Mladi, perspektivni animator iz Srbije je posjetio Banjaluku kao član žirija na Međunarodnom festivalu animiranog filma, a ujedno je predstavio svoj prvi dugometražni film "Technotise - Edit i ja", koji je krenuo u distribuciju u banjalučkim bioskopima.
"Pobjednički film festivala 'Čaj zaborava' je bio moj predlog. Moje globalno mišljenje je da je bila tendencija apstraktno-hermetično-artističko autorskih filmova. To nije najbolje za privlačenje publike jer šira publika više voli 'gay' filmove kao što je bio 'Pošta', ali većina je bila artističnih, za koje se zapitaš šta je autor hteo da kaže. Što se tiče samog festivala, imam samo reči hvale", govori Gajić o svojim utiscima o proteklih nekoliko dana festivala u Banjaluci i pobjedničkom filmu.
Rođen je u Beogradu 1974. godine i diplomirao na Fakultetu primijenjenih umjetnosti i dizajna u klasi profesora Rastka Ćirića, sa kolor strip albumom "Technotise". Stalni je saradnik "Politikinog zabavnika", a od 2000. godine je radio i za izdavačku kuću "Soleil" iz Francuske, kao crtač serijala "Bič Božji" i objavio je šest kolor albuma. Tokom posljednjih godina ilustrovao je više knjiga i časopisa, a autor je manjeg broja muzičkih i EPP spotova.
Za "Nezavisne" govori o projektu koji je uradio, svojim uzorima i animatorskoj budućnosti u Srbiji.
NN: Kako ste se odlučili za pravljenje dugometražnog animiranog filma, koji nije ni jeftin, a ni lagan posao? Napustili ste siguran posao u Francuskoj da biste se prihvatili ovog projekta.
GAJIĆ: Sudeći po reakciji mojih kolega napravio sam prilično veliku glupost. Nikada nisam toliko vezan za novac i ne privlači me da zgrćem bogatstvo, a rad sa Francuzima bi upravo to doneo - dobar profit zarad ostavljanja neke umetničke ambicije. Serija "Bič Božji" od šest nastavaka tačnije preko 300 strana za šest godina mi je stvarno već bilo dosta. Rešio sam da podignem sidro i odem dalje. S obzirom na to da sam se animacijom bavio i ranije i na reklamama, rešio sam da se oprobam i to odmah na pravoj stvari, a to je dugometražni film. Ipak, to je prava sveprihvaćena forma jer je kratka forma osuđena na festivale. Nemam ništa protiv njih, volim da ih gledam, ali sam hteo da budem ambiciozniji i napravim nešto što bi moglo da bude pristupačnije širem krugu ljudi. Da je to ekonomski neisplativo - nije definitivno, ipak je to žanr koji nije poznat ljudima i to nije nešto što će ljudi da gledaju.
NN: Vaš film nije za djecu, ima elemenata i psihologije i suspensa i japanske mange i domaćeg humora, a razvijen je i neki sopstveni stil. Zbog čega ste koristili toliku mješavinu uticaja, a niste podlegli samo jednom?
GAJIĆ: To je istina. Do jednog perioda pratiš uzore i to je normalno da mladi autor koji još ne zna i još se traži potpada pod uzore. Ono što je važnije je da se u jednom trenutku uzori ostave i da se pusti da izađe na površinu lični stil. Kada sam počeo da radim film nisam razmišljao o uzorima koji su postojali, to se sve smućkalo u mojoj glavi i izašlo. Ima tu i japanskih crtaća, francuskih stripova, američkih ilustracija. Jako mi je drago kada čujem da film podseća na strip, jer ima strip elemente. To je OK, animacija je takav žanr koji pruža mnogo slobode. Treba potencirati stvari koje su moguće. Prilikom pisanja scenarija sam razmišljao da na pojedinim mestima treba staviti jednu atraktivnu scenu koju možemo da izvedemo.
NN: Možete li da navedete neke uzore koji su na Vas imali najveći uticaj? Da li je to bio "Marvel", "Serđo Boneli" ili neko treći?
GAJIĆ: "Serđa Bonelija" sam uvek mrzeo. Ne shvatam ljude koji čitaju "Zagora", "Bleka", "Kapetana Mikija". Pročitao sam dva-tri i shvatio da je četvrti identičan. Kao mali sam čitao "Marvel" i američke stripove. "Srebrni letač" je bio zanimljivo štivo, koje mi se jako sviđalo. Kada sam malo porastao otišao sam više na evropske stvari, a zadnje što me zagrejalo su Japanci kad sam otkrio mange i počeo da čitam njihove stripove, a onda se sve pomešalo. Odeš u Pariz i shvatiš da gomila Francuza radi kao Japanci, onda u Japanu ima više crtača koji emitiraju Evropljane. Sve je pomešano.
NN: Koliko film ima sličnosti sa originalnim stripom "Technotise"?
GAJIĆ: Ima sličnosti u tome što su isti junaci i isto mesto dešavanja, a sama priča je promenjena.
NN: Zbog čega ste izabrali vrijeme dešavanja 2074. godinu, kad Vi budete "imali" 100 godina?
GAJIĆ: To je čisti kuriozitet. Pomislio sam koji bi to bio interval, ne previše blizu, ali ne i daleko, da bi bilo u skladu sa sadašnjim dešavanjima. Nikada nisam bio futurolog, ništa od vizije budućnosti u filmu nije realno. Beograd u filmu izgleda kao danas, ali je na jedan karikaturalan način izdignut u futurizam, i dalje imamo stojadine, samo oni lete, imamo i kamione za đubre koji lete. Ljudi su mogli da se uhvate za nešto realno i govore "ovde sam bio" ili "ovo znam". S obzirom na to da je SF u pitanju, moglo je da se dođe do "pričam ti priču", ali ja volim da se poveruje i postavi pitanje "šta misliš da se to stvarno desi?"
NN: Prvi put ste u filmu sarađivali i sa živim ljudima. Kako je bilo raditi sa velikim glumačkim imenima iz Srbije poput Petra Kralja i Nebojše Glogovca?
GAJIĆ: Na početku je bilo jako traumatično, čak su mi se i smejali, pošto bih ja već nakon prvog ili drugog pokušaja govorio da je sve OK, divno. Prvi put je ispalo trapavo, ali kada smo završili film i ponovo ih pozvali da vide, shvatili su kako treba da izgleda i ispalo je sjajno na kraju.
NN: Hoćete li i dalje nastaviti s animiranim filmom ili ćete se vratiti da radite stripove?
GAJIĆ: Predali smo projekat na konkurs Republike za dobijanje sredstava za izradu filma. Ako dobijemo sredstva, bacamo se u novu avanturu zvanu dugometražni film, a ako ne, onda radimo stripove. Nadam se da će se desiti neka neočekivana sila koja se pojavljuje i rešava stvar i nešto da će se sklopiti tako da ne razmišljam o povratku u Francusku. Puštam da me situacija nađe, a ne ja nju.
NN: Da li vidite budućnost animacije u Srbiji?
GAJIĆ: Na projektu sam napisao: "Ljudi, ako želite da animacija još malo proživi u Srbiji, dajte novac filmu, jer je to poslednje uporište". Jako je siromašna scena i u zadnjem konkursu koji je grad organizovao samo jedan animirani film je dobio sredstva. To je za državu od sto miliona stanovnika jako slabo.