Đurđa Tešić rediteljka je i stalna saradnica Narodnog pozorišta Republike Srpske (NP RS), koja će na velikoj sceni ove kuće postaviti "Gospođicu" Ive Andrića, čije je premijerno izvođenje zakazano za utorak, 18. oktobar.
Pored režije, Tešićeva potpisuje i adaptaciju teksta, dok je za dramatizaciju Andrićevog romana bila zadužena Vanja Ejdus. Zanimljivo je da je ovo tek druga dramatizacija romana objavljenog daleke 1945. godine. Prvu dramatizaciju radio je Marko Fotez 1962, a ovaj tekst na scenu Jugoslovenskog dramskog pozorišta postavljen je tek 2013. godine.
Samim tim, postavka "Gospođice", o 130. godišnjici rođenja Ive Andrića, smio i dobar je potez uprave NP RS i Đurđe Tešić, u čijoj su podjeli glumci: Slađana Zrnić, Nataša Ivančević, Snježana Mišić, Bojan Kolopić, Danilo Kerkez, Belinda Stijak i Pavle Pavić, a uživo na sceni muziku će svirati članovi Simfonijskog orkestra ove kuće Anastasija Marić (violina) i Marko Kovačić (kontrabas). Više o svemu pred premijeru Đurđa Tešić govorila je za "Nezavisne".
NN: Kako ste se odlučili za postavku Andrićeve "Gospođice"?
TEŠIĆ: Duboko povezane željom da se scenski bavimo likom i temom Andrićeve "Gospođice", a smatrajući da je jedina postojeća dramatizacija pisana u duhu i pozorišnom izrazu tadašnjeg vremena, odlučile smo, dosta hrabro, Vanja Ejdus i ja, još pre nekih desetak godina da pokušamo zajedničkim snagama da napravimo novu, našu. Nažalost, do realizacije tada nije došlo i višemesečni rad ostao je u nekoj fioci čekajući bolja vremena. Kada me umetnički direktor Narodnog pozorišta Republike Srpske Aleksandar Stojković pozvao da, na moju veliku radost, ponovo sarađujemo i izrazio želju da to bude ovaj roman, bilo mi je jasno da su se sada kockice sklopile. Kroz umetničko prijateljstvo dugo dve decenije znala za sam Vanjine skrivene talente za pisanje i nije mi trebalo dugo da shvatim da nisam pogrešila. I sada, sa distancom od deset godina, naša dramatizacija je dobila još na kvalitetu. Izuzetno nadahnuto i predano prionule smo na posao. Vanja iz bogatog scensko-glumačkog iskustva, osećaja za dramsku formu i talenta za scensku situaciju, ja iz rediteljske pozicije, navodeći nas kroz celinu priče, radnje i likova. Puno smo radile na tekstu.
NN: Kroz sam tekst ste mnogo prolazili i sa glumcima?
TEŠIĆ: Jako nam je značila razmena ideja sa Slađanom Zrnić koja tumači lik Gospođice, kao i sa Natašom Ivančević, koju svi zovemo profesorka, jer ona to jeste. Takođe moj prethodni rad sa Snježanom Mišić, pa Danilom Kerkezom, Bojanom Kolopićem i Belindom Stijak, pa onda mladi dramaturg Aleksandar Vasiljević i glumac Pavle Pavić, sa kojima prvi put sarađujem, mogu da kažem da su to ljudi koje cenim i volim u radu. Neki od njih su i sami više puta želeli da se bave "Gospođicom". Nešto nas je hipnotički privuklo ovoj priči. Držali smo se čvrsto pre svega onoga što smo osetili u romanu, a opet provukli i doživeli na naš način. Nadam se i verujem da smo naša razmišljanja, umetnički naboj i poverenje koje smo osećali međusobno preneli na publiku.
NN: Posljednji put sa ansamblom NP RS radili ste prije tri i po godine na Molijerovom tekstu "Škola za žene". Koliko se razlikuju ova dva procesa?
TEŠIĆ: Svaki proces se razlikuje, pa tako i ova dva. U radu na predstavi "Škola za žene" glavni zadatak bilo je savladati stih kao izazov i vratiti duh klasika na scenu. Ovde, izazovi su potpuno drugačiji. Dramatizacija romana, veliki pisac sa složenom analizom jednog neobičnog lika koji bi možda bio adekvatniji izrazu u filmskoj umetnosti, nemoguće je preneti u potpunosti svu složenost i minucioznost studije tog karaktera, a opet ima dramski potencijal. Lepo je baviti se Andrićevim mislima i svetom na sceni.
NN: Da li ste "Gospođicu" smjestili u epohu ili ste prebacili radnju stotinak godina unaprijed u savremeno doba?
TEŠIĆ: Smestila sam "Gospođicu" u neku vrstu umetnički pomerene epohe. Kao i u prethodnim saradnjama u kojima smo se odlično dopunjavale, pozvala sam scenografkinju Draganu Purković Macan, kostimografkinju Ivanu Ristić, a ovaj put imamo i pojačanje mog dugogodišnjeg saradnika kompozitora Vladimira Pejkovića, dizajnera svetla Radomira Stamenkovića i prvi put saradnika za scenski pokret Emira Fejzića.
NN: Kako vidite lik Rajke Radaković i šta je za nju značio roditeljski savjet o štednji, po emotivnom, psihološkom, egzistencijalnom i drugim planovima?
