Imamo potrebu za autoritarnošću, potrebu da se sve partijski reguliše. Ne možete voditi politiku samo na bazi rušenja. Moji junaci u romanu u jednom trenutku shvataju da ne žele da ruše nego da grade, rekao je Vladislav Bajac, autor romana "Hamam Balkanija", za koji je dobio međunarodnu nagradu "Balkanika"
Bajac je prevodilac, pisac i izdavač. Dobitnik je više književnih nagrada, objavljuje relativno rijetko, ali svaka od njegovih dosadašnjih knjiga je na sebe skrenula značajnu pažnju i čitalačke publike i kritike.
U nagrađenom romanu, koji je nedavno promovisan u Banjaluci, on piše o problemu identiteta dočaravajući njegovu složenost kroz dvije kulture koje se stapaju u njegovim junacima, dva vremena (16. vijeku i savremenom dobu), kao i dva pisma, ćiriličnom i latiničnom. Bajac u romanu, ali i razgovoru za "Nezavisne novine", pojašnjava kako je moguće pomiriti različitosti, šta je to hrabrost, te govori o naivnosti i gluposti, daljem radu...
NN: Uz Vaš roman gotovo da se, kao neka vrsta fraze, zakačila rečenica "da je to roman o susretu dva svijeta u jedom čovjeku". O čemu se zapravo radi? Da li je taj susret kao u djelima Orhana Pamuka susret Istoka i Zapada? Nismo li i mi svi na Balkanu dio tog "susretanja" ali i "mimoilaženja"?
BAJAC: Usudio sam se da govorim o duplom identitetu i susretima različitih kultura i geografskih širina na bazi posve istorijskih ličnosti. Sve ovo mi je bilo važno i zbog devedesetih i svega onog što se događalo. Koliko god to izgledalo teško, u jednom trenutku mi je postalo lako. Važna je dobra volja. Ako čovek kaže da će sa dobrom voljom videti ono što su kontrasti i različitosti u sebi, onda može biti produktivan. U to sam uneo Mehmed-pašu Sokolovića i Sinana graditelja Osmanskog carstva, što se tiče istorijskih ličnosti, koji funkcionišu po jednom sličnom modelu, koji su u sebi sadržavali pravoslavlje, veru koja je u njima bila autohtona i jednu drugu veru koju su primili, u ovom slučaju je to bio islam. Nije mi bilo bitno da to politički i etnološki razdeljujem. Ja sam se bavio unutrašnjim problemima, kako to čovek u sebi da pomiri razlike koje jesu razlike i izdigne se iznad njih, shvativši šta je univerzum i jednog i drugog, i najzad, to sklopi u jednu ličnost. Sva sreća da su ove istorijske ličnosti za sobom ostavljale dela, od zidanog materijala do metafizičkih i nekih drugih pisanih odluka. To je olakšavalo situaciju, ali piscu nije lako da produbi onu priču koja je negde iza. Upravo izmirenje suprotnosti u njima je za mene bilo najveći izazov.
NN: S obzirom na to da ste pomenuli devedesete na ovim prostorima i sa druge strane priču o suprotnostima koje se u vašim junacima ipak izmiruju, kako to da u našem društvu teško dolazi do izmirenja suprotnosti, pa čak i suprotno, dolazi do prenaglašavanja razlika i isključivosti? Ne čini li Vam se u tom kontekstu ideja Vaše knjige i pomalo idealističnom?
BAJAC: Moram reći da sam ja, koliko naivan toliko i glup. Ali iz gluposti, koliko je god čovek samoironičan kad upotrebljava tu reč, izlaze dobre stvari, nije to uvek negativno. Nisam mislio da nešto dokažem svojom knjigom. Utopizam kao ideal postoji, on je nešto što je svojstveno umetnosti, ali verovatno sam otišao još dalje. Ipak, duboko verujem u to. Otud ovaj roman ima drugu polovinu, bukvalno izdeljenu glavu po glavu, sa ovim vremenom i ljudima iz različitih kultura. Najviše je onih koji nisu iz srpske. Uradio sam to upravo zato da bih pokazao da je problem univerzalan, da su se ljudi bavili i bave se i dan-danas tom svojom drugošću. Dajem primere na poznatim ljudima, dakle, od Boba Dilana, Leonarda Koena, Alena Gizberga do Čedomila Veljačića, poznatog hrvatskog filozofa, koji je postao budista, i drugih. Sve su to moji prijatelji ili poznanici i namerno zloupotrebljavam privatnost da bih pokazao da priča o identitetima nije stara i ne važi samo za 16. vek, nego važi i za ovo vreme. Njihove biografije ili postupci pokazuju da se ta različitost koju su oni kao pojedinci posedovali mogla izmiriti i da živi i dan-danas.
NN: Ako se nadovežemo na Vašu priču, ostaje pitanje zašto ljudi kod nas tako teško prihvataju višestrukost identiteta?
BAJAC: Vrlo je teško odgovoriti na to pitanje. Kada bi postojali idealni političari, i oni bi teško mogli da odgovore. Politika, koliko nekad pomaže toliko i odmaže, da se otkloni uzrok mnogih stvari. Mislim da se podstiču loše stvari. To su cele kampanje, jedna vrsta borbe koja nije poštena i koja se sprovodi nad ljudima i dovodi ih do osećaja osujećenosti. I kad se ljudi osećaju siromašnim, osujećenim i relativno neostvarenim, oni traže zlo u drugima, nespremni da sagledaju zlo u sebi. Ta kolizija nezadovoljstva i nesreće ljude povede ka negativnom, ka iluzijama u kojima će ostvariti "bolji svet". Filozofski gledano, i crkva je to činila sve vreme. Nije to stvoreno tek onako. To onostrano, zvali mi to zagrobnim životom ili boljim životom posle rata ili idealizmom, te "druge strane" našeg života u stvari govore jednu iluziju da nas uvek čeka to "tamo negde", a onda protraćimo ceo život potpuno nesvesni da čekamo nešto što neće doći.
