Pouka u pozorišnim predstavama za decu uvek mora da bude prisutna. Nažalost, toga je danas sve manje, jer sada je uglavnom sve usmereno na zabavu, a u borbi između dobra i zla uvek je prisutna neka jurnjava, ovim riječima sliku savremenog stvaralaštva za djecu opisuje Branko Milićević, mnogo poznatiji kao Branko Kockica.
On je legenda mnogih generacija koje su odrasle uz njegove dječje emisije, rađene prije više od dvadeset godina, a sve njegove drugare povezuje nevidljiva nit koja se zove "tataratira".
Milićević je upravnik beogradskog Pozorištanca "Puž", koje u svoje sale privlači i stare i mlade, koji se zabavljaju uz priče s poukom dobra.
Sreli smo Branka Kockicu na upravo završenom "Međunarodnom festivalu pozorišta za djecu Banjaluka" i porazgovarali s njim o pozorišnom radu, o onome što mu je želja da postavi na teatarske daske i, naravno, o njegovom legendarnom statusu.
NN: Odakle crpite inspiraciju za konstantan rad s djecom, jer u poslu kojim se bavite već više od 30 godina pišete, glumite i družite se s djecom?
MILIĆEVIĆ: Mit je da glumci trebaju inspiraciju. Oni dobiju napisane reči, nauče ih napamet i govore; nema tu inspiracije. Ali kad je pisanje u pitanju, to je druga stvar. Taj pisaći deo sam učio iz knjiga. Inspiracija se ne čeka nego svakog dana radiš ponešto i onda tako uđeš u fazon. Tada počinju da se pojavljuju slike koje su opisane. Svakog dana moraš raditi po nekoliko sati, jer ako sediš i čekaš inspiraciju ne bude ništa.
NN: Objasnite nam onda kako Vi ne čekate inspiraciju.
MILIĆEVIĆ: Ujutru, uz kafu, uzmem računar i pišem. Tako napišem razne stvari koje mi padaju na pamet ili sebi zadam da nešto napišem. Jako je važno zadati sebi nešto da uradite. Onda se likovi pojavljuju pa, uz kafu koju piješ, kao da si u društvu. To je pomalo kao da si lud... Likovi pričaju, svađaju se, a ti zapisuješ šta oni govore. Kad likovi prestanu da govore moraš čekati da oni ponovo progovore, jer ja uvek čekam da lik progovori. Ne izmišljam njegove reči. Ako izmišljam šta lik govori, onda to nije nadahnuto.
NN: U predstavama koje Vaše Pozorištance "Puž" izvodi uvijek se provlači neka pouka za najmlađe. Šta djeci poručujute kroz svoj rad?
MILIĆEVIĆ: Osnovno što postoji u svim delima za decu je borba između dobra i zla. Predstava koju smo igrali u Banjaluci, "E, baš hoću", govori o inatu. U "Marici i Ivici", naprimer, veštica je bila "business women" koja je ubacivala drogu u čokolade. Predstava "Četiri praseta" nosila je slogan "samo sloga prasiće spasava" i tu smo ukazivali deci da prasići koji su složni mogu pobediti neprijatelja. Deci govorimo da sebičnost nije dobra, tako da je jedan naš lik zbog svoje sebičnosti ostao sam.
NN: U Vašim predstavama uvijek se provlače elementi za odrasle. Pa kome su onda Vaše predstave upućene?
MILIĆEVIĆ: Pozorištance "Puž" ima slogan: "Predstave su isključivo za decu i odrasle". Dakle, mi pravimo predstave za vikend publiku, a to znači da dolaze deca sa svojim roditeljima. Ako gledaju roditelji pa im bude dosadno ne žele ponovo da dođu, tako da uvek ubacujemo i neku zabavu za odrasle. U komad se ubacuju vicevi za odrasle, kao što je u predstavi koju smo igrali u Banjaluci bio mali fazončić - "Pa to je Veliki brat", a ona kaže: "Ne, ja sam Velika sestra". Kad su predstave zabavne deci i roditeljima onda je kasa puna.