TEŠIĆ: Lik Rajke Radaković intrigira čitaoca. Ona ima tajnu, ima strast, ima odlučnost i opsesivnost da ostvari ono što je naumila. Njen cilj je meni dalek, ona želi da predupredi svaku propast i gubitak. Pre svega materijalni, ali i svaki drugi. Ona je neko ko štedi sve. Vazduh, sekunde, emocije, novac pa i život sam. Duboko je povređena kao mlada devojka propašću svoga oca, njegovim bankrotiranjem i preranom smrću. Otac joj je ostavio u amanet savet kako da živi i ona ga shvata doslovno i na neki način patološki. Kao neku vrhunsku odanost i ljubav. Nemilosrdna do kraja, bez empatije za sudbine drugih, kako pojedinaca, tako i naroda, ona predstavlja krajnost jedne odluke, jednog izbora. Doživljavam je kao trgičnu junakinju, kao žrtvu sopstvenih pogrešnih uverenja. Andrić njenom liku suprotstavlja lik majke, tople, ljubavne, sa blagim osmehom i velikim srcem i u odnosu njih dve nalazim glavnu emotivnu snagu predstave. Dva principa, dve žene potpuno drugačijih pogleda na život u kojima se ogleda sukob dve epohe. Presudan je taj trenutak kada ona, još uvek devojčica, i njena majka, na prelazu iz starog sveta koji se urušava Prvim svetskim ratom i stvaranju novog kapitalističkog i modernog društva osnovanog na robovima kamata i carstvu novca, ostaju potpuno same. Bez zaštite muške figure u još duboko patrijarhalnom svetu. U toj strašnoj pukotini sveta bez pravednosti u kojoj će stradati mnogi i izgubiti svi, rađa se jedan neobičan i u svetskoj literaturi nepoznat karakter ženskog Šajloka, tvrdice i zelenaša bez morala i milosti. "Krepež i trpež kuću drži" govori gospođica Rajka Radaković štedeći strasno i uporno svaki dinar dok teži svom cilju - da stekne svoj prvi milion. To je ono što vidimo iz priče.
NN: Šta nas toliko privlači njenom karakteru u dramskom smislu?
TEŠIĆ: Razmišljam kakva je to sudbina i zašto nas se tiče. Osećam nekakav neobjašnjiv strah. Gospođica podseća na današnje vreme koje tlači svakoga i u kome nema savesti, u kome svako grabi i snalazi se samo za sebe, u kome je novac postao božanstvo. Razmišljam kakav je to život bez ljubavi, bez samilosti, empatije, život proveden u opsesivnoj strasti za materijalnim, u strahu od bankrota i propasti koje nam društvo nameće? Razmišljam kako nas kapitalizam gura u provaliju bez dna, gde nam je jurenje novca postalo cilj, zapravo novac postao cilj, a ne sredstvo za život i da je takav život magla u kome lupa zgrčeno srce puno bola i u kome poput starog sata koji otkucava vreme odjekuju pitanja… Kuda?... Zašto?
NN: Zanimljivo je da se Holivud interesovao za filmsku adaptaciju "Gospođice", ali je Andrić odbio da proda autorska prava za film. Šta ovo govori o Andrićevom karakteru i, hipotetički gledano, koliko bi naših pisaca danas imalo ovakav stav?
TEŠIĆ: Andrić je taj stav pokazao još kada se odrekao novca koji je dobio sa Nobelovom nagradom u korist fonda za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini. Logično mi je da ga Holivud nije interesovao, a pogotovo ne kao tržište. Holivudu prodaš scenario za novac, da bi se obogatio i ušao u industriju. I…? Svaki novac se potroši. Verovatno jako malo, možda niko, ali biram da verujem da postoje takvi ljudi i danas.
NN: Bili ste članica žirija na ovogodišnjem Teatar festu na kojem je pobijedio "Petrijin venac" Ateljea 212. Kakvi su Vaši utisci o festivalu iz naknadne perspektive i da li mislite da se festivalima vratio stari sjaj nakon pandemijskih dana?
TEŠIĆ: Mislim da je u Narodno pozorište Republike Srpske došla jedna dobra nova energija na čelu sa novom upravnicom Dijanom Grbić. Svi mi u poslu znamo koliko je kvalitetan rad ovde i koliko talentovanih i posvećenih glumaca i saradnika ima. Ali jedna nacionalna kuća nisu samo glumci i kreativni sektor. To je i vođenje više od sto zaposlenih iz svih sektora u ponekad nemogućim uslovima i izazovima, i strategija i pozicioniranje, i stav i ideja. Neko mora odlučno, stručno i strasno da je vodi. Dopala mi se hrabrost da Slađana Zrnić bude selektorka, pogotovo jer mi svi znamo Slađaninu pamet, predanost i savesnost, sa kojom je pristupila i ovom zadatku. Nije bio lak, nakon tri godine neigranja trebalo je biti pametan i odabrati predstave prema tematskom određenju festivala, a opet ne držati se samo te produkcione godine jer je korona poremetila sve pa bi tako publika bila uskraćena da vidi neke dobre predstave koje su izašle u godini pre nego što je sve stalo. Mislim da su se Slađana i direkcija festivala dobro snašle u datim okolnostima, a da je to tek početak i put kojim će se ići. Samo da smo živi i zdravi. Na festivalu sam imala jako pozitivan utisak da je Narodno pozorište Republike Srpske na dobrom putu da povrati sjaj od pre pandemijskih dana, ali i dalje od toga.
NN: Za kraj, recite nam Vaše mišljenje o srpskoj i regionalnoj pozorišnoj sceni, koliko je raznolika, šta su njene prednosti, a šta mane?
TEŠIĆ: Uh… samo da se radi i da se razmenjuju dobre namere, pamet i lepota, a ne glupost, mržnja, zavist i primitivizam.