Naravno, ne treba priču svoditi samo na politiku, onda smo promašili, književnost i umetnost služe da postavljaju pitanja. Ja sam i napisao knjigu da pokušam da odgovorim na pitanje koje ste postavili. Premda sumnjam da bi i u deset knjiga našao odgovor.
NN: Ako umjetnost neprestano ukazuje na bitne istine, u ovom slučaju govorimo konkretno o književnosti, zašto ljudi nisu upućeniji na nju? I Vaša knjiga ukazuje na "istoriju ponavljanja", ali i sugeriše moguća pozitivna rješenja...
BAJAC: Umetnost i književnost su često mudre. One umeju da analiziraju, da vide stvari mnogo pre drugih. Pošto smo neobrazovani, mi smo u iluziji da se sve i prvi put nama dešava. Sve je već viđeno hiljadu puta, sve je perpetuum mobile i to je ono o čemu govorimo. Nikako da naučimo da se sve već desilo, da su zakonitosti ovakve i ovakve, posledice ovakve i ovakve. I da pretpostavimo nešto pametno za budućnost. To je teško objašnjivo. Imamo tu jednu potrebu za autoritarnošću i potrebu da se sve partijski reguliše. Ne možete voditi politiku na bazi rušenja. Moji junaci u romanu u jednom trenutku shvataju da ne žele da ruše nego da grade. Sinan je tako izgradio najveće spomenike islamskog sveta. Ljudi moraju shvatiti da je sve povezano i da postoje univarzalne vrednosti, kao kad pravi vernici dođu do spoznaje i kažu: "Bog je jedan."
NN: Jedan od junaka Vašeg romana je i poznati turski pisac Orhan Pamuk. Kako je Pamuk stigao u "Hamam Balkaniju"? Je li i on predstavnik "složenih identiteta" o kojima pišete?
BAJAC: Da, jeste. On je simbol pokušaja povezivanja Istoka i Zapada, sve njegove knjige su to. On priča o konzervativnoj Turskoj i Turskoj koja pokušava da bude moderna. On je čovek koji sve vreme piše o sudaru civilizacija. Drugo, on je čovek kojeg veoma dobro poznajem. Lik romana sam i ja ili bolje reći mi smo produžena ruka iste teme. Pokušavamo na primerima svog sopstvenog znanja razbistriti tu moderniju priču o identitetima i višestrukosti. I stvarno ne znam da li smo uspeli.
Pamuk je imao probleme u svojoj zemlji. Kada su ga optuživali da je izdajnik, nisu shvatili da je čovek za tursku kulturu učinio više nego bilo ko od onih koji su ga optuživali, uključujući i političare. Čim se malo izdignete od prosečnosti i imate hrabrost da govorite neke stvari, a Pamuk ima veliku hrabrost i ja sam mu se divio zbog toga, onda morate da živite posledice toga što govorite. To je opasno i divim mu se.
NN: Godinama uspješno vodite izdavačku kuću "Geopoetika", koja je prerasla u jednu od najboljih izdavačkih kuća u Srbiji. Recesija Vas nije uzdrmala, i dalje objavljujete mnogo odličnih knjiga, kako uspijevate?
BAJAC: Odgovor je: Rad, rad i rad! Nema tu iluzija da to nije teško i da nema problema. Problema ima mnogo. Ali, nikad nisam dozvolio sebi, ni drugima oko mene, divnim ljudima s kojima radim, da spustimo kriterijume. A, iz problema se izlazi tako što ste znatiželjni, što još volite ono što radite. Iza tog rada stoji onaj osećaj da ipak imate neku misiju da utičete na čitalačku publiku i to je najveća motivacija, a prihvatanje knjiga od strane publike ukazuju da ona uspeva.
NN: Šta slijedi poslije ove balkanske priče o identitetima?
BAJAC: Nagovarali su me da radim drugi deo "Hamam Balkanije", ali ja nisam američki pisac koji to tako planski radi, ne umem. Imam neke teme za romane koji će se baviti ovim prostorom. Ne znam da li smem to javno da vam kažem, ali uželeo sam se lirskih priča o ljubavi. Dosta je više o ratnicima i političarima. Epski period u mom životu je završen.
ANT: S nagradama ili bez njih
NN: Dobitnik ste nagrade "Balkanika" za najbolju knjigu objavljenu na prostoru Balkana. Sa druge strane, bili ste u užem izboru za sve bitnije nagrade u Srbiji, ali nijednu niste dobili. Kako se to moglo desiti?
BAJAC: Dobro ste primetili. Ali, u odgovoru ću pokušati da budem diplomata. Srbija je čudo i na mnoga pitanja čovek ne može da nađe odgovore. Neukusno mi je da to komentarišem. Reći ću samo, tačno je, nisam dobio nijednu glavnu nagradu i uvek je legitimno da knjige nisu bile dovoljno dobre i zaključiću da se s nagradama može živeti, ali se može i bez njih!