Pozornica

Bojana Milanović za "Nezavisne": Pozorištu danas nedostaje duše, sve se svelo na spektakle

Bojana Milanović za "Nezavisne": Pozorištu danas nedostaje duše, sve se svelo na spektakle
Foto: Ustupljena fotografija | Bojana Milanović za "Nezavisne": Pozorištu danas nedostaje duše, sve se svelo na spektakle

Bojana Milanović je glumica Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada koja se našla u naslovnoj ulozi predstave "Hasanaginica", rađenoj u koprodukciji Gradskog pozorišta Semberija iz Bijeljine i Narodnog pozorišta Republike Srpske iz Banjaluke. Predstavu je na scenu postavio reditelj Dušan Tuzlančić po tekstu Ljubomira Simovića, inspirisani poznatom narodnom baladom.

Premijerno izvođenje odigrano je u Bijeljini 20. oktobra, a banjalučka premijera zakazana je za petak, 9. decembar, s početkom u 20 časova na Velikoj sceni nacionalnog teatra Republike Srpske.

Prva repriza zakazana je za dan kasnije u istom terminu. Pored Milanovićeve, u predstavi igraju Milan Kovačević, Sonja Damjanović, Mihailo Maksimović, Ljiljana Čekić, Goran Jokić, Nenad Blagojević, Dušan Ranković, Ognjen Kopuz i Ivan Petrović. Više o predstavi, ali i o pozorištu uopšte pred banjalučku izvedbu "Hasanaginice" Bojana Milanović govorila je za "Nezavisne".

NN: Koji je, po Vašem mišljenju, fenomen "Hasanaginice"? Zašto je ona intrigirala Vuka Karadžića i Getea u njihovom vremenu, jednako koliko intrigira Ljubomira Simovića i velike umove danas?

MILANOVIĆ: Čar "Hasanaginice" jeste u tome što niste ravnodušni kada je pročitate, bilo da ste veliki um ili običan čovek. To je balada koja govori o velikoj ljubavi i velikoj tragediji - ljubavi Hasanaginice prema detetu, ljubavi Hasanage prema Hasanaginici, nepravde koju čine neki likovi i zbog kojih na kraju i sami pate. Zanimljivo je to što je svako hteo samo najbolje, ali na kraju upravo zbog toga doživi i sopstvenu dramu. Ovo nije balada o tragediji jedne žene, nego o ljudskoj tragediji i mislim da je zato prevođena na mnoge jezike i opstaje do danas.

NN: Koliko su žene od vremena nastanka narodne balade "Hasanaginica" do današnjeg vremena došle do svoga "ja", odnosno koliko su se društvene norme suštinski promijenile?

MILANOVIĆ: Ova balada je zaista davno napisana, ali je aktuelna i danas. Nažalost, mnoge stvari su iste, možda neke čak i gore. Strašno je kada to uvidimo i zaista se zapitam da li se ovaj svet uopšte imalo promenio, da li smo i kako napredovali. Zato je uvek važno baviti se ovakvim temama, govoriti o njima u pozorištu i zato je ovaj tekst velik i važan te je uvek dobrodošao.

NN: Kako je došlo do Vašeg angažmana u koprodukciji Gradskog pozorišta Semberija iz Bijeljine i Narodnog pozorišta Republike Srpske iz Banjaluke i kakva je u procesu rada bila saradnja s kolegama s ijekavskog govornog područja?

MILANOVIĆ: Reditelj predstave Dušan Tuzlančić je gledao predstave u kojima sam igrala "Ko je ubio Dženis Džoplin?" SNP i "Radnička hronika" NP Subotica, a bio je u potrazi za Hasanaginicom. Pitao me da li bih želela da igram, a ja sam bila oduševljena jer sam sa jednim od monologa "Hasanaginice" upisala akademiju. Osećala sam veliku odgovornost, ali i uzbuđenje. Saradnja je bila zaista dobra, iako smo iz tri različita pozorišta, tri grada. Odlično smo se uklopili i divno radili. U velikoj meri je za takav proces zaslužan upravo reditelj Dušan, koji je ovaj komad želeo već dugo da režira. Srcem je ušao u proces, to glumca uvek razoruža i daje mu veru u predstavu. Dušan zaista razume i voli glumce, ima veliko poštovanje i prema piscu, dao nam je odličnu analizu dela i svoje ogromno znanje koje ima o Hasanaginici.

