Igor Marojević, beogradski pisac, neposrednošću i lakoćom osvaja čitaoce pišući o savremenim problemima, bilo neposredno bilo da ih izmješta u prošlost. Posljednjim dvjema knjigama počinje ciklus još nedovršenog petoknjižja pod naslovom "Etnofikcija", a začetnik je i istoimene poetike koja je izvršila izvjestan uticaj na mlade autore.
U novom romanu "Parter" veliku pažnju posvetio je gestovima, jer smatra da je u trenucima opšte neopuštenosti najlakše tumačiti namjere pojedinca obraćajući pažnju na neverbalnu komunikaciju.
Za "Nezavisne" otkriva svoju tajnu uspjeha, govori o novom romanu, muško-ženskim odnosima, o sebi, kao i o planovima za budućnost.
NN: Nedavno ste objavili roman "Parter". Da li ste zadovoljni prodajom?
MAROJEVIĆ: Trudim se da se upoređujem samo sa sobom i u tom smislu mi je najbitnija lična uzlazna putanja. Naravno, ona se ne odnosi samo na kvantitativne faktore, ali pošto se pitanje tiče njih, reći ću da je "Parter" do sada moja najprodavanija knjiga i da sam samim tim zadovoljan. To ne znači da sam bestseler pisac, ali mi godi činjenica da u jednom nekritičkom društvu uspevam da se izborim za dobru cirkulaciju knjiga negativne spoznaje, kakve su moje.
NN: Koji su prvi utisci koji se nameću čitaocima Vašeg novog romana?
MAROJEVIĆ: Čitaocima, koliko vidim, prija to što je "Parter" napisan iskreno, u smislu da otvoreno obrađuje nuspojave srpske tranzicije i posledice koje ona ostavlja na pojedince. Neki u relativnom hepiendu romana nalaze poruku o mogućem životnom izlazu u takvim uslovima, neki oprezniji vele da je "Parter" ipak mračan i da su boje na naslovnoj stranici adekvatne. Ne kažem da izlaz ne postoji, ali on je, po mom mišljenju, u ohrabrenju čitaoca na individualizam.
NN: U "Parteru" ste se usredsredili na ispitivanje muško-ženskih odnosa. Šta Vas je navelo na to?
MAROJEVIĆ: Promenjena paradigma muško-ženskih odnosa u tranzicionom Beogradu. Na njih, kakvi su sada, utiču neki nespojivi faktori: opšte prihvatanje protestantske radne etike i pravoslavne repatrijarhalizacije, ostaci komunističke radne "etike", tehnologizacija, pornografizacija i piarizacija svesti, depresija kao posledica nesnalaženja u takvim novim uslovima, ali i siromaštva i gubitka ratova, izvesna impotencija...
NN: Mogu li se žene i muškarci snaći u međusobnim odnosima?
MAROJEVIĆ: Pa, teško. Eto, da bih dobio jedan par koji uspeva da iz radnje "Partera" izađe u nekoj vrsti hepienda, ja sam morao da žrtvujem desetak parova koji u tome ne uspevaju. To je, po mom mišljenju, neka srazmera dotičnog snalaženja.
NN: Zašto ste u knjigu unijeli seksualni nagon?
MAROJEVIĆ: Pisac u svaku knjigu valjda unosi seksualni nagon. Ukoliko je u pitanju opisivanje seksualnog nagona, verovatno me izvesni krah srpskog mačizma najviše opredelio ka tome.
NN: Mnogi smatraju da su žene izgubile ženstvenost i da su postale agresivne. Kakvo je Vaše mišljenje o tome?
MAROJEVIĆ: I to bi mogla da bude jedna od promenjenih izvornih kategorija u novim uslovima. Mnoge žene su zaključile da je krajnje vreme da preuzmu inicijativu, što je dobro. Druga je stvar kako to u praksi izgleda. Singl sam i otkako je "Parter" objavljen, predmet sam raznih inicijativa mnogih žena, što često nije prijatno. Sada, kad sam predmet agresivnosti žena, mogu da shvatim one žene koje su izložene napadima muškaraca koji ih mnogo ne zanimaju. Tek sada, zaista, mogu da ih shvatim. Sebično.
NN: U romanu ste veliku pažnju posvetili gestovima. Zašto?
MAROJEVIĆ: U trenucima kad se sudaraju i na pojedincu prelamaju nespojivi društveni faktori, u trenucima opšte neopuštenosti, najlakše je tumačiti namere pojedinca obraćajući pažnju na neverbalnu komunikaciju. Ko nije opušten ili kome intencije nisu čiste, odaje se nesrazmerom gestovnih postupaka i situacije, odnosno onog što govori. Na kraju krajeva, zanimljiv mi je paradoks u kojem malo ko obraća pažnju na tako pouzdan način detektovanja koji mu je sve vreme pred nosem.
NN: Poznati ste po izreci: "Ne čitam srpske romane." Zašto to ne radite?
MAROJEVIĆ: Ovo je ili provokacija ili elipsa. U svakom slučaju, govorio sam da me pomalo nerviralo što sam hiljadu puta od drugih ljudi čuo tu rečenicu, tačnije rečenicu: "Ne čitam srpske pisce." Ona me opredelila da se otvorim prema publici, pa i da proširim svoj spektar saradnje s "Lagunom". Kad pogledate tiraže nekih "Laguninih" pisaca, ne mislim na isključivo bestseler autore, ta rečenica bi mogla da se pojavi sa precrtanom odrečnom odrednicom. I sam imam relativno brojnu i stabilnu čitalačku publiku.
NN: Da li je teško ostvariti komunikaciju s publikom?
MAROJEVIĆ: Ja sam, mada zvuči malo pretenciozno, demokratski tip pisca, u smislu da sam otvoren za komunikaciju sa čitaocima, što, naravno, ne znači da mi je san da se "smuvam" sa svakom svojom čitateljkom. Uostalom, mistifikovanje poziva pisca kao aristokrate koji se ne miče iz svoje sobe i ne ponižava se pred čitaocima tako što im je dostupan, već se samo ponižava pred nekim političarčićem, odnosno mistifikovanje pisca kao maloumno-genijalnog boema, u razvijenijim književnim organizmima su uveliko "pase". U svakom slučaju, želim da čujem kako su neki ljudi prelomili moj narativ kroz svoje životno iskustvo. Tako ću možda saznati nešto o čemu ranije nisam razmišljao, pa ni dok sam pisao knjigu.
NN: Ko su Vaši najiskreniji čitaoci?
MAROJEVIĆ: Svi moji čitaoci koji se ne bave profesionalno književnošću, a koji imaju potrebu da mi saopšte način na koji se neki moj narativ prelomio kroz njihovo životno iskustvo.
NN: Planovi za budućnost?
MAROJEVIĆ: Da završim "Etnofikciju", ciklus mojih pseudoistorijskih romana započet "Žegom" i "Šnitom". Upravo pišem treći deo tog petoknjižja. Kada ga završim, kao i četvrti i peti nastavak "Propadanja" i "Olimpijskih igara", verovatno ću moći da prestanem da pišem.