Ploče pružaju potpuno drugačiji muzički doživljaj, što u audiofilskom smislu, što u jednom posebnom osećaju koji imate kada držite taj predmet u rukama.
Ploča se sluša sa mnogo više pažnje i zahteva povišenu koncentraciju. Muzika drugačije zvuči na pločama, toplije i neposrednije, hladnoća digitalije je ono što me uvek iritiralo, kaže Vladimir Kolarić Kole, pjevač i gitarista rok sastava "Veliki prezir" iz Vrbasa.
Naime, ovaj bend je početkom godine obradovao svoju publiku novim EP izdanjem, nakon četiri godine diskografske pauze, a kuriozitet materijala "Svetlost i dim" je to da nije izašao u CD formatu, kako to već uobičajeno biva, već je kao fizičko izdanje ponuđen isključivo u vinilnom formatu.
NN: Zbog čega "Svetlost i dim" nije štampan na diskovima. Da li smatrate da je ponovo došlo vrijeme ploča?
KOLARIĆ: Jednostavno nismo videli nikakvu potrebu i smisao da objavljujemo CD. Taj format je potpuno obesmišljen downloadom, tako da smo odlučili da ovo izdanje objavimo na vinilu i, naravno, omogućimo download za ljude koji žele da imaju digitalno izdanje. Povratak vinila je posledica vrlo zgodnog spleta okolnosti, odnosno propasti CD-a kao formata, upravo zbog downloada i streaminga. Kažem, "zgodnog" jer meni lično CD kao format nikad nije bio preterano drag. Jednostavno, vinil je za mene neprevaziđen format u svakom smislu.
NN: Da li ste onda jedan od onih koji sakupljaju ploče?
KOLARIĆ: Ploče ne sakupljam, jer nisam taj tip. Mislim, nisam kolekcionar. Volim da menjam, pozajmljujem, dajem, uzimam... Tako da imam jednu nestalnu kolekciju, što je super, jer tako uvek imam nešto novo da slušam.
NN: Sa posljednjeg albuma se posebno izdvojila pjesma "Novčanik". Šta njome poručujete?
KOLARIĆ: "Novčanik" govori o našem unutrašnjem konfliktu, o sputanosti koju nam nameće potrošačko društvo i vrednostima koje isto promoviše. Ljudi nisu slobodni, novac je sve što ih zanima. Duh se ne kupuje i besplatan je, ali izgleda da više nikome ne treba.
NN: Čini se da je i ovim izdanjem "Veliki prezir" pokazao da je jedan od sastava koji nemaju problema sa žanrovima. Kao bend nemate određenu koncepciju kada je to u pitanju?
KOLARIĆ: Nikad nas nije zanimalo da robujemo određenom žanru. Upravo suprotno! Stvar je u tome da mi imamo potrebu da u nekim svojim okvirima što više eksperimentišemo i probamo da pronađemo nešto novo i sveže što bi nas motivisalo. Nemamo problem da sviramo hard rock, ali ni alt country, niti da se bavimo pop simfonijama, nije nam strano ni da napravimo nešto što može da se tumači kao elektropsihodelija. Sve je uvek bilo dozvoljeno. Ono što sve to povezuje su stvari o kojima se govori u tim pesmama. Ako mi u to verujemo i osećamo da to ima dovoljno sugestivnosti u izrazu, onda je to - to.
NN: U pripremi je i dokumentarni film o "Velikom preziru", da li možete da nam kažete o čemu se radi i kada će ugledati svjetlost dana?
KOLARIĆ: Taj film se snima već dosta dugo i snimaće se sigurno još nekoliko meseci. Rediteljka filma je naša prijateljica Andrijana Stojković. Ono što mogu da kažem u vezi s filmom je da se on neće baviti bendom kako bi to bilo uobičajeno. Dakle, nema biografskih detalja, niti neke određene forme. O tome je najbolje da razgovarate sa autorkom filma. Ono što sam video i ono što nam je predstavila kao koncept nama je vrlo zanimljivo. Takav muzički film bih ja lično voleo da pogledam i jedva čekam da se to desi.
NN: Bend postoji već 20 godina i kroz njega je prošao priličan broj ljudi. Kako sa današnje distance gledate na scenu u Srbiji i regionu?
KOLARIĆ: "Veliki prezir" svira već osam godina u nepromenjenom sastavu. To je taj bend u kome sam oduvek želeo da sviram. Što se tiče scene, regiona i ostalog, mislim da se manje-više stvari događaju na sličan način već poslednjih deset godina. I dalje nema neke ozbiljnije infrastrukture, mediji su i dalje prilično zatvoreni, ali sa druge strane internet polako čini svoje. Ima dobrih novih bendova i ima publike koja to prepoznaje, i to je dobro. Možda, za nijansu, ima više te vrlo potrebne komunikacije među samim muzičarima u regionu. To može da bude vrlo korisno. "Scene" i ljudi koji čine iste, mogu da urade nešto što bi moglo radikalno da popravi stvari. Tako malo je potrebno. Samo malo više bratstva i jedinstva može da učini svašta dobro.