ali i u želji za učenjem i napredovanjem. Godine 1968. osniva poznatu "Korni grupu", nakon čega piše muziku za pozoriste, film i televiziju, učestvuje u mnogim projektima u Španiji, kao producent, kompozitor i aranžer, da bi nedavno promovisao i drugu autobiografsku knjigu "Falko i druge priče". Ima tri kćerke, Aleksandru, Kristinu i Anju. Aleksandra i Kristina se bave muzikom i imaju značajnog uspjeha u tome.
NN: Nedavno ste objavili knjigu "Falko i druge priče". Možete li reći nešto više o njoj?
KOVAČ: Ovo je moja druga knjiga. U njoj sam pokrio pet-šest godina mog rada i života u Španiji. "Falko i druge priče" su takođe priče autobiografskog karaktera, jer sam u poslednjih pet godina ustanovio da ne umem da pišem o događajima kroz koje nije prošlo moje biće. Ako ćemo pošteno, svaki dobar pisac ugrađuje deo sebe u knjigu koju piše.
NN: Koji period Vašeg života je u knjizi opisan?
KOVAČ: Kamenčići mozaika celog mog života. Od detinjstva do današnjih dana. Neke priče datiraju još iz pedesetih godina prošlog veka, druge govore o mojim iskustvima, ljudima i okruženjem u kome sam živeo, ali pretežno su locirane u Suboticu, grad u kome sam odrastao i u Beograd.
NN: Zbog čega ste knjigu nazvali "Falko i druge priče"?
KOVAČ: Poslednja priča u knjizi govori o ptici soko, a Falco je latinski naziv za tu pticu grabljivicu. Odrastao sam u dvorištu i bio zaljubljen u dedine golubove. Soko je bio strah i trepet za njih, a i za mene dok sam bespomoćno gledao kako odnosi u kljunu goluba iz jata koje leti.
NN: Šta trenutno pripremate i kakvi su Vam planovi za budućnost?
KOVAČ: Što sam stariji sve više me privlači instrumentalna muzika. Pišem kompoziciju za kompozicijom, mučim se i istovremeno uživam. Ipak su to slatke muke. Planiram da u svakoj učestvuje poneki moj prijatelj iz inostranstva. Neki od njih su i svetske face. Ne pridržavam se nikakvih aktuelnih muzičkih pravaca koji su danas u modi, samo verujem onome što iskreno i bez mnogo razmišljanja izlazi ispod mojih prstiju.
NN: S obzirom da potičete iz umjetničke porodice, cijeloga života se bavite umjetnošću, kako prihvatate to što su i Vaše kćerke krenule Vašim stopama?
KOVAČ: Lep osećaj. Pošteno se bore za svoju muziku. I milioniti put kažem - bez moje pomoći.
NN: Da li planirate neki zajednički projekat sa njima?
KOVAČ: Ne. To bi bio samo medijski poduhvat, a nikome od nas troje nije potrebna dodatna popularnost. Prostori muzičkog delovanja odvijaju se unutar jasno omeđenih granica.
NN: Da li je put do uspjeha zaista tako trnovit kao što mnogi umjetnici
navode?
KOVAČ: Moj nije bio, ali je bio spor i naporan. Ja u šali kažem da moj znak ima tri podznaka, a to su "Blood, Sweat and Tears" - krv, znoj i suze.
NN: Kako biste opisali period sedamdesetih godina, kada ste osnovali "Korni grupu"?
KOVAČ: Vera u sutra i bolje dane. Rad donosi uspeh, a ne sitni skandali po tabloidima. Da se ne lažemo, dobro smo živeli. A bili smo i mladi i lepi...
A muzika? Sve što mi je padalo na pamet sprovodio sam u delo. Uradiću hit! Uradiću kompoziciju koja ima tri stava, kao sonatni oblik koji smo učili na muzičkoj akademiji. Uradiću džez kompoziciju "Igra na Šar-planini" (nastupili sa njom na džez festivalu u Montreju u Švajcarskoj 1972. godine).
Dečja pesma, film, pozoriste? Hvala bogu što mi je podario talenat i energiju za rad!
NN: Koje Vaše pjesme iz tog perioda su Vam najdraže i zbog čega?
KOVAČ: "Etida", "Sonata", "Jedna žena" i "Put za Istok". Zbog toga što su samo moje. Mogu da se nađem na Aljasci, one će biti sa mnom i u meni. Deo mog organizma. One govore o mom životu i mojim danima.
NN: Pišete muziku za filmove. Koliko je potrebno poznavati scenatij da bi se napisala odgovarajuća muzika?
KOVAČ: Meni scenario ne znači mnogo, jedva da ih pročitam. Najvažnije je razumeti se sa režiserom filma, jer se često dogodi da režiseri čuju neku muziku koju ne znaju da zapišu i onda može da nastane problem. Ako im ne odsvirate njihovu muziku, neće vas uzeti da radite u filmu. Meni je najvažnija slika i dijalog. Ja to vidim, osetim i uradim muziku. Imam dve pulske "Arene" za filmsku muziku.
NN: Vaša kćerka Kristina čeka bebu. Pripremate li se za ulogu djeda i kako sve to doživljavate?
KOVAČ: Obožavam malu decu. Biću dobar deda, ali prosto ne verujem da sam stigao dotle. Deda Bata!?
NN: U čemu je tajna Vašeg uspjeha?
KOVAČ: Želja za učenjem i napredovanjem. Toliko je toga još ispred mene što bih želeo da naučim! Valjda i u genima. Deda i otac su se bavili muzikom. Neki raniji preci su bili učitelji, u doba Austrougarske. Ja sam se rodio u Nišu, a odrastao u Subotici. Mislim da je to dobitna kombinacija.
NN: O Vama nema tračeva. Kako ste pored tolike slave uspjeli da sačuvate privatnost?
KOVAČ: Pa, nisam pevač, niti glumac, hvala bogu ni političar. Načešće sam sklanjao svoj privatni život od očiju javnosti, naravno, koliko sam mogao. Ima zlonamernih novinara koji će iz bilo koje priče izvući poentu kao naslov i svemu će dati pogrešan ton. Mislim da sam pogrešio. Ne rade to novinari, nego urednici. Da bi prodali novine. Generalno…
NN: Koji Vam je hobi?
KOVAČ: Priroda i "umeće posmatranja". Pročitati Hermana Hesea.
NN: Bavite li se rekreativno nekim sportom?
KOVAČ: Ko dete sam šutirao loptu po ulici. Od onda ništa drugo. Jednom sam se spustio skijama niz golu Jahorinu... i to bi bilo sve. Ponekad šetam po Adi.
NN: Koju hranu najviše volite?
KOVAČ: Sve što se pravi sa pirinčem i musaku.
NN: Da li Vam prija popularnost?
KOVAČ: Čak i običan narod, koji ne zna tačno ko sam, kaže: "A to je onaj muzičar". To mi je dovoljno i presretan sam što nisu rekli: "A to je onaj muzikant"!