NN: U posljednje dvije godine na Teatar festu "Petar Kočić" u Banjaluci gledali smo Vas u predstavama "Kod večite slavine" i "Ko je ubio Dženis Džoplin?". Obje predstave režirala je Sonja Petrović, rediteljka koja je Vama bliska po godinama i, pretpostavljam, shvatanjima pozorišnog života. Koliko je za Vas lično bilo važno što ste na osnovu ove dvije predstave, a naravno i na osnovu ostalih projekata, dokazali i pokazali da ste generacija koja zna, hoće i može?

MILANOVIĆ: Sa Sonjom radim dugo, mi smo i studentske vršnjakinje, uradili smo dosta predstava i ne samo predstava - raznih manifestacija, performansa. Sonja je jedan od reditelja koji, kao i Dušan, daju celog sebe, svoju dušu u procesu i svaki put kada radimo ispituje moje nove granice, izaziva me na najbolji mogući način. Ona veruje u glumca, za nju je glumac centar predstave. Lepo je raditi sa takvim rediteljima jer veruje da glumac može ono što ni on sam ne zna da može. Predstavom "Ko je ubio Dženis Džoplin?" dokazali smo da jesmo generacija koja može i želi i zna šta hoće, pre svega ima hrabrosti da napravi iskorak.

NN: Zanimljivo je da ste Vi i Sonja Kesler, Vaša partnerka iz predstave "Ko je ubio Dženis Džoplin?", na okruglom stolu u Banjaluci nakon izvedbe kazali da prije procesa rada na ovoj predstavi gotovo niste ni slušale muziku Dženis Džoplin. S tim u vezi da li je kod glume, a posebno kod igranja istorijskih likova, možda i bolje kada stupate na dotad nepoznat teren?

MILANOVIĆ: Nikada nisam osećala veću odgovornost prema nekoj ulozi kao prema Dženis. Znala sam da vrlo lako može da sklizne u nešto banalno ako tome ne pristupimo jako ozbiljno. Baš zato što smo svi bili svesni toga, radili smo mnogo i časno, dosta smo analizirali, čitali, slušali i Dženis i njene savremenike. To zaista jeste i više od predstave jer su rad i proces bili drugačiji od svih do tada. Ako radite istorijsku ulogu, ali i bilo koju drugu, važno je biti iskren prema istoj jer sve su to ljudi koji su ili postojali ili postoje i možda vas gledaju.

NN: Kako biste ocijenili pozorišnu scenu našeg govornog područja?

MILANOVIĆ: Čini mi se da pozorištu danas nedostaje duše. Sve se svelo na spektakle, na koncepte, na velike želje i nade, a malo suštine. Publiku ne možemo da prevarimo, ona uvek prepozna iskrenost - eto, volela bih da ima više takvih predstava. Koji god žanr je u pitanju, mi smo dužni da ga do kraja istinski odigramo.

NN: Kolika je moć pozorišta u odnosu na pojedinca, a kolika u odnosu na društvo?

MILANOVIĆ: Velika je moć pozorišta, na pojedinca pogotovo, ali i na društvo. Mi se ne bismo bavili ovim poslom da ne verujemo u to. Svaki put kada sam na sceni, ali i posle predstave mislim o tome kako je večerašnja izvedba uticala na nekog čoveka iz publike. Za mene je to važno, jer inače - čemu pozorište uopšte?!

NN: Što se tiče filmova i serija, na sceni je hiperprodukcija. Međutim, najviše se snima u Beogradu. Koliko je filmskog kolača, da se tako izrazim, ostavljeno za glumce koji stvaraju van Beograda?

MILANOVIĆ: Svi mi koji nismo u Beogradu moramo da uložimo mnogo veći rad i trud za taj kolač i to je oduvek bilo tako. Drago mi je što se situacija u poslednje vreme malo, ali vrlo malo menja. Teško je, ali nije nemoguće ostvariti neki uspeh i na tom polju, zavisi samo šta nas zanima u datom trenutku. Stvar je, kao i uvek, odluke. Ukoliko rešimo i želimo, to će se neminovno i dogoditi.

NN: Koje projekte očekujete u budućnosti?

MILANOVIĆ: U drugoj polovini meseca počinjem proces sa takođe jednim mladim rediteljem u SNP-u. Radujem se svakom novom projektu, radoholik sam i najviše volim kada radim. Sa nestrpljenjem iščekujem premijeru u Banjaluci, volim taj grad, pozorište, publiku i najdraže kolege u Narodnom pozorištu Republike Srpske.

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Najčitanije