NN: Da li za rad na predstvama uvijek koristite već postojeće bajke u koje unosite nove elemente?
MILIĆEVIĆ: Ja sam jedan mnogo ozbiljan upravnik, tako da znam da je naslov vrlo važan za publiku. Sve poznate bajke sam obradio, ali izmišljam naslove koji su privlačni za publiku i malo ih zavrnem. Na primer, sada imamo komad koji se zove "Lunja i Maza". Roditelji odmah znaju da je to priča o Mazi i Lunji, ali, ipak, po naslovu nije baš ista. Tako imamo predstave koje se zovu "Marica i Ivica", "Aleksa u zemlji čuda", "Robi Hud", "Pipi kratka čarapa", "Mačka u čizmama". Tako stavljam do znanja publici da neće gledati klasičnu dosadnu bajku koju već znaju.
NN: Da li postoji neka bajka koju već niste postavili, a voljeli biste da to uradite?
MILIĆEVIĆ: Ne mogu postaviti "Petra Pana" zato što ne mogu napraviti letenje. Petar Pan je mnogo dobar naslov, ali svi Petri Panovi koje sam gledao vise na nekoj žici kao da su obešeni. Mi smo imali predstavu "Pera Pan" u koju su bili uključeni kompjuteri, ali to mešanje žanrova, video-ekrana, nije mi baš zanimljivo. Video-spot koristimo samo kad menjamo scenu, ali ako je video uključen u samu realizaciju predstave onda to nije pozorište. Pozorište ima ono što nema nijedna druga umetnost, a to je prisustvo glumca i u njemu nema montaže. Pored "Petra Pana", ne mogu napraviti ni "Malu sirenu".
NN: Da li mislite da je stvaralaštvo za djecu na margini umjetnosti?
MILIĆEVIĆ: Stvaralaštvo za decu je uvek bilo na marginama, a tako će uvek i ostati. Kad sam bio mlad bio sam uobražen, jer sam mislio da ću to promeniti, ali nisam uspeo. S druge strane, postoji jako mnogo američkih filmova za decu, gde deca igraju velike uloge. I dečja književnost je mnogo zastupljena; setimo se, na primer, Harija Potera. U Londonu svakog 25. decembra ima bar pet predstava "Pepeljuga" i uvek se unose neke novine u tu bajku.
NN: Da li je ključan trenutak Vašeg života bio onda kada ste kao renomirani glumac iz "Ateljea 212" ušli u projekat "Kocka, kocka kockica"?
MILIĆEVIĆ: Ta priča je prozaična. Radio sam "Kockicu" kao honorarni posao, jer me interesovalo pozorište za odrasle. Moja žena je reditelj i ja sam igrao nekoliko glavnih uloga u avangardnim predstavama koje je ona režirala. Igrao sam u predstavi "Okovani Prometej" i "Hamlet". U to vreme Kockica je postao popularan, pa sam napravio jednu predstavu za decu s kojom sam išao na putovanja bukvalno zbog novca. Međutim, Caca (Slobodanka Aleksić, Milićevićeva supruga) i ja smo maštali da nekako dobijemo salu za dečje pozorište, gdje bismo prepodne pravili predstave za decu, a naveče bismo radili našu avangardu. To je priča. Onda je tu palo "zaljubljivanje" u decu pa smo batalili avangardu.
NN: Branko Kockica je postao legendaran na prostorima bivše Jugoslavije. Koliko Vam to znači?
MILIĆEVIĆ: Prvo sam bio glumac, a glumac voli da ga svi vole i to je super. To što sam postao popularan znači da sam uspeo u poslu kojim se bavim. Nedavno su me u jednoj velikoj akciji izabrali i za najmilijeg Srbina. Na listi od 103 kandidata ja sam bio peti, ali jedini živ. Nikola Tesla je, na primer, bio šesti. Ne dobijam novac koji dobijaju glumci koji igraju za odrasle, ali sam voljeniji nego oni i to je meni ogromna plata. Zbog tog sam sve ovo i radio.