Ukoliko se većini ljudi nakon projekcije filma "Sveti Georgije ubiva aždahu" ne smuči rat, onda film nije uspeo, kaže poznati dramski pisac Dušan Kovačević, autor i scenarista ovog najskupljeg srpskog filma. Kovačević, autor kultnih "Maratonaca", "Radovana Trećeg", "Profesionalca" i teksta "Ko to tamo peva", iz trećeg puta uspijeva da pokrene snimanje filma "Sveti Georgije ubiva aždahu", za koji je 10 godina imao pripremljenu prvu klapu.
Djedova priča napokon je iz pozorišne prešla u filmsku formu, a snimanje se pod rediteljskom palicom Srđana Dragojevića trenutno odvija u Omarskoj kod Prijedora. `Sveti Georgije ubiva aždahu` izveden je u Nacionalnom teatru u Atini u februaru 1995. godine, kao prvi ikad izveden srpski komad u Grčkoj, a Narodno pozorište RS oduševilo je i publiku i kritiku svojim izvođenjem ove drame u BiH i regionu. Pisac, koji je ostavio neizbrisiv trag u srpskoj drami, za `Nezavisne` govori o djedu Cvetku Kovačeviću, inicijalnim kapislama svog stvaralaštva i prijateljstvu i saradnji sa legendarnim Batom Stojkovićem.
NN: Djed Vam je ispričao priču koja čini osnovicu filma `Sveti Georgije ubiva aždahu`. Koje je njegovo iskustvo u korijenima te storije?
KOVAČEVIĆ: Moj djed je kao osamdesetpetogodišnjak došao u Beograd na rođendan mom sinu. Došao je u suknenom odelu, istom onakvom kakva su seljaci oblačili kada krenu u grad pre 100 godina. Sedeli smo i pričali o svemu i svačemu, da bi on u jednom trenutku rekao: `Moj brat od strica je odveden na Cer, mada je bio invalid. I tamo je po kazni stradao u prvim redovima`. To mi je zazvučalo krajnje neverovatno, pa sam ga više propitao o tome. Tako je nastala ta priča, da bi mi on u intervjuu, koji sam s njim snimio i koji i dan-danas čuvam rekao: `Pa, iz našeg sela je samo odvedeno 17 ljudi!`. On je tad imao 17 godina i bio je volovodac na Ceru. Pitao sam ga šta je to značilo, a on je rekao da je dovozio sa Cera u blizinu Obrenovca ranjene i mrtve. I tako je njegova mladost prošla u prevozu, jer nije bio punoletan da nosi pušku.
NN: Kako se iz tih djedovih riječi rodila ova velika antiratna priča?
KOVAČEVIĆ: Njegova priča me je pogodila. Došao sam do jedne strašne priče da u ratu mogu da stradaju i oni koji su već obeleženi rođenjem ili oni koji su stradali na neki drugi način. Upravo zbog toga što je rat posao, napisao sam ovu strašnu antiratnu priču. Otkako čovek postoji, to je jedan od najboljih poslova. Osvajanje Aleksandra Makedonskog i dan-danas brane opravdanjem širenja kulture. Kakve kulture? On je samo iz jednog grada, kojeg je kasnije razrušio i nazvao ga Aleksandrija, izneo tovare zlata na 24.000 konja. I sad mi pričamo o širenju kulture! Devetnaest gradova opljačkati, spaliti i nadenuti svoje ime, te sve pobiti, nije širenje kulture. Razlika između Napoleona i Hitlera je samo u tome što je Hitler imao koncentracioni logor. Znači, u ratu stradaju ljudi koji su najmanje krivi za to. Rat izaziva politika, trgovci oružjem i ljudi koji se bave ratom. U ovom trenutku je objavljen jedan strašan podatak američke novinarke, da Buš hoće da privatizuje, odnosno da proda vojsku. To će onda da bude vrhunac operativnosti, jer će vojska služiti da upotrebljava oružje koje se proizvodi. Tako nastaje rat.
NN: Film je počeo da se snima iz trećeg pokušaja. Da li sada postoje neke poteškoće?
KOVAČEVIĆ: Prvi put planirali smo snimanje 1996. ili 1997. godine, ali tada je bila priča o mogućem trećem balkanskom ratu. Tada nije moglo, pa smo opet pokušali 2001. godine, kada su se dešavala velika previranja u Srbiji. Nismo znali tačno kome da se obratimo, jer još uvek je sve to zajedno bilo krhko. Treći put smo dobili inicijalnu podršku od vlada Srbije i RS, koje su dale osnovne i najbitnije pare. U hodu ima problema i dalje, jer ono što je napisano kad smo preveli u stvarnost bilo je mnogo skuplje i komplikovanije. Ali, energija ovog filma je kao otprilike četiri-pet normalnih filmova.
NN: Govorili su za Vas da ste lični pisac Bate Stojkovića. Po Vašem mišljenju, postoji li ijedan glumac poslije njega koji je svaki glumački nastup doživljavao kao praznik?
KOVAČEVIĆ: Mislim da je Bata poslednji u toj plejadi glumaca kojem je pozorište bilo crkva. Takvog glumca, tog profila i s toliko posvećenja, bojim se neće više biti. Srpsko pozorište je izgubilo čoveka koji je najviše voleo pozorište. Kad je govorio da je pozorište njegova druga kuća, nije govorio istinu, jer je ono bilo njegova prva kuća, a u ovoj je samo znao prespavati. U pozorištu je živeo. Današnji glumci su, pre svega, nekako orijentisani prema filmu. Film je mnogo atraktivniji i popularniji, donosi veću slavu i veći novac. A pozorište je kamerna, intimna stvar za posvećenike.