Goran Marković, čuveni režiser nekoliko kultnih domaćih filmova poput "Nacionalne klase", "Variole vere", "Tito i ja" i "Već viđeno", boravio je u Banjaluci dogovarajući saradnju za najnoviji projekat igrani film "Turneja".
NN: Odakle se pojavila ideja za snimanje filma `Turneja`?
MARKOVIĆ: To je film sa dugom istorijom. Scenario je napisan pre desetak godina. Ja nisam bio u poziciji da to snimim jer sam bio u relativno lošim odnosima sa režimom u Beogradu. Onda sam od toga napravio pozorišni komad, koji je te godine izveden u `Ateljeu 212` i postigao veliki uspeh, a dobio sam i Sterijinu nagradu za najbolji tekst te godine. Sada sam pomislio kako su došla vremena da se taj film snimi. Pošto se ceo film odvija u RS, pomislio sam da bi ovde trebalo probati da se snimi film koji bi bio prvi koji je apsolutno potekao iz RS. Moj saradnik, glumac i koproducent ovog filma Tihomir Stanić i ja došli smo ovde da napravimo prve kontakte koji su dosta uspešni. Ukoliko se to sve uspešno privede kraju, mi bismo na jesen ovde u okolini Banjaluke probali da snimamo taj film. U Beogradu je taj scenario dobio prvu nagradu od Ministarstva kulture i time i određena sredstva, takođe je RTS ušla kao koproducent, a verovatno će i RAI biti jedan od koproducenata, tako da će to biti dosta interesantna koprodukcija, ali to će ipak biti film koji je odavde. To će biti film Republike Srpske.
NN: O čemu se radi u samom filmu?
MARKOVIĆ: To je film o grupi glumaca iz Beograda, koja u najgorim ratnim vremenima 1993. godine iz naivnosti, gluposti ili infantilnosti kreće na kratku turneju po RS, gde pokušava da zaradi neke pare na brzinu. Onda, zbog toga kakvi su već glumci, upada u ratni vihor i prolazi kroz ratnu Scilu i Haribdu i spasava se. Ostaju živi i vraćaju se u Beograd. Taj rat je dekor samo za njihovo unutrašnje preživljavanje, za njihov doživljaj tog rata.
NN: Da li taj film ima neku poruku?
MARKOVIĆ: Nisam želeo da napravim film ili tekst o nečemu što bi bilo samo popis užasa koji se desio, nego naprotiv - da probam da sagledam rat iz vizure koja je malo drugačija. Mene interesuje da posmatram rat kao poniženje, kao stradanje ljudskog dostojanstva. Te grupe glumaca, preko tih ljudi koje sreću, svi jedni druge ponižavaju i svodi se na to da je rat ogromno gubljenje dostojanstva, čovječnosti i to je fokus priče. Biće to drugačiji prikaz onoga što se zbivalo ovde, sa stanovišta da je rat gubitak za sve da tu nema pobednika i pobeđenih.
NN: Da li su uloge već podijeljene?
MARKOVIĆ: Pretpostavljam da će igrati naši najbolji glumci. Grupu glumaca će igrati glumci iz Beograda, dok će ovdašnje junake igrati glumci iz Banjaluke. Čuo sam da ovde ima mnogo dobrih mladih glumaca. Osim njih, ima jedna dobra uloga za Mustafu Nadarevića iz Zagreba, a možda ćemo angažovati i Radu Šerbedžiju.
NN: Snimili ste filmove `Kordon`, `Srbija nulte godine` i još neke dokumentarce... To je bio pogled na društvene probleme u Srbiji. Koliko je to bio Vaš način borbe protiv tadašnjeg režima?
