"Upoznata sam sa radom Gradskog pozorišta 'Jazavac' još od pre dve godine kad sam bila u Banjaluci i režirala jednu predstavu u Dječijem pozorištu RS. Ljudi su mnogo pričali o 'Jazavcu' i dizala se velika prašina oko njihovih predstava. Iako nikad nisam gledala nijednu, čula sam da je to što rade jako zanimljivo, drugačije i kvalitetno.
Nešto kasnije, pomislila sam da bi bilo lepo da radimo skupa, jer sam imala osećaj da bismo se lepo slagali", kaže beogradska režiserka Ana Đorđević.
Ona u banjalučkom Gradskom pozorištu "Jazavac" radi na novoj predstavi "Tajni dnevnik Adriana Mola".
Rođena je 1977. godine u Beogradu, a diplomirala je pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.
Dosad je režirala preko deset predstava, a u Banjaluku je stigla da bi na pozorišnim daskama ovjekovječila prvu u nizu priča o tinejdžeru Adrianu Molu proisteklih iz pera Sju Tausend. Za "Nezavisne" otkriva kako je došlo do saradnje sa GP "Jazavac" te kako je ženama u ulozi režisera i šta ju je navelo da se posveti tom pozivu.
NN: Postoje li u današnjim glumačkim vodama predradsude o ženama rediteljima? Da li ste do sada imali neka negativna iskustva na tom planu?
ĐORĐEVIĆ: Ima sve više žena reditelja, one se sve više probijaju i u tom pravcu im je lakše da dođu do posla nego muškarcima, tako da tu nema problema ili barem ja nisam želela da verujem da ih ima. Počela sam da režiram jako mlada sa 22 godine i odmah na početku sam se uverila da je ženama ovde dvostruko teže nego muškarcu reditelju, jer muškarac u stvari a priori ima autoritet, dok žena za to mora da se bori. Koliko god on bio mlad, samim tim što ima veću fizičku snagu, on predstavlja autoritet. Kao žena, morala sam da se borim s nepoverenjem glumaca, doduše ne svih, čak mogu da kažem da su izuzeci bili oni koji su se osećali ugroženo. Sećam se da mi je jedan glumac zamerio što na posao dolazim u suknji i štiklama, jer je, po njemu, to bio znak neke moje slabosti kao reditelja, što, naravno, nema nikakve veze sa mojim radom. Kad ste žena i kada ste ženstvena žena, kada nemate potrebu da spoljnim izgledom potirete svoju ženstvenost, onda morate dvostruko više da se dokazujete da čak i ono što je samo po sebi očigledno i jasno uvek morate iznova i iznova da dokazujete i pokazujete. Veliki izazov je bilo postaviti se kao autoritet u rangu muškarca za neke, ali mislim da sam već to uspela da prevaziđem. Sa ženama nikad nisam imala probleme, lepo smo se slagale i sarađivale, jer one nemaju taj problem da vide opasnost od autoriteta. Izgleda da se muškarci tu osećaju ugroženi i da iz straha tako reaguju, dok žene ne.
NN: Iza Vas je veliki broj pozorišnih komada. Koji je, po Vama, najznačajniji u Vašem dosadašnjem stvaralaštvu?
ĐORĐEVIĆ: "Švabica" Laze Lazarevića je imala najveći uspeh, imala je navjeću posećenost, u toj predstavi je nepodeljeno mišljenje i kritike i publike. Svi smatraju da je odlična i kad se sve rubrike popune, "Švabica" je najbolja predstava. Međutim, i dalje pamtim svoju prvu predstavu "Vilenjak" Oskara Vajlda. Ona mi je i dalje jako važna iako je to predstava iz 1999. godine, znači od pre deset godina. Mislim da sam tu najviše napredovala i da sam tu najviše naučila i što je najneverovatnije ljudi je i dalje pamte.
NN: U Banjaluci ste se našli zbog nove predstave GP "Jazavac". Šta je presudilo da se odlučite baš za "Tajni dnevnik Adriana Mola"?
ĐORĐEVIĆ: Predstave GP "Jazavac" su uvek bile usmerene ka mlađoj generaciji, ali do sada nisu imali baš predstavu koja direktno govori o tinejdžerima kao što je to "Tajni dnevnik Adriana Mola". Kad sam stupila u kontakt sa Draganom Marić iz "Jazavca", odmah mi je predložila da radimo "Tajni dnevnik" koji su oni već uvrstili u svoj repertoar i sa kojim žele da proslave rođendan "Jazavca" u oktobru. Naravno, ne bih prihvatila tekst u startu da i sama ne mislim da je kvalitetan, zanimljiv i da će biti vrlo atraktivan i za publiku. "Tajni dnevnik" je izabran baš zato što predstavlja jedno od najzanimljivijih i najrelevantnijih romana namenjenih tinejdžerskoj populaciji. Svi smo mi davno čitali "Adriana" i svi smo imali želju da se njime bavimo. Naročito bih tu izdvojila Vladimira Nićiforovića, koji igra glavnu ulogu, koji je pročitao sve nastavke "Adriana Mola" i koji negde sebe i identifikuje s Adrianom.
NN: Kakvi su Vaši planovi nakon "Adriana"?
ĐORĐEVIĆ: Nakon ove predstave u GP "Jazavac" ću u Narodnom pozorištu u Somboru raditi Gogoljevu "Ženidbu", a u martu radim predstavu po jednom romanu Dostojevskog. Inače, on je moj omiljeni pisac i mislim da će ta predstava biti kraj ove faze moje karijere, nakon čega će nastupiti nešto drugo. To drugo se ogleda u mojoj želji da nakon toga malo odem iz Srbije u zapadnu Evropu i vidim šta se tamo radi. Volela bih da se okrenem drugoj vrsti pozorišta koje nije samo dramsko.
Multimedijalnost pozorišta
NN: Šta Vas je navelo da se posvetite rediteljskom pozivu?
ĐORĐEVIĆ: Umetnošću se, na dečji način, bavim od najmanjih nogu. Negde u srednjoškolskom periodu, u gimnaziji, zapitala sam se koja je to vrsta umetnosti kojom bih najviše želela da se bavim. Istražujući umetnost tražila sam zapravo nešto što objedinjuje sve ono čime sam ja u životu želela da se bavim, a to su i likovna umetnost i muzika i pisana reč, tako da je negde presudila multimedijalnost pozorišta.