Zvonimir Đukić Đule, karizmatični kantautor i frontmen grupe "Van Gogh", svoju rokenrol karijeru počeo je osamdesetih godina prošlog stoljeća.
S bendom `Van Gogh` izdao je sedam studijskih albuma, proputovao cijeli svijet, te osvojio MTV-jevu nominaciju u kategoriji za najboljeg regionalnog izvođača. Sa svojim `vangogovcima` prvom polovinom decembra održaće koncert u glavnom gradu BiH.
`Obećavamo fantastičan koncert u decembru u Sarajevu i još puno godina dobrih pesama. Radujemo se koncertu u Sarajevu. Da se ja pitam, voleo bih da u Sarajevo donesemo kompletnu produkciju koja je bila na koncertu u 'Beogradskoj areni', gde je bilo oko 15.000 ljudi. Ali, 'Van Gogh' je svugde dobar gde je publika raspoložena. Čak i u malim mestima gdje je publika skeptična i uplašena budu fantastični koncerti. Moj auto radi na bezolovni, dok 'Van Gogh' radi na emociji i osmehu publike`, kaže Đule.
NN: Po čemu se kompilacija `Srećno novo uživo` i vaš sedmi po redu studijski album `Kolo` razlikuju od prethodnih projekata?
ĐUKIĆ: Svaki album `Van Gogha` je različit. Kompijalacija `Srećno novo uživo` i naš sedmi studijski album `Kolo` su specifični po tome što smo se vratili korenima. Imamo još jednu gitaru u bendu. Zatim, mnogo novih akorda. Jednostavniji je pristup muzici s emotivnijim i sadržajnijim tekstovima. Što ne znači da su naši prethodni albumi bili komplikovani. Samo su bili drugačiji s obzirom na trenutak u kojem su nastali. I to je ta posebnost koju `Van Gogh` ima za razliku od ostalih naših kolega. Nama se menja razvojni put iz godine u godinu. `Srećno novo uživo`, koji smo za BiH izdali pod markicom `Hayat Production`, su podsetnici mlađim generacijama koje su, možda, propustile da o `Van Goghu` čuju nešto više. Sa druge strane, starijim fanovima je zahvalnica za sve ono što su nas pratili tokom ovih godina.
NN: Volite, slušate i stvarate ambijentalnu muziku. Da li biste se usudili i objavili album ambijentalne muzike?
ĐUKIĆ: Voleo bih, ali ja sam jedan od onih stidljivih. Kada bih ti rekao da planiram da izdam knjigu i taj disk s ambijentalnom muzikom, to bi bilo pretenciozno. Svestranost koliko god da je vrlina, toliko zna u očima mnogih ljudi da bude i mana. To nije ništa specijalno i savršeno, koliko samo moja potreba da kad putujemo ponesem aparat i uslikam neke lepe predele, divne ljude koje sam upoznao. To su slike moga života. Prebrzo živimo. Hajde, onda, da zaustavimo neki kadar, da ga se sećamo kada ostarimo. Ako ikada ostarimo!? Jednostavno, imam tu privilegiju da se u životu bavim poslom koji zaista beskrajno volim. To radim iskreno, otvoreno i predano. Nisam pošao ovim da se bavim zbog uspešnog ili neuspešnog, popularnosti ili nepopularnosti. Srba i ja smo u muziku krenuli 1986. godine samo da bismo malo, onako preko vikenda trošili energiju. Sve što smo uspeli je od Boga dar. Nismo to očekivali i priželjkivali. Kada bih išta više poželeo preko toga, bilo bi neukusno.
NN: Šta je s pravom? Nekada ste studirali pravo i došli do druge godine.
ĐUKIĆ: To je dosadno. Šta je pravo!? Šta je istina!? To je dilema. Istina je u ljudima. Jedino u tu istinu verujem.
NN: Koliko poznajete rokenrol scenu u BiH?
ĐUKIĆ: Čuo sam za `Dubioza kolektiv`, `Atentat`, `Sikter`. Fantastični su. Ta bosanskohercegovačka rokenrol scena ostala je dosljedna izvorima.
NN: Kako gledate na miješanje politike u muziku?
ĐUKIĆ: Nikada nisam sebi dozvolio da to dvoje spojim. Zbog toga sam se sigurno odrekao velikih suma novca. Srećan sam zbog toga, jer poruka kroz muziku je mnogo jača od politike. Zašto je ubijen Džon Lenon!? Zašto su otišli Džimi Hendriks i Dženis Džoplin? Stih može da pozove ljude na istinu. A to bi onda bilo mnogo bolno za politiku. Tako da to nikada nisam spajao.
NN: Kako se sin Simon nosi s Vašom popularnošću?
ĐUKIĆ: To je do roditelja. Ide u normalnu školu kao i sva ostala deca. Igra se na ulici, u običnom parku kao i sva ostala deca. Drago mi je da je trezveni dečak. Shvatio je da je posao kojim se bavi njegov otac isti kao i posao pekara u pekari. Tako da tu nema nikakvih posebnosti, niti se razlikujem od svih tih pomenutih ljudi. Svestan je toga da ja radim posao koji volim.
NN: S obzirom na to da ste autor većine pjesama `Van Gogha`, da li Vam sin nekad uputi i neku sugestiju?
ĐUKIĆ: Da. Današnji desetogodišnjaci su fantastični. Cela njegova ekipa iz razreda bila je na našem koncertu u `Areni`. Tada smo dobili fenomenalne komentare. To je pank generacija. Pljuju na narodnu muziku i to je super. Drago mi je. Svaka muzika ima svoju publiku i ne osporavam je. Drago mi je da moj sin voli neku drugu vrstu muzike. Recimo, `Kolo` nije etnopesma, već dodir s tradicijom. Ja jako poštujem tradiciju mog naroda. I poštujem umetnike, ljude koji čuvaju tradiciju svog naroda, jer to je iskon. Pare dođu i odu. Kada voliš i čuvaš tradiciju to je veliko bogatstvo.
NN: Šta novo pripremaju članovi `Van Gogha`?
ĐUKIĆ: Zabeleženo je gomilu ideja za naš novi album. Stihovi su ti koji se dešavaju u hodu, dok putuješ. Život je to što prolazi pored nas.