Jedan od najpoznatijih i najrevnosnijih pozorišnih reditelja u Srbiji Egon Savin tokom gostovanja na festivalu MESS u Sarajevu prisjetio se svojih početaka i emotivnog značaja ovog festivala na njegov budući rad. Savin, koji je rođen u Sarajevu, opredijelio se za pozorišnu umjetnost gledajući predstave u svom rodnom gradu.
`Posebne emocije vežu me za festival MESS. To je festival na kojem sam kao gimnazijalac sticao prva iskustva u teatru. MESS me naučio da volim pozorište i da odlučim svoj život posvetiti teatru`, kaže u intervjuu za `Nezavisne` Savin, koji je na Fakultetu dramskih umjetnosti u Beogradu diplomirao režiju 1979. godine i od tada režirao blizu stotinu predstava.
NN: Koliko je za Vas značajno to što nakon toliko vremena Vaša predstava `Nigdje nikog nemam` gostuje na MESS-u?
SAVIN: Za mene je to posebno važno. MESS je festival na kojem sam dobio svoje prve nagrade. Na ovom festivalu prikazane su moje prve predstave. Sretan sam što sam opet tu i što sam to zadovoljstvo mogao podeliti sa MESS-ovom publikom.
NN: Kako Vam izgleda MESS danas? Nekada je to bio jugoslovenski festival, a sada je internacionalni?
SAVIN: Festival je odličan. I prije je MESS imao predstave koje su otvarale mnoga pitanja u društvu i teatru. Drago mi je što je MESS postao internacionalni festival zbog toga što mladi ljudi, koji se bave teatrom i vole ga, mogu videti kako to rade umetnici iz drugih delova sveta. Nekad je to, kad sam ja bio mlad, bilo lakše. Imali smo pasoš s kojim smo mogli putovati svuda, a imali smo i novaca. Sada novaca nema, a i pasoši su sporni. Dobro je što teatri iz celoga sveta dolaze kod nas, kako bi mladi ljudi mogli videti šta je aktuelno u svetu i koliko smo mi napredovali.
NN: Koji su Vaši razlozi da na scenu postavite dramu Edvarda Bonda `Nigdje nikog nemam`?
SAVIN: Edvard Bond je najveći živući dramski pisac. On uvek problematizuje stvarnost i govori o potrebi kombinovanja Brehtovog teatra, ali ne u muzičkom smislu, nego u smislu ispitivanja zapadnih vrednosti. Njegovi tekstovi ispituju šta je čovek u svetu koji ga okružuje.
NN: Predstava `Nigdje nikog nemam` govori o zabrani čuvanja sjećanje na prošlost. Mislite li da je dobro prepustiti se zaboravu?
SAVIN: Pitanje sećanja, kojim se bavi Edvard Bond, futuristički je san, ali vrlo realan. Tekst govori o tome šta bi nam se moglo dogoditi u budućnosti ako se prestanemo sećati. Čovek bez sećanja je rob, on najlakše pristaje na totalitarni sistem, čovek koji se ne seća nije sposoban za emociju.
NN: Kako Vi gledate na zaborav?
SAVIN: To je naša kolektivna sudbina. Ako čovek zaboravi, on prestaje i da postoji, nema emociju i nije sposoban da voli. Pitanje je čega se treba sećati, a šta treba zaboraviti. Neke stvari sigurno treba zaboraviti. Izbrisati kompletno sećanje ne možete, jer sećanje je detinjstvo, roditelji, porodica, mladost, lepe stvari, kao i one ružne stvari koje su nam se dešavale i koje bi možda bilo dobro zaboraviti.
NN: Publika je odlično reagirala na Vašu predstavu. Da li je cilj predstave komunikacija sa publikom ili je ta komunikacija posljedica?
SAVIN: Smatram da trebamo stvarati teatar u publici. Pre svega, mene zanima publika. U Sarajevu mi se san ostvario. Predstava sa scene preselila se u publiku. To je bio moj primarni cilj, kao i cilj ekipe sa kojom sam radio.
NN: Koliko dugo ste pripremali predstavu `Nigdje nikog nemam`?
SAVIN: Pripremao sam se dugo. Više nisam u tim godinama kada predstave radim na brzinu. Nakon 25 godina u teatru gledate da sve dobro pripremite. Pripreme za predstavu radim šest meseci, dogovaram sa scenografom, kostimografom, razmatramo sve detalje. Onda posljednja faza kreće s glumcima i tada ide brzo, mesec i po do dva radimo i to je to.