MARKOVIĆ: Ja sam uglavnom u životu pravio priče koje su imale prevashodno zadatak da budu umetnička dela ili da predstavljaju zabavu. Te priče bile su samo indirektno i vrlo udaljeno politički ili društveno angažovane. Međutim, kad je nastala ova kriza sa Miloševićem osetio sam potrebu da napravim nešto angažovano, napravio sam dva dokumentarna filma za B92 `Poludeli ljudi` i `Nevažni junaci`, koji su analizirali protest i društveni bunt protiv Miloševića. Onda sam snimio dva igrana filma koja se tiču toga. `Srbija godine nulte` je ispovedni autobiografski, ali snažno politički obojen film, a `Kordon` je bio igrana reminiscencija na ono što sam ja obradio u dokumentarnim filmovima. Osim što je dobio `Gran pri` u Montrealu, `Kordon` je imao velikog uspeha i drugde. Ja sam na taj način završio svoju priču sa tom mračnom silom koja nas je pritiskala izvesno vreme.
NN: U Vašim filmovima česte su teme pobuna, ali i strah, kojim odiše film `Variola vera`. Koliko ti filmovi odražavaju Vaša unutrašnja stanja?
MARKOVIĆ: Svaki film, ma kakvu priču pričali i ma kako indirektno okrenut autoru, je odraz stanja autora. Recimo, pored autobiografskih filmova kao što je `Tito i ja` ili `Srbija godine nulte` o mom unutrašnjem stanju mnogo govori horor film `Već viđeno`. `Variola vera` je zanimljiva zbog toga što je ona anticipirala raspad Jugoslavije. Taj film sam snimio 1982. godine o događaju koji se desio 1972. godine. Te godine kod nas je bila epidemija iskorenjene tropske bolesti, to je bio jeziv skandal, ali sve se to zataškalo i gurnulo pod tepih. Deset godina kasnije iskopao sam tu priču pod vrlo teškim okolnostima jer niko nije hteo ništa da kaže o tome. Kad sam to snimio ja sam zapravo shvatio da je to priča, ne o medicinskoj bolesti, nego o bolesti društva. I da je tada već ta epidemija variole pokazala koliko je klimavo i trulo to društvo u kome smo se svi nalazili. Deset godina posle filma, kad su počele sankcije i kad su nas zatvorili u karantin, shvatio sam koliko je sve to povezano. Predosećao sam da je to jako bitno, da taj trulež, taj raspad, ta društvena hipokrizija, taj titoizam koji je spolja izgledao tra-la-la, a iznutra je bio jako truo tako da je variola nešto anticipirala. Hoću da kažem da društvene promene imaju neke svoje pojavne znakove unapred, neke stvari se mogu prepoznati.
NN: Ovdje će uskoro biti sniman i koprodukcioni film Vlade Srbije i Vlade RS `Sveti Georgije ubiva aždahu`. Možete li uporediti ta dva filma?
MARKOVIĆ: Duško Kovačević je moj vrlo dobar prijatelj, Srđan Dragojević je mlad i dobar reditelj, bio je moj student, a sa Lazom Ristovskim sam radio jedan film. Mislim da oni imaju dobru energiju i da mogu da naprave nešto veoma interesantno, ali biće interesantno pošto će biti potpuno dijametralno različito od `Turneje`. `Turneja` će biti crna komedija koja se dešava za vreme ovog rata, a oni prave romantičnu sagu o nacionalnim junacima. Za RS će to biti veoma dobro jer će imati dve apsolutno različite slike. Iduće godine bi moglo da se desi da RS u svetu ima dva filmska projekta koji mogu da uspostave nekakav mali pandan veoma velikog razvoja Sarajeva kao filmskog centra. U Sarajevu se proizvodi mnogo filmova, imaju odličan filmski festival i uz festival imaju niz institucija koje se bave filmom. Banjaluka zaslužuje da ima izvesni kulturni odgovor na to i da ova dva filma ukoliko se snime budu pandan onome što se tamo radi. Dobro je da postoji jedno takmičenje kulturno, civilizacijsko, umetničko. Bitno je bolje takmičenje u tome nego u onom drugom smislu koje znamo kako se